детаљ слике: pixabay.com wir_sind_klain

      ЖИВОТ И СТРАДАНИЈЕ ЈАПАЈЛА ГРЕШНОГ

 

Прије сто и кусур година из Лимске долине су, бјежећи од зулума Адаљ-аге Беранскога, који је хтио да направи харем мушке ђеце, утекли христијани низ ријеку. Нијесу се зауставили до Дрине. Ту су направили село.

         Били су добри граничари. Женили се и удавали међу собом нијесу.

         У том селу се родио Јапајло. Чудила се родбина и пријетељи на ког се уметнуо. Биће на ујчевину.

         Сједио је пред продавницом и поваздан пио пиво и држао банку.

         „Ја мислим да ће Кина ратит са Америком... Ја мислим да ће град ударит о светом Илији...“

         Ако би ко шта проговорио, ускакао је са причом која је увијек исто почињала: „Ја мислим“, „ Ја опрасио крмачу“, „Ја сам узоро“, „Ја сам посијо“, „Ја имам трешњу која прва зријева“, „Ја и моја говеда“...

         Ја па ја. Тако му се и запатио надимак Јапајло... Никад се сазнало није ко га је смислио, али му се тако залијепио да му више ни имена ни презимена нико знао није.

          Кад кренуше малине, засадио је по имања. Трефила се добра година и Јапајло је узео велике паре. Одлучио је да отвори продавницу. Али, не у селу, већ у предграђу варошице.

          Добро му је радила продавница.

         Стотину је очију имао да неко не би шта клепио. По сву ноћ је збирао пазаре.

         Запала је за око његова продавница Тихим Власницима.

         Могле би се какве паре преко њега препрати.

         Предложише му да му помогну да отвори још неколике радње, а они да набаве робу у велепродаји. Није се много мислио.

         И крену посао. Свакога јутра долази возач по њега. Шета се Јапајло кроз варош. А невичан калдрми. Друга је то граматика.

         Како кога сретне, тако почне о свему што је стекао да прича.

         Запустио трбух. Други му земљу ради. На прслуку златни ланац и на њему сат. Златан. У Петрограду набављен.

         Господин је био Јапајло. Није му се дало да око врата кајлу носи, па је сат на њу накачио. Као што су некад газде носиле.

         Тек се тад више од њега живјети није могло. „Ја створио, ја направио, ја стекао...“

         Поче да иде на музику... Да кити пјеваљку парама... Наручује пјесму за пјесмом.

         А имао је једну тајну Јапајло, коју нико знао није.

          Писао је пјесме. Иако су га у седмом разреду из школе извадили. Да помаже по имању. Говеда да јави. Писао је у свесци на коцке и ту је свеску за гредом чувао. Носио је са собом транзистор и поваздан слушао Радио Шабац. Сањао да се једнога дана и његове пјесме са таласа радија чују. О ливади и јагањцима. О бехару, и о Дрини.

          Донио је свеску и повјерио се кафанској пјевачици родом из Бањалуке, а она хармоникашу.

          Паде договор и чвраста обећања. Снимаће се у Бањалуци. И диск, и спот. У најбољем студију. Њих двоје све знају. Композитор из Шапца да се узме. Она ће да пјева. Хармоникаш познаје све на Радио Шапцу и на БН телевизији. Треба подмазати, да буде хит. На интрнет да се баци. Да слушају широм свијета. Гдје год Срба има. Текстови су генијални.

          Само, све има своју цијену...

          Није битна цијена.

          Има Јапајло пара. У сламарици. Уштедјело се нешто. Уштрбнуло.

           Јапајало сјутра увече донесе живу лову.

           У кухињи пјевачица и хармоникаш броје паре. Потписаше и уговор.    Потписа Јапајло да им даје право коришћења и јавног емитовања својих стихова. Мора због СОКОЈ-а.

           Како примише паре и опет музика крену, пјевачица сједе Јапајлу у крило. Поче нешто око шлица да се батрга...

           Пред фајронт, пун себе, покачи се Јапајло, који је већ свима досадио, са чамџијама Зеке Буљубаше... А они животу на граници и калдрми вични... Градски момци...  Поче све да их прозива.

             Чамџије се само смјешкају и нико Јапајлу не одговара.

             Ујутру га зову Тихи Власници. На разговор. У седам да буде ту.

             Зноји се и чека. Кад се она момчад од синоћ појавише. Ето и Тихих Власника.

             Крену прича. Нуди Јапајло паре, извињава се.

              Јок. Паре неће. Извињење неће.

              Хоће да заборави, кад га неко следећи пут истуче, ко га је тукао.

             Стисло Јапајла у прси.

             А и Тихи Власници га мрко гледају.

            „Хоћеш ли, о Јапајло, да ти радње позатварамо?! Од сјутра нема шофера, ни кола. Ово ти је последња опомена. Ништа ти немаш. Разумијеш ли, бре! Узећемо ти и оно што си имао.“  

             Од тада нема Јапајла по кафанама чаршијским.

             Са првим мраком стигне бициклом у село.

         „То је због здравља“, каже ако га ко приупита.

         Од пара и оркестра ни трага. Расформиран. Пјеваљка и хармоникаш по Канади тезгаре.

         Поче да се топи и жути.

         У јесен занеможе.

         И не устаде више из постеље. Грешни Јапајло, раб Божји!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: