ИСИХАСТ
– Ово је тело моје, ово је мој бол, ово сам ја, човек...
– Господе... Исусе... Христе... сине... божији... помилуј... мене... грешног.
– изговарао је молитву кроз шапат.
После сваке речи застајао је и задржавао дах.
Понављао је речи молитве у ритму,
при издисају,
сваки пут померајући куглицу сувог плода на бројаници.
Губио је осећај да виси у мрежи на врху стрме стене.
Изненада, угледа светло, прво изнад главе, а затим и у себи.
Заблиста јако.
Велики бели прасак просветли све...
Сијали су Метеори.
То је исто оно светло које су Христови ученици видели на Гори...
светло преображаја...
