Опрости ми … Боже
Шта сам сада крива Боже,
Па сањам црвоточне даске да падају по мени
И мрачне јаме,
Знам да не могу преко док нема моста,
Само те молим,
Буди благ и дај ми вјетра и мало морске соли на усни,
(суза немама, а и нису баш слане)
Крова куће крај, одрину, фонтану,
Жуте цвијетове да видим како цвјетају
Биће доста… сад знам.
И нећу тражити ништа више,
Оставио сам јастучнице црвене боје
И очи од страха измјењене
Под јастук,
Памтићу смијех, било је,
Доласке,
Руке од свилер
Свитања и птице што не пјевају нег’ роморе
Док ми се чини да будан сањам кише.
Шта сам сад крив Боже?
Ево нећу те питати више,
Само да знаш
Научио сам од зид-бијеле
Да видим друге боје
И то није од игре контра боја,
Сад знам…
Раније сам можда мало био далтониста
Сад видим све што је од тебе!
И соба се не осјети на дезинфекцију, мокраћу и крв,
Научио сам да не будем ту…
Засадићу борове, тополе, чемпресе и један јаблан,
Само да ме сачека пут, само да ме дочека друм…
