Тек прве зраке. Стижем са мајком.
Колико људи! Жарка им лица.
Славски се ромор под небо диже.
Растем. Заједно са мном Грачаница.
Ми руку руци. Крст се цјелива.
Светачка рука њишући сије
мирис тамјана браздама њива.
Зло клеца. Бјежи. Дуго се крије
у црне шуме без коњаника.
Сјећам се себе... У мени данас
нигдје ни трага дјечачког лика.
Манастир звоном зајеца за нас
као кад чобан стадо дозива
широм небеских и земних њива.
