Не ударајте громови у наша лепа дворишта
Јер већ је коров процвао ту где су расли јаблани
И срушени су домови и спаљена су огњишта
И нико није остао ни да нас мртве сахрани
У сумрак све је застало ни ветрови се не мичу
Зло ножем крвљу шкропљеним причу о смрти говори
На одру дете заспало и неке жене наричу
Над крилом мајке склопљеним да мртво чедо одмори
У име бога нечијег опет су дошле убице
И мрак је прсте уплео да зло и тугу подели
Сад нема смеха дечијег и празне су нам улице
Јер бог је себи узео све што смо икад волели
Немојте зато громови у наша пуста дворишта
Ту гдје је коров процвао и где су расли јаблани
Јер срушени су домови и спаљена су огњишта
И нико није остао бар да нас људски сахрани
