детаљ слике: Nikola Arsenović, Konavljanksi Svatovi

ВИТЕЗ - СОНЕТНИ ВИЈЕНАЦ

(По истоименој истинитој причи непознатог аутора.)

 

 

ПРИЧА

 

Има томе читав један вијек

једна љубав и једно поштење

памтиће се док и Лимов тијек

непокорно прескаче камење.

 

Једра бјеше љепотица Стана

као Плавског језера свитања

загледана три стотине дана

у свог Петра од ње сат јахања.

 

Тињала је љубав обострана

што не плану непознато оста

причало се по Плавскијех страна

за три пара бијаше је доста

 

чувала је вила са Чакора

та се прича испричати мора.

 

 

СТАНИНА УДАЈА

 

Та се прича испричати мора

кад се љубав питала најмање

повратила вода до извора

друкчи разум наш’о поимање.

 

Стајала је и тог јутра Стана

и Петрове испратила очи

истог дана је за Милована

удадоше, сва се у кап сточи.

 

Из два ока два кренуше Лима

и у врела њедра удараше

обичај је био од давнина

још очеви шћери удаваше,

 

поштива се стари закон пријек

загледани немадоше лијек.

 

 

СВАДБА

 

Загледани немадоше лијек,

погеше се бијели вратови,

дигоше се пуне бардаклије,

запјеваше кићени сватови.

 

Испратише Станини дворови

Милована и ручног ђевера

зањихаше јеле и борови

стаде вјетар с Плавскога језера.

 

Загонетно невјестино лице

не одава усхит догађајни,

испраћајне чуше се здравице,

појахаше коњи оседлани.

 

Збогом тајно родитељских двора

кад се воли зар бољети мора.

 

 

ОДЛАЗАК

 

“Кад се воли зар бољети мора”,

тужи Стана прокле је судбина,

“Радо бих се са гордог Чакора

отиснула пут Лимских дубина.

 

Како ли ћу, то нијесу очи

што недјељом у мене гледаше,

куд несташе неспаване ноћи

ове нове превише ме плаше.

 

Повратак би мој био поразан

за све брука непоправна била

новом дому бићу од образа

своме новом господару вила.

 

Свикне човјек, преболи даљина,

свака срећа има душманина.”

 

 

ПРВА БРАЧНА НОЋ

 

Свака срећа има душманина

с једне понос с друге брига клета

прво вече усна је Станина

задрхтала крај брачног кревета

 

“Дођи Стано, због нас вече пада!’’

Она нијема, бијело лице крије!

“Дођи Стано, нема тога јада

ког постеља излијечила није!

 

Знадем жалиш рођенога села

укућане, родитеље старе!”

“Нијесам ти због тог невесела,

но не могу, с тобом господаре

 

и мораћу једно вријеме ‘вако

није љубав да се дијели сваком.”

 

 

МИЛОВАНОВА БОРБА

 

“Није љубав да се дијели сваком!?”

Милован се борио у себи,

“Згријешила је!? Па ако је тако

опраштам јој, а како и не би,

 

пет је села причало о Стани

још толико ђувегија пати

не бих мог’о да јој срце раним.

Опростићу, нико неће знати.”

 

“Хајде Стано, на крај срца што си!

Да се нијеси коме обећала?”

“Не, нијесам, но у срцу носим

љубав другом и њему бих дала

 

све што Лиму још поклања Дрина

прочита се са длана судбина.

 

 

ПРИЗНАЊЕ

 

Прочита се са длана судбина

опрости ми овом учињењу

што је воде што односи Дрина

то је мјера моме извињењу.

 

Морала сам раније ти рећи

али мишљах некако ће проћи

сви букови моји некротећи

и њега ћу заборавит моћи.

 

Признаће ти твоја Стана једно,

кога волим с њим немадох ништа

али знадем - сада је свеједно,

никад ватре са нашег огњишта.

 

Може бити свикла бих некако

једноставно, срце хоће тако.

 

 

СТАНА И ПЕТАР

 

Једноставно, срце хоће тако

да се деси очи да се сретну

и од тада, ево, јутро свако

све остало са свог ума сметнух.

 

Тридесет је, ево, неђељица

под мој прозор на пијацу дође

црн а висок и плавих зјеница

гледамо се док кући не пође.

 

Знадем само да се Петар зове

нијесмо ријеч једно другом рекли

чекајући до недјеље нове

међу нама к’о да мост је неки

 

и вјерујем да се мени нада

Петру љубав Станина припада.

 

 

МИЛОВАН И ПЕТАР

 

“Петру љубав Станина припада!”,

чврсто бјеше њезино признање.

“Кад је тако иди легни сада

сјутра ћемо наставит причање.”

 

Спава двоје ал’ санка им нема

свану зора, Милован к’о вјетар,

пљушти киша, још му се дријема,

на вратима дочека га Петар.

 

“Којим добром човјече незнани?”,

поздрави га и по једну насу.

“Теби јесте, но мени и Стани

доћи неће! Чуо си о гласу!?

 

Враћам ти је поштена образа.”

Милован се са чојством опаса.

 

 

ПРЕДАЈА МЛАДЕ

 

Милован се са чојством опаса:

“Да ли Петре чисту љубав гајиш

према Стани? Ја сам човјек частан,

пријатељ ти, па немој да тајиш.”

 

“И да волим сада небитно је!”,

спушта поглед више гласа не би.

“Ни ја ни ти не пољубисмо је,

крени са мном и узми је себи.”

 

Сав у зноју, Петру дах се крати:

“Није часно! Шта ће рећи село?”

“Јесте Петре! Нек нико не пати,

Бог не воли срце невесело.”

 

Милован се од сузе савлада,

није патња за човјека млада.

 

 

МАЈКА ПЕТРА

 

Није патња за човјека млада

нит у часном јед ломи поштење

још у бијелом јучерашња млада

у дом Петров на запрепашћење,

 

сва покисла и ненаспавана,

бахну срећна а мајка без гласа.

“Мајко, оче, то је моја Стана

што ми срце младо усталаса.

 

Већ тридесет недјеља се знамо,

удаше је али нек се чује,

Милован се зове то знам само

јутрос дође да ме обрадује,

 

искрен наум а дрхтавог гласа,

свако жито своме хљебу класа.

 

 

ВИТЕЗ

 

“Свако жито своме хљебу класа”,

збори мајка док прелама прсте,

“Тај Милован дрхтавога гласа,

он је човјек од најбоље врсте.

 

Тај Милован, он и није човјек,

он је витез највишега реда.”

“Јесте мајко, запамтићу довјек

и то јутро и како ме гледа.

 

К’о из кабла сипала је киша

и муње су парале небеса

а њега је нека сила виша

натјерала, ал’ не из бијеса,

 

да ме нађе што могаше прије,

витез - човјек са душе је двије.”

 

 

ТРИ ПЕТРИНЕ КЋЕРИ

 

“Витез - човјек са душе је двије

е, сад сине и ти витез буди,

пред Богом је гријех одувијек

да су сами витезови људи.

 

Три су шћери у мајке к’о виле

ти сестара још толико имаш

и боље се не би удомиле

па похитај, на коња се примај.

 

Одлети му што прије до куће

мајка Петра њему поручује

од три шћери нек бира коју ће,

а около нека се прочује

 

какве људе има овај свијет

за овакве част је и умријет.”

 

 

МИЛОВАН И БОЖИЦА

 

“За овакве част је и умријет!”,

све три сестре углас ликоваше,

Божица му лијепа се свидје,

витезу је Миловану даше.

 

Нетакнута постеља и чиста

чекала је нове супружнике

тог поштења немаде заиста

с Проклетија па све до Велике.

 

А од Петра и лијепе Стане

срећнијега не бијаше пара

и сад пјесник без ријечи остане

да опише два љубавна жара

 

што текоше као Лимов тијек

Има томе читав један вијек.

 

 

МАЈСТОРСКИ СОНЕТ

 

Има томе читав један вијек

та се прича испричати мора

загледани немадоше лијек

кад се воли зар бољети мора.

 

Свака срећа има душманина

није љубав да се дијели сваком

прочита се са длана судбина

једноставно, срце хоће тако.

 

Петру љубав Станина припада

Милован се са чојством опаса,

није патња за човјека млада,

свако жито своме хљебу класа.

 

Витез - човјек са душе је двије

за овакве част је и умријет.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: