 | Марија Шуковић Вучковић | |
| |
детаљ слике: pixabay.com
Хвала кошмарима
Мора
и нишаним стварност
ал' капке тијесне одлијепити не да
животињском риком пробијам, и слабост
обузе ме по спуштању тега.
Зора
и ниски свод стана
рукама знојим да дозовем тијело
и дрхтим још сном и још се бојим
јер тренут прије пружах се опелом.
Одора
од земље јорган ми је био
и само глава једва мицати се могла
да види одраз кловна па се сорга
у јастук који мајку је дозив'о.
Потоп
опра моју шминку
и обрех се, измијењена, другдје.
Учини ми се, дубинама дишем
а онда познах дављенике свугдје.
Лако се тоне, зато чувам дах
и ушћу журим што је сасвим уско
али ево, ја сам сада риба
и ничег више немам што је људско!
Пород
и опет у водама новим
но престадох се осјећати рибом
јер мишљах: не тијело, то мој мозак плови
и снове моје причешћује глибом.
И устадох се, пошто добих ноге;
јер нисам риба - изађох из воде.
Постеља
врисну и сумња ме ови
да нову стварност проричу ми снови.
Но насмијах се у одсуству смисла:
стварност је ипак досадна и иста,
па вратих главу на јастук-опело
да сања. Небом покрих чело.
