детаљ слике: pixabay.com

МАЈКА

Откад бол нас раздвоји крвљу, резом пупчане врпце,

Ти чуваш биће моје ко пчелињак бдење матице.

Мотрећи срцем, држиш чврсто клупко чудесних нити.

Невид-тканицу твориш, од зла сваког ме мораш скрити.

И спречаваш и бодриш, пратиш судбоносне ми конце.

Хаљину среће кројиш. Не слутим све тајне ослонце.

Претходница незнаном путу кроз огањ, замке и студ.

Закрилиш ме шапатом: „ Душо, не туда, тај пут је худ!“

Громобран - кров од твојих руку,  силан пред нечаснима.

Топлу ми градиш луку и  штит од смртоносних плима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: