 Чедо НедељковићЧедо Недељковић (1932, Негришори, Драгачево), завршио је учитељску школу у Титовом Ужицу 1951, а дипломирао на катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик (тада је то било на Филозофском факултету) у Београду 1958. године. Био је учитељ у Жабрену (Санџак) и Ртарима (Драгачево), професор српскохрватског језика и књижевности у основним школама Каони и Лучанима (Драгачево) и Учитељској школи у Београду. У Београдској заједници образовања био је саветник за средње школе, у Републичком заводу за унапређивање васпитања и образовања помоћник директора, у Заводу за уџбенике и наставна средства уредник. Бавио се новинарством. Писао ј филмску критику, извештавао са Пулског филмског фестивала, за Пољоиндустрију је писао козерије, био уредник Београдског школства и часописа Ревија образовања, сарађивао са Другим програмом Радио Београда (Културни дневник). У листовима и часописима објавио је мноштво чланака и радова, највише са тематиком из образовања. У Југословенском прегледу, часопису који је излазио на српском и енглеском језику објавио је више аналитичких текстова из образовне проблематике. Са Миодрагом Шијаковићем и Миланом Табаковићем урадио је читанке за пети, шести, седми и осми разред основне школе. Просветни преглед му је објавио дужи рад Марсизам и књижевност. Исти листр му је преко целе стране објавио текст Мисао у кавезу (критика што се марксизам у школском програму појављује као посебан предмет). Уредио је зборник Путеви образовања (страна искуства). Написао је четири романа: Милисављев именик (прва награда на конкурсу фондације Драгојло Дудић за роман под именом Унук), Исповест Ђорђа из Растовца, Љубав и оно друго и Лапонци.
Пензионер је и живи у Београду. Често долази у Негришоре. |
