Опраштам неугаженом снегу
од твоје до моје куће
Чамцу код Ларисе
заљуљаном твојим мислима
Рибама што се голе купају
у изгубљеним огледалима
Мору што потапа
сећање на мене
Кафи што заводи
твој језик
Песку што ти продаје мекоћу
Пространству што те лаже
да је шире од мене
Ораховачи што ти не каже
ниједном
али баш ниједном
кад те у кухињи види
да ме потражиш
Ал' не опраштам
и никад нећу пролећу
ако те не пробуди
на мом јастуку!
