Лед
Никад нисам осјећао страх од људи...
Вјерујем да је умијеће живота у томе да сваки тренутак осјетиш пуноћу свог постојања и из тога црпиш оно богатство које никад неће произвести шкртост.
Како да овдје нађем тај тренутак? Није лако, у неприлици сам да пратим разговор двије постарије, доста доконе госпође које говоре о уобичајеностима какво је вансезонско снижење ципела у једној од познатијих продавница обуће. Хтио то или не - ја тај прозаичан дијалог слушам, приморан сам, јер је гужва у трамвају поприлична и не могу се удаљити. Разговор ме нимало не тангира, јер са поменутим госпођама немам додирних тачака осим кад ме гомила немилосрдно гурне над њихова сједишта - па их скоро потпуно закровим. То њих, наравно не омета, осим што ме (некако превише окате) с времена на вријеме продорно и значајно погледају - а то је мени више него довољна казна.
- У тој продавници ради моја комшиница. Како не знаш? Ма, видјела си је сигурно! Млада је, тужног лица - далеко било - утопило јој се дијете прошле зиме. Јадниче, санкало се и некако (кад ђаво тако хоће) није се могло зауставити - одлетјело је насред ријеке и пропало кроз лед. Тек у прољеће су нашли тијело, видио неки човјек скафандерчић...
Бјежим кроз гужву, разгрћем народ без милости и не дај боже да ми ко шта каже или стане на пут... Излазим на станици која није моја. Ето, опет се десило! Распричала се баба! Као да се такве ствари причају у трамвају! Сад ће ме и тај призор опсједати... Цијелог живота носим лик јапанског војника који у Манџурији на бајонет дочекује дојенче бачено у зрак. Прогањају ме његове крволочне очи, од задовољства искежени зуби...
Шта могу кад сам такав, осјетљив, посебно кад је ријеч о дјеци... Ма и ти си! Ко не памти слику оног јеврејског дјечачића у качкету који се подигнутих руку предаје нацистима?
У кући... немам мира! Спремам се - морам у ту продавницу. Одупирем се неко вријеме али не могу - нешто ме тјера, неки нагон да видим ту жену - као да је неминовно да употпуним слику трагедије. Ко зна можда ми буде лакше? Можда је мало пребољела, шта ако више и није толико несрећна? Уосталом, кад већ хоћу да знам која је - вријеме је - сад је међусмјена и све су сигурно на окупу...
Поприлична посјета продавници омогућила ми је ту нечасност (као да крадем) и ја несметано - претварајући се да бирам ципеле - посматрах ужурбане продавачице, тражећи несрећну мајку.
Оно што сам видио - поразило ме је. Нисам је могао познати! Све одреда биле су младе, уморне, тужне... Као да су у предвечерје тог одвратног братоубилачког рата, који је тако злоћудан у неминовности већ залебдио над Сарајевом, знале да ће и неко њихов пробити тај лед и да га више никад неће наћи. Ни у прољеће...
Узимам сваки свој тренутак, оно што чини богатство, пуноћу живота.
Макар га тражио и под ледом!
Шта могу кад сам такав - осјетљив...
