детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВИДОВО ВРЕЛО

Више Војнића како се иде у Маљевац у селу Купљенска имаде једна лука под некаквијем грмом, и у тој луци врело, које никад у себи нема капи воде преко цијеле године, а кад дође Видовдан, онда увече уочи Видовдана дођу људи па лијепо иснаже, а ћим сунце почине, вода одмах почне извирати, и то бијела као вареника. Чим паше подне уочи Видовдана, одмах се стане свијет са свију крајева прикупљати, па кад вода почне извирати, онда се умивају и тако цијелу ноћ. Кад ујутру сване и сунце се стане рађати, вода престане извирати, а кад би је ко налио у какву посуду, флашу или у шта друго, никако је не море до куће доњети – некуд је нестане, па да је не знам како зачепљена. А да кога највећма очи боле, како се онђе ум’је, одма је здрав.

( Из књиге коју је приредила Вукосава Опачић – Лекић “Сањао сам да ме мјесец умива”- Народне приповијетке Кордуна, записао Симеон Ђурић, млинар из Д. Будачког,) -  СКД “Приосвјета” Загреб, 2002. год.

ЛЕГЕНДА О ВИДОВОМ ВРЕЛУ

Негдје под Петровом гором на Кордуну, живјела је давно пред стотину и више година, велика задруга од 70 чланова дружине у којој је домаћин била баба Стојка. Имала је једанаест синова и три кћери, два ђевера са женама и дјецом, седам снаха и двије јетрве. Задруга је као граничарско лено давала цару 7 сталних војника. Баба Стојки чо’ек погибе поодавно на граници. Касније погибоше и два сина. Неки су били у војсци.
Није баба Стојки као домаћину било лако изаћи на крај са толиком дружином, а посебно са једанаест жена од којих су четри биле удовице. Али Стојка је била разумна и уз помоћ ђевера Илије, који је у свему био савјетник и десна рука, водила је она кућне послове тако да су јој многе комшијске куће завидјеле. Никад се из њене куће нијесу чули ружни гласови јер је она све унутрашње размирице мудро рјешавала и сви су је поштовали и слушали. Али дође до невоље која баци цијелу кућу у бригу, а посебно бабу Стојку... Син јој Срђан дође са границе, и каза некој од снаха да је негдје око Кордунског Љесковца, гдје је служио, загледао дјевојку, и ако мајка дозволи, хтио би је узети. Снаша то каза баби Стојки, и како је сину било 26 година, она одобри. По тадашњем обичају оде дјевер и један од синова дјевојчиној кући да виде дјевојку и њене, припитају што треба, па кад се и дјевојчини сложише и дођоше да виде младожењине, договорише свадбу и доведоше је.
Млади је било име Јелисавка. Била је стасита, црнокоса и црноока љепотица и од много жена у кући и селу, љепотом и понашањем одскочи.
У кући посташе поносни на њу и од миља је прозваше Јелком. Но позавидјеше јој њене јетрве, а код јетрове Јоке, жене старијег брата Максима, завист пређе у мржњу. Јока је била ситна, пиргава и болежљива. С њеним поганим језиком кућа је често имала неприлика. Њен чо’ек Максим био је сушта добричина и брата Срђана је изнад свега волио, па је и то још Јоку дражило. Својим отровним језиком покуша код Максима опадати ђевера и јетрову. Максим је знао њену нарав и бранио се од њених прича као од досадне муве, а и други су то знали па се на њене приче нико није ни обазирао.
Но једанпут дође Максим са страже на граници, окупа се и преобуче па пође да се изљуби са дружином. Жена му Јока била пред порођајем, а њене зле очи виђеше што друге ничије не могу. Учини јој се да се њен Максим некако слађе пољубио са снахом Јелком него са другима, и послије није мировала, него је код једне по једне јетрве о том зуцкала како се Максим, откако је зањела и обружњала, охладио према њој. Па оде још и даље и почне натуцати како сумња да њен Максим превише пази снају Јелку, даје јој љепше поклоне него њој, па ко зна што њих двоје имају међу собом. Жене су се зграњавале на ове сумње и тако то дође до ушију баби Стојки. Како је то тада био обичај у кући, Стојка сазва на окуп све одрасле, изнесе им, поред осталих послова, и ту ружну причу, искара оне што кућу срамоте поганим језиком и неоправданим сумњама и све се као и обично смири. Знала је домаћица одакле дува вјетар. Знала је сваки корак своје дружине, као и то да за већи гријех не постоји у куци ни могућност, па нико ништа не видје осим пакосне Јоке. Али Јока отровна завишћу и мржњом не мирује.
