детаљ слике: pixabay.com

Моћ немоћи

Четвртак је. Дан као створен за избјегавање било каквог сусрета. Осјећам замор од људи. Откуд то долази? Уморан сам и да размишљам. Извукох телефон из џепа да га искључим, и наравно, као за напаст, у том трену зазвони! Ни не погледах у број, чији је, јавих се тек онако, реда ради!
- Хало!
- Ана је! Осјећала сам потребу да те позовем! Покушавам да пронађем неке ствари на интернету и нема, а знам да је било на Гуглу. Треба ми оно од оног Индијца Мојо, кад говори о самоспознаји! Ти то увијек пратиш, вјерујем да знаш о чему говорим! Пукла сам! Треба ми реферат о добрим начелима да бих се умирила. Хало! Јеси ли ту?! – грмило је из телефона.
- Ћао, Ана. Ту сам, ево управо бјежим, помало ти и завдим како си успјела да ме ухватиш! Нисам добро, треба и мени Мојо, читао сам синоћ нека срања и данас ми је дан као новембар у мају. Могли бисмо да се видимо за викенд, до тад ме нема. Не знам како си ме уопште добила кад нисам ту, отишао сам. Извини, не знам са ким разговараш. Видимо се у недјељу! Ћао...бип бип бип...

Ходао сам безвољно, притисла ме нека тјескоба. Нешто се накупило у грудима што нисам био у стању да избацим. Тестирам расположење Бебековом пјесмом, „Опрости ми што те волим“, али не вреди, ни да запнем. Знам, кад пропјевам, да се стање знатно поправи. Покушавам да разговарам сам са собом, онако полугласно. Питања су ми кратка и недовршена, а одговори никакви, осјећам кривицу док сам себи одговарам. Идем према паркиралишту гдје су ми кола. Угледао сам их и у тај трен ме нешто омрзну да одем до њих, а не дај Боже да сједнем у њих, осјећам да бих истог трена нестао. Шта је то што ме тјера да прођем и ходам даље до неке неодређене тачке? Не знам! Прошао сам поред паркиралишта и убрзо нестао иза угла прве зграде у неком празном ходу. Улица је била празна, на тротоару нигдје никога. Однекуд је допирао звук ватрогасних сирена. Ходајући бесциљно, као да ми је из главе све нестајало. Што сам дуже ходао, чинило ми се као да се простор уваљује у вријеме и све нестаје негдје иза мене, док је испред мене било све мање слика простора, као да корачам према ништавилу које се све више наслућује. Да ли је већ мрак или је дан почео да тамни у прикрајку моје свјести? Нешто несвјесно трепери у дијелу простора који ми постаје све ужи, мрачнији и неизвеснији!
Човјеку је некад потребна немоћ да би покренуо моћ!

Испред мене се налазио велики бијели шатор, отворен на све стране, а простор у њему празан, нигдје ничега и нигдје никога. Ушао сам испод њега и бацио поглед по широким издигнутим сводовима. Замишљао сам да сам у центру пирамиде и да посматрам њене странице изнутра. Све је сабласно!
Зачух гугут и пренух се у том трену! Да ли је гугутка или голуб? Рекао бих да је голуб, чујем гуу-гуу, као да је са два „у“, мора да је голоб, гугутка само гугуче. Голуб је симбол духа живота, преласка из једног стања у друго. Доносилац свјетлости, новог свитања, чедности, благости, мира! Срести голуба у овом тренутку је препород, умрети и родити се у истом трену. Просто, невјероватно, чујем га, али га још нисам угледао.
Па, гдје си, љепотане, укажи ми се! Колале су ме мисли, а осмјех сам чувао за тренутак кад га угледам. Хоћу ли се осмјехнути? Копкало ме! Само да ме страх не обузме. Неће! Осјећам вијетар пољем моје свијести, све је чисто, нећу се уплашити ни понора ако се појави. Нисам ни помислио, а он је зјапио празан преда мном, загледан у зјенице мојих очију. Страх није куљао из њега, бијеше нешто попут свјетлости, а сјенком његовом вибрирала је спирала. Само ме је један корак дјелио од суноврата. Суновратих се! Док сам падао, кроз први вортексов завој преда мном бљесну голуб и ја се насмјеших. Уистину, падање се претвори у летјење и чујем у предјелу малог мозга како ми голуб поручује: „Не брини, падамо горе! Ово што ти се дешава у овом тренутку, то само може да се деси одабранима, и то једном у животу! Кад паднемо, ти ћеш спавати, а кад се пробудиш, ја ћу већ одлетјети!“
У вортексовој галерији препознао сам слике мајчиних родитеља, затим нашу стару крушку и милион аватара који су измицали свјетлости, а једне очи су ме непрестано пратиле. Нисам препознао чије су, вјероватно због тога што им је боја била иста као у мојих. Кад сам се пробудио, директно сам из сна изашао на улицу. Приближавао сам се мјесту гдје су ми била паркирана кола, кључ сам већ припремио, па почех да притискам дугме да откључам. Близу сам, угледао сам задње жмигавце како ми намигују, насмјеших се и на ум ми паде голуб.

Почех пјевушити ону Бебекову „Опрости ми што те волим“, погледах на телефон и видим пропуштен позив, Ана је звала, зваћу је. Дрмају ме добре вибрације, једва чекам да стигнем, радујем се сусрету са пријатељима, као и новим познанствима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: