 | Драгица Ивановић | |
| |
детаљ слике: pixabay.com
САМ
Ја сам се родио исти као ти и прошао сам све,
ја сам се родио можда прије свих
и знам за бол, хладноћу и бијег.
Ја сам ти, ружо моја, био сам,
одметнут и напуштен,
радости жељан, гладан и жедан
данима сањао мајку како дише за мене.
Осјећам, ја сам се плашио ко мало дијете кад падне мрак,
за једне очи што носио сам у себи ко златне еполете,
ко зрак и знак.
Ја сам се нагледао крви и меса
и молио Бога живога да ми боје не омрзну,
да мислим да се то црвене макови,
а смртна жута само нек' прође да не просипа сунцокрете
и сваки пут изнова по мало са њима да не мрем.
Ја сам се послије тресао без ријечи
мислећи да ће проћи несан невесели,
али кад морам лећи, уснити, нађу ме мисли, говори, разговори,
нађу и развлаче, тлаче и одвлаче,
хиљаде руку и гласова, хиљаде слова и бројева...
тек млазом мак кад протекне, знам,
Ја сам се, мила, ма скоро па рођена моја, дотако нутрине,
огољен до коске бјежао што даље од себе, од истине,
заборављајући ко сам и шта значи босоног трчати ка вјетру,
читати под отвореним небом,
држати за руку зору,
дисати папрат, нану и малине у цвијету,
препознати матицу од свих у узаврелој кошници,
јести мед прстима, тек извађен са љепљивим комадићима саћа...
Ех...
Ево, обаћавам себи, посадићу багрем за пчеле.
Ја сам се родио исти као ти
и знао сам да ћу ти то рећи
кад те сретнем, само да не закасним,
само... да не заборавим!