Године пролазе и са бојишта стиже вијест да је Стојкин и трећи син погинуо. У кући жалост, она редовна, јер је смрт на граници судбина Војне крајине. Тугу ублажава радост коју доноси рађање дјеце. Рађање и погибје били су саставни дијелови крајишке свакодневнице.
Јелка носи друго дјете и Срђан је у деветом небу од радости. Дође и Максим на урлауб пред саму крсну славу, највећи кућни празник, када се окупи све своје најдраже, да се ожале покојни и обрадује виђење расуте родбине, кумова и пријатеља, да се договори о удајама и женидбама и свим важним пословима. Али бистро око баба Стојке опази да се браћа, Максим и Срђан некако хладно односе један према другом .
То је забоље. Позва их насамо да са њима поразговори. Они јој се исповједише искрено и поново се откри змијски језик пакосне снаше Јоке, која се побринула да обојици браће допре до ушију, како дијете које носи Срђанова жена није његово, него му брата Максима. Тешко то забоље и баба Стојку, али она није била жена која пада од сваког ударца. Стеже срце и задржа сузе. Знала је она у кући кад год је која од жена занијела или кад се очекује порођај, па јој и то поможе да синове смири и каже им; “Дјецо, свако чељаде у себи носи анђела, који се вјечно међу себе боре и ко надјача, такви смо пред Богом и људима. Код Јоке је јачи ђаво који јој једе душу. Јелка це родити о Ђурђеву, а сад је свети Јован, наша слава, нека нам је на помоћи. Дакле, кад је Јелка занијела ти си био далеко од куце, само твојој Јоки неда ђаво да разумом рачуна. Помрсио јој памет.”. Убит ћу је” рече Максим. “Не сине , имаш са њом седмеро дјеце. Не би убио њу, него дјецу, себе и углед куће о којој се никад ништа није ружно чуло. Судбина ти је такву додјелила и претрпи. И теже се претрпи. То би учинила и кукавица, а ти си јунак којем не доликује да убије жену и мајку. Све би пало на твој образ, а образ чувај боље него свој живот. Јока је марљива, само погана језика, и за кућу је то зло. Свјетовала бих ти нешто што ти је најтеже, али мислим најразумније. Одјели се из задруге. Дат ћемо ти земљу која припада и куцу направити. Имаш и одрасле дјеце која су вична послу и могу те замјенити док си у војсци. Живјећете. Добит ће те снају и унучад, а она као домаћица неће имати потребе за смутње. Промисли о томе, па ћемо и са стричевима поразговарати”. “Када ти, мама мислиш да је то најбоље, учинит ћу тако”. Каже Максим.
„А ти сине Срђане, чуо си и све заборави потворе. Максим те воли као и ја, жена ти је чиста као суза”.”Хвала ти мама” каже Срђан, пољуби се са братом и обојица пољубише материну руку.
На крсну славу дође многобројна родбина, и све је текло по старом обичају до пред поноћ кад весеље завршава и почињу озбиљни разговори о пословима. Дође на ред и диоба Максимове породице од задруге за коју су већ извршене припреме и договори. Обичај је био да се све покретно и непокретно дјели на чланове задруге и по неписаном је закону признавао и дио нерођеном дјетету, ако се за њега знало. Несретна Јока не отрпи да још једном не уједе Јелку и рече да она неће признати дио њеном дјетету код диобе. Сви се на то згрануше, али баба Стојки прекипе. Била је уморна јер је цијели дан дворила госте стојећи, а сад јој се ноге пресјекоше и она сједе. Превуче кецељом преко очију из којих почеше навирати сузе. Старо изборано лице јој позелење. Све се очи упријеше у њу да чују њену ријеч осим сина Максима, који је сав црвен од срама, гледао предасе и стезао држак од кубуре са чемером, не знајући ни сам зашто. Баба Стојка се прибра и поче тихо, али је постепено падала у ватру и подизала глас: “Јоко, снашо, зар ти није доста што ти прва и једина раскопаваш ово гнијездо коме је сва околина завидјела на слози и снази? Зар ти није доста што смо сви ради своје пилади и твога и Максимовог образа крили твоју злу душу да не пада брука на ово сјеме и слику светог Јована, наше крсне славе, пред којом су палили кандило и прадједови твоје дјеце. Зар не знаш и не видиш , очи ти ископале, да си својим поганим језиком срамотила ову кућу пакосним лажима и турала нож међу браћу, и да нијесу разумни, давно би међу њима пала крв? Зар ће мо ми бити први у овом крају у које ће гори од нас упирати прстом јер нијесмо признали оно дјете које се већ копрца у мајчиној утроби? Зар да урадимо оно што нико први није урадио, што свако зна и види, само је теби на очи пао мрак? Да бог да ти никада не сишао с њих и да Бог да ти ископале, па да те дјеца сљепу водила!”
Након те клетве баба Стојка клону на сто и зањеми. Максим трже кубуру и полеће к жени, али га сретоше. Јока побјеже на врата у мрак, а бабу Стојку однесоше на кревет, залише водом и доведоше к свијести. Синови снаје и родбина слетише се да смире и диоба би одгођена.
Јока се је и раније осјећала да јој вид слаби, али кроз неколико дана осјети у очима бол и поче се жалити да још слабије види. Сви, па и она сама поче вјеровати да ју је стигла клетва бабе Стојке и да ће сасвим ослијепити. Почеше је мучити страшни снови. Њезин Максим пољуби мајци руку прије одласка на дужност и оде без ријечи. Срђан га испрати на растанку се изљубише, као да су слутили да им је то посљедње виђење. Никад се није сазнало како се он прије одласка обрачунавао са женом у вајату. Одлазио је на рад у поље и шталу. Чули су га да разговара са својим коњем, али ни са ким више, осим по коју ријеч са мајком. Мајка као да се и сама покајала због оне тешке клетве, али достојанство јој није дозвољавало да се то види. Као да је почела сажељавати своју снају Јоку, јер је почела призивати и понешто јој заповједати кад је била редуша. Али и Јока се почела јако мјењати. Поред бола у очима, она је осјетила да је многи у кући избјегавају, и сад јој најближе посташе свекрва и јетрва Јелка. Чак јој се учини да је и њена старија дјеца не гледају као раније па се све чешће поче жалити и заплакивати.
Али, како народ каже, несрећа кад крене не стаје. Обоље јој и умрије једно дијете и наскоро друго. Ускоро стиже глас са границе да је и Максим погинуо у борби са Турцима, а Јока од непрекидног плача готово сасвим ослијепи. Тада је сва дружина поче сажаљевати, а најближа јој постаде Јелка која јој поче прати и крпити дјецу, чистити вајат и тјешити је тако топлим ријечима као да јој она никада ништа није нажао учинила. Она је најприје одведе свештенику који јој очита молитву ради очију. Кад то не поможе, одведе је и код врачаре. Најзад је стриц Илија одведе љекару који јој даде некакву маст. Јелка јој је мазала очне капке и заједно са њом плакала, јер све није помогло.
Једно јутро кад јој је Јелка прала и мазала очи, Јока зајеца, загрли Јелку и поче је залијевати сузама. Баба Стојка чу то, приђе вратима и видје оно чему се мало надала. Јока плаче, љуби Јелку и прича: “Сестро, џабе се мучиш око мене. Не користе мени ни попове молитве, ни докторова маст. Тежак и претежак је мој гријех према теби, Богу, Максиму и дружини. Мене је стигла клетва па ми само Бог и ви можте помоћи. Ако ми можете опростити, опростите ми, Бог ме је довољно казнио. Изгуби чо’ека, изгуби двоје дјеце, изгуби очни вид. Бојим се да ћу изгубити и ову дјецу што ми је остало. Сви ће због мене проклете помријети”. Баба Стојка слуша, и сама сатрвена болом за сином и унучади, приђе и загрли несретницу и рече: “Давно сам ти ћери опростила, али само нек ти и Бог опрости и ова Јелка према којој си највише гријешила”. Јелка је љуби и тјеши, и по неколико пута понавља ријечи праштања.
Јока се мало смири и ту ноћ је слатко спавала. Ујутро се залети Јелки и исприча јој да јој је нешто у сну рекло да ће прогледати ако се на светог Вида ујутро прије сунца умије водом са Видовог врела. Али нико у кући није знао за Видово врело. Пропитивали су комшије, али ни они нијесу знали. Тада старији ђевер бабе Стојке, Марко, упрти торбу крува, лука, сланине и сира, узе шљаку и крену да пропита људе знају ли за Видово врело. Прошао је многа села, питао много људи, али за Видово врело нико није знао. Стар и изнемогао јео је послиједње остатке отврдњеле проје и размишљао да се врати кад му назва Бога исто тако престарио просјак и замоли га да да мало да једе, јер, каже већ два дана није ништа ставио у уста.
Стари Марко се зачуди. Знао је он те крајеве и људе као гостопримљиве, али га опмену невоља која је и њега нагнала на овај пут, па се сјети да неваљала свијета има свагдје, изврну торбу и из ње на неку крпу истресе све што му је остало и понуди просјака да узме што има. И док је просјак рскао корице, купио мрве и остатке сира и сланине, Марко му исприча каква је невоља и њега одвела на овај пут. Тада му просјак одговори да се чуди како он не зна за Видово врело, кад му је оно скоро пред кућом. Марко се томе обрадова и замоли га да му каже гдје је, али просјак рече да му одавде не може казати јер је давно овуда прошао, него га поведе кући, па ће отуда пронаћи и показати му. Кренули су, и како је до куће био дан хода, имали су времена један другом испричати све сто су знали. Просјак је био врло шкрт на ријечима, па је Марко морао у ситнице да исприча све што је снашло његову кућу. Успут су заноћили код неког Марковог кума, који их је лијепо примио и позвао у кућу, али просјак никако није хтио ући, него је молио да га одведу у појату, изговарајући се да је пун ушију и да не жели да им загади кућу. Доњели су му простирке и јело, па је јео у мраку, али спавао је у слами далеко од простирке. У зору су кренули. Кад су стигли близу Маркове куће, просјак није хтио даље, него је сјео и дуго шутио. Стари Марко је био уморан и сједио је крај њега и стрпљиво чекао да види што ће просјак даље чинити и хоће ли му показати Видово врело. Тако су сједили сатима , док обојица не задријемаше и не заспаше. Тада Марко чу у сну, као на јави, да му просјак прича: „ Знаш ли гдје је извор који зовете Вилин точак? Мало ниже према сјеверу налази се слична удољица између двије косе. Ту се извор не види, али постоји. Подаље од друма гдје се косе спајају наћи ћеш гдје унакрст расте зуква и чини крст. Ето ту кад сунце зађе уочи светог Вида, ископај јаму а онда се окрени ка истоку и трипут се прекрсти и помоли богу па, кад довршиш молитву, окрени се и видјет ћеш воду. Послије поноћи на светога Вида доведи снашу нека се умије том водом, само пази да не закасни, јер кад се сунце појави са истока, воде ће нестати и неће се појавити до слиједеће године у исто вријеме. Ако се она дотле поново не огријеши, може опет доћи и она и други који болују од исте болести. Искушио сам те, шутио си и био стрпљив, а само стрпљиви успјевају. Зато сам ти открио тајну“.
Кад се Марко пробудио, просјаку није било ни трага. Кад се вратио кући, не рече ништа, осим да треба чекати Видовдан и чекали су стрпљиво. У одређено вријеме поступио је онако како је чуо од просјака. Нашао је крст од зукве, довео Јоку да се умије и вид јој је поврартио, а у кућу се повратио мир. И глас о чудотворном Видовом врелу прочу се далеко.

Казивала Марта Тодорић 1976. године, а записао Станко Опачић – Ћаница, отац проф. Вукосаве Опачић- Лекић, која је приредила књигу „ Сањао сам да ме мјесец умива„ -Народне приповјетке Кордуна, издавач СКД „Просвјета“ Загреб, 2002. године.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: