Цигани не знају ту твоју песму
Месец им ноте још није дао
Ветар је није укротио бесну
Још увек је нисам исплакао
Босонога плешеш усред фонтане
Овај град гори да буде твој роб
Ти примаш на груди тек рођене дане
а увече их као старце спушташ у гроб
Са облацима ти играш додоле
Зупчаник Сунца се окреће тише
Шакама твојим никад не одоле
Па свака кап ујутру на тебе мирише
Твоја је постеља башта и пепео
из ње ја изничем од света кришом
од твога сам Сунца давно ослепео
сад ми остају само јутра са кишом
Кад прсне зора очи ми мокре
Да си нестала не причам ником
До твога бих зрна сузом да допрем
Поклопљен својим пешчаником
Нађем ти косу у ћирилици
Ти увојци црни сада су слова
Као да клизим по твојој вилици
Док љубим голубове беле са крова
И летње кише по дечаку смелом
Само су сузе са твога лица
И зелена јелка сва у белом
Твоја је снежна венчаница
Осушила си све моје кише
окован трнем у своме семену
читав дан пијем, а ноћу пишем
питаш кад живим?
– У међувремену
Узалуд чекаш ту своју песму
Прометеј ту ватру још није крао
Сва пера анђела још су на месту
Још увек те нисам пољупцем клао
