СУНЧАНИЦА

Још свега неколико замаха и допливаће до чамца. Црвени пловак лоптастог облика поскакивао је по површини недалеко од ње. Никога од купача није било на плажи. Заронивши, учинило јој се да је море хладно. Сунчеви зраци преламали су се у води. Хватајући ваздух, руком се придржала за чамац, а потом се снагом читавог тела, из свега једног потеза, попела на малену барку. Унутра се налазила врша срцоликог облика, поред ње нешто поквашеног хлеба од јуче. Била је ту и једна изврнута дечја јапанка, као и плава пластична кутија.
Натопљене даске, попречно постављене за седење на чамцу, послужиле су јој као лежај. Обожавала је јутарње сунчање. Већ у наредном тренутку, таласи су побочно ударали у барку повремено јој квасећи стопала и глежњеве.
Љуљушкала се... Повремено би се придигла интуитивно тражећи удаљену тачку на пучини. Била је ту, као и сваког јутра. Мање-више на истој раздаљини од чамца. Пливачица са жутом капом постала је заштитни знак овог дела обале. Маратонка која је пливала свакога дана од пет ујутро па док сунце не достигне зенит изазивала је радозналост како туриста тако и мештана стеновитог приморског градића.
Окренувши се на бок, а потом на стомак, замислила је себе како плива ка полуострву које се, за ведрих дана, назирало с чамца. Уживала је у једноличним покретима док су јој се златасти праменови косе ритмично ширили и скупљали у води. Сунце ју је голицало по образима.
Допливала је, коначно, до жутог пловка; чаробне жене којој се дивила. Јер, иако у мору око полуострва није било морских паса, дубине су је веома плашиле...
Како да се обрати непознатој жени у мору, шта да јој каже, запитала се. Таласи су могли омести разговор. Постали су велики и бучни. Сунце је зашло за облак.
Заустивши да нешто каже, загрцнула се. Ништа страшно, попила је мало слане воде, кашљуцнула... Ако којим случајем и потоне, ту је искусна пливачица у жутој капи. Раздваја их свега неколико метара. Помоћи ће јој, помислила је и зажмурила.
Море се веома узбуркало. Ветар се снажно раздувао. Као да је чула звук глисера који је секао таласе. А можда јој се ипак учинило.
У наредном тренутку осетила је ударац по глави; жута мрља нестала је из видокруга. А затим ју је велики талас поклопио. Била је испод глисера који је парао воду. Давила се.
Још неко је тонуо заједно с њом. Била је то мама у дугачкој венчаници; с белом ружом заденутом око струка. И он је био ту, као пратња. У свечаном црном оделу. Мама се смешила; њен осмех красила је карактеристична рупица на левом образу. Остављајући ројеве мехурића за собом, повео ју је ка површини. Удаљили су се од маме, а онда је нестао у модрим дубинама. Још је осећала његов хладни додир. Посегнула је за плавом кутијом. Била јој је надохват руке, а тако далеко.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: