детаљ слике: arhiva Branka Vukmirovića

Рецензија романа "КУЋА" аутора Бранка Вукмировића,

аутор рецензије Мр. Милица Јефтимијевић Лилић

КУЋА ИЛИ РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ИЛУЗИЈА 

А кућа се шепурила под сунчевим зрацима. Обновљена и уређена, висока и широка, с бијелом фасадом која је сијала на све стране, очаравала је пролазнике својом љепотом. Изгледала је као да је изашла из бајке.

( Кућа, Бранко Вукмировић)

Додири живота и литературе су непрекидни, прожимајући. Многе појаве из живота преселе се у литературу и заувек остају да живе у њој, да га појашњавају, тумаче, показују последице њихових збивања. Однос према животним реалијама резултира различитим уметничким формама, поступцима, правцима.
Постоје трагични периоди у реалности који врло снажно инспиришу уметнике и умножавају литературу. Ипак, према некима од њих постоји дистанца и чак зазор од преношења у књижевност. Нужност временске дистанце је понекад пресудна за свеукупно сагледавање онога што се збивало ради што објективнијег транспоновања у написано.
Бранко Вукмировић, познати афористичар, слика историјско преламање судбине једног простора преко судбине тзв. малог обичног човека, као и преко топоса Кућа, који у овом случају симболизује домовину, и везаност за њу, борбу да се она сачува. Приврженост која се осећа према њој. Али и велика искушења која је рат донео и борбу да се све врати у првобитни положај.
Овај роман првенац, Бранка Вукмировића, јесте једно дубоко промишљено уметничко сведочење о животној збиљи у Хрватској након краћег времена од ратних окршаја деведесетих који су Хрватима донели остварење великог сна о држави а Србима, такође аутохтоном и претходно конститутивном народу, обесправљеност и безнађе.
Ако се у тумачењу романа једноставног наслова Кућа, крене од краја, а кући се да симболички смисао те је поистоветимо са речју држава, домовина, онда је порука дела недвосмислена, створена држава је оно што је нестварно моћно у односу на појединачно које га је омогућило. У делу је изванредно је пластично оживљена реланост у Хрватској након ратова с краја двадесетог столећа виђена из визуре Српкиње Живке Ивковић која се враћа у своју кућу, али и свих ликова који су представници Срба и Хрвата у новом добу, новим околностима и новим правилима. Роман је писан у трећем лицу. Задивљујуће је ауторско објективно виђење обеју страна. У реалистичком маниру сликају се представници два народа између којих увек постоји граница раздвајања, а последња два рата, Други светски и ови из деведесетих, су ту границу продубили и рекло би се да се ту више никада не може много учинити на спајању. Тоном објективног посматрача и аналитичара, аутор слика околности и додире, као и драму два завађена народа који морају да деле исти животни простор и с истим правом га, због вековног присуства сматрају једнако својим. Бранко Вукмировић креира врло упечатљиве ликове као носиоце идеја и дијаметрално супротних животних ставова, Јозо Рајачић, Хрват, ( преко њега и судбина хрватског народа протераног из Босне), Жељко, Сандра, Мирко, Паздрк, Фрањо, Јованка,
Живка, жена из народа средњих година, срчана и самосвесна, не одустаје од својих права, жели да се након Олује врати у своју кућу у Великом Јарку ( 2000.) која је узурпирана, а потом и да настави свој живот у свом родном крају без обзира на то што је то сада хрватска држава. Сходно томе, она као представник поражене стране, мора сносити последице рата и бити оптуживана за све погибије које су се у рату десиле и које су други спроводили. Покушај враћања на претходно стање остаје безуспешан. Кад јој се син враћа са идејом да наставе живот бивају суочени с тим да је то немогуће. Љубав коју је имао пре рата такође бива проблем због тога што је девојка Хрватица, а к томе још су Живкину мајку преклали Хрвати...уместо да послуша сина, она се одлучно супротстави и син одлази са супругом Сандром у Шведску.
.
Кроз лик ове неустрашиве жене дат је и портрет српског народа, оног његовог виталног дела који је преживљавао вековима се грчевито држећи рода и дома. Симболика њеног чина да сама себи прекрати живот има дубоки симболички смисао везан за позицију српског народа у данашњој Хрватској...треба се бојати онога што се у уметности најављује јер она ниче из дубоког понирања у околности и постојеће прилике а аутор се овом књигом представља као врстан аналитичар историјских и савремених датости.
Аутор је избегао клише, црно – бело сликање стварности, или што је могло бити погубно да се стави на једну стану. Напротив, он је ка крају романа на конкретном примеру, удружених пљачкаша из оба народа показао како је заједничка несрећа то што су се појединци удружили и једнаку штету наносе и једном и другом народу. Позиција Срба у Хрватској насликана је верно, али се такође осветљава и ништа мање сложена ситуација у животу обичног човека из редова хрватске нације. Губитници су и једни и други како се у делу показује. Хрватица која је пре рата заволела Србина и остала одана тој љубави морала се суочити с тим да направи избор између личног живота и домовине. Језик којим говоре оба народа, исти је, осим што се након рата у речнику појединих ликова налазе и изрази ново говора који покаткад делују неприродно.
Идеја државе се осветљава из разних углова, за Хрвате то је узвишени циљ који све оправдава, за Србе је погубна игра судбине јер више немају своју исконску домовину, сам простор у којем су одувек живели као свој на своме, а појединци из Србије који су такође имали удела у стварању Републике Крајине, по њеном укидању су им окренули леђа а и сви они који су кренули за том идејом су изневерени и препуштени сами себи. Учесници тог подухвата, како се у роману види, се отрежњују и сада сасвим на други начин виде то своју авантуру, то им се и каже да су устали против своје домовине и не могу сада очекивати милости од ње.
Ипак, најболнија је промена кроз коју пролази главна јунакиња овог романа. Натерана околностима да схвати да су идеали као што је нација, национални интереси и све оно што мора да претпостави породичној слози и опстанку у промењеним околностима. Живка се уз не мале унутрашње ломове мења. Почиње да схвата да кућа која јој је била све, постаје камен спотицања и у односима са државом, јер је коначно решила да је прода, и у односу са сином код кога не може да оде бринући о кући. На крају схвата да није ни живела, и да је живот прошао у том чекању да се створе прави услови за живот, а да је човек препуштен између сна о заједници са Србијом која је далеко и рату са Хрватском у којој се планира живот, једно проклетство које је узело велики данак.
Какве поуке се могу извући из ове књиге, која отворено маркира трагичне околности постратног периода у животу повратника Срба у бившу домовину која је увређена што су је напуштали, као да је то био њихов избор, или који су ратовали на супротној страни као да их је неко питао шта желе. Требало је само сачувати живот, као што се у делу на изванредан начин приказује. Сад кад је држава ту, и нема ништа посебно да понуди ни неутралним Хрватима јер је моћ у рукама мањине ни лојалним Србима, излаз је, како се и у књизи демонстрира, бекство у иностранство где ће се напокон на миру живети без терета прошлости и националних суревњивости, или бекство из живота...Нимало лак избор!
Књига Кућа Бранка Вукмировића, драгоцена је и отрежњујућа, актуелна и свевремена јер говори о љубави и илузијама, победама и поразима, моћи и немоћи...Једном речју, књига за памћење и архивирање дубоке српске драме на том простору којем тек предстоји расплитање замршених односа народа са тог тла.

Аутор Бранко Вукмировић и Мр. Милица Јефтимијевић Лилић на сајму књига 2018, промоција романа Кућа, на штанду издавача, АЛМА Београд

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: