МИЛЕВА МАРИЋ- АЈНШТАЈН - ПОВРАТАК ИЗ АНОНИМНОСТИ

Жртвовала је своју част научника за брак који је ипак пропао

Рођени геније, научник, Српска Марија Кири, племенита мајка,

Др Симо Јелача

Милева Марић, истинска ауторка Теорије релативитета, несуђени нобеловац, поред Николе Тесле, име које је као јутарња звезда засијала најлепшим небом Србије. Рођена је 19. децембра 1875. године у Тителу (од мајке Марије и оца Милоша), питомом војвођанском граду, где се сав Банат и Бачка спајају у једно, попут Тисе која се овде уједињује са Дунавом. Завршила је средњу школу у Новом Саду, а математику и физику студирала је на Швајцарском политехничком институту у Цириху, 1896-1900, као једина жена у том институту у то време. Као супруга Алберта Ајнштајна, идејни је творац Теорије релативитета, која је прославила Алберта, а не њу, и донела му Нобелову награду за физику 1921. године. (Нобелову награду Ајнштајн је добио за фото електрични ефекат). Њен супруг, познати Алберт Ајнштајн, којег је Милева првобитно уздигла до звезда из аристократске јеврејске породице негирао је Милевине изуме и њено име је избрисано из свих њихових заједничких докумената, као да она није ни постојала. За нас Србе и наше генерације које тек долазе остаје Милевино име враћено из анонимности и уздиже се на пиједестал који заиста заслужује и који се с великим поносом и дивљењем памти у свим одговарајућим околностима. Док вечно почива, за нас Србе место Милеве је међу звездама.

Из биографских података

Алберт Ајнштајн био је три и по године млађи од Милеве. Рођен је 14. марта 1879. у Улму, Вуртемберт, Немачка. У Цириху се са Милевом састао на Политехничком институту као студент физике и математике. Алберт није положио први покушај пријемног испита. Анонимни аутор (14) наводи да је на првом тесту пао из Француског језика. Тврди да је Ајнштајнов есеј из Француског чак био врло добар, али недовољно добар да задовољи проницљивог професора. Тада је имао само 16 година, а услови за регистрацију били су 18. Међутим, дат му је други покушај и са 17 година ушао је у Политехнички институт.

Милева је отпутовала у Швајцарску 1894. године, да би завршила последње две године граматике и уписала се на поменути универзитет. Из средње школе у ​​Новом Саду, где је међу мушким колегама такође била ''усамљена ластавица'', добила је надимак ''Светица'', била је музички таленат и имала наклоност према физици и математици и жељу да се бави науком, а с обзиром на све то имала је на то право. Са собом је понела срце Војводине, са свим плодним пољима, воћњацима и виноградима. Понела је и мирис цвећа из родитељске баште и дала заклетву да ће у свету прославити име Марић.

На почетку студије наставници су имали предрасуде о Милеви као Српкињи и као жени. Међутим, убрзо се Милева доказала у свим својим квалитетима.

Показала је изузетан таленат и дружељубивост. Колеге су је убрзо прихватиле као равноправну, и у много чему далеко бољу. Чак је почела да организује студентске скупове и забаве на којима је и сама свирала. Заправо је била прекретница када су њене колеге схватили ко је Милева, што је била истина, и чак су се надметали за њу, ко ће бити ближи у њеном друштву. Тада је имала 21 годину када се упознала са својим колегом Албертом Ајнштајном, са којим се убрзо спријатељила и касније у њега заљубила.

У почетку су делили књиге, размењивали идеје, радили заједно задатке, а онда је дошла љубав, она права, младалачка. У слободно време су свирали заједно, она је свирала клавир, а он виолину. Тих година постојала су чувена научна открића која су све више заокупљала Милевину машту. Рендген је открио рендгенске зраке 1895. године, Михајло Пупин открива секундарни рендгенски снимак, којим је 1896. године направио снимак руке, Хенри Бекерел је открио да уранијска руда зрачи, а затим су Марија и Пјер Кири открили радијум и полонијум 1898. године. Кроз Милевину главу пролазила су размишљања о могућности трансформације материје у енергију, фантастична идеја. Сећала се свитаца на Тителском брду, увече, и трулих пањева дрвећа у близини реке Тисе, од којих је с времена на време забележено да се упале. Мисли и идеје је стављала на папир, а онда је узбуђење објаснила Алберту. Понекад је била мистификована, у погледу свитаца, пањева, уранијума, али то није истоветно са идејом о претварању материје у енергију. Осећала је да ту може бити нешто. И тек када је Алберт видео како је Милева вешто обликовала математичке формуле, знао је да ради са генијем. Тада су већ били довољно блиски једно другом, иако је Албертова мајка Паулина била против њихове везе и патолошки је мрзила Милеву, због њеног порекла, веровала је да им српска православна вера не може ући у њихову „пристојну“ породицу, (14) . На њихову, тада срећу, Алберт је игнорисао мишљење своје мајке и наставио пријатељство и сарадњу са Милевом.

Прва предавања из математике професора Херманна Минковског Милеву и Алберта занимала је четвородимензионална геометрија ‘’простор-време’’, која ће касније постати њихова основа за дефинисање теорије релативитета. Убрзо, тада, Милева проводи зимски семестар 1897/98 на Универзитету у Хајделбергу у Немачкој, проучавајући фотоелектрични ефекат код професора Пхилиппеа Леонарда, добитника Нобелове награде за физику. Тамо је била посебно фасцинирана односом атома и њиховох међусобних растојања који се дешавају проликом њихових судара, што ће касније бити приказано у Ајнштајновом раду о Бровновом кретању.

Интимна веза између Милеве и Алберта Ајнштајна датира из 1897. године, од када су заједно радили на математичкој дефиницији електромагнетне теорије светлости, а од 1901. и датума њиховог заједничког рада на Теорији релативитета (10). Неки аутори тврде да Милева није положила испит на Политехници 1900. године (3, 8), иако је била одличан студент, с обзиром на однос са Албертом, који је тада морао да крије да то неће наштетити његовој каријери. То су времена када се сексуални однос сматрао неморалним и према ономе што је виђено другим очима. Даље се наводи (16), да је Милева, када је била трудна, отишла у Нови Сад и родила ћерку Лиесерл 1901. године, која је дата на усвајање у Каћу (25,26). Тврди се да Алберт као отац никада није видео своју ћерку. О томе нема података, иако неки сугеришу да је њена рана смрт проузрокована шарлахом.

Очигледно је, међутим, да је Милева завршила Политехнику и да је као изванредна студенткиња изборила место на универзитету код професора Фриедрицха Вебера за писање докторске дисертације. Албертови биографи кажу да је био прилично сиромашан студент, и упркос Милевином инсистирању за Алберта, професор Вебер га није примио (7), јер није био довољно способан. У то време живели су прилично скромно, Милева је држала часове математике и физике и клавира, ради потребне за кућни буџет. Од 1902. године Алберт је био запослен у Заводу за патенте у Берну, где је радио до 1909. године (4), када је њихова финансијска ситуација постала мало боља. Вјенчали су се 6. јануара 1903. године у Цириху, врло скромно у присуству два сведока Маурицеа Соловинеа и Цонрада Хабицхта. Албертов брак, доживљаван је као интелектуално партнерство, Милева, типична Српкиња, радила је све што би задовољавало њеног супруга и помогла му у каријери (2). Када су је једном питали зашто је Теорију релативитета дала њеном мужу, Милева је одговорила: „Нас двоје смо једна стена“ (3) (Еин-стеин = једна стена, на немачком).

 Од 1909. године Алберт Ајнштајн био је професор теоријске физике у Цириху, а 1911/12 у Прагу (4). У то време неколико пута показивао је недостатак знања из математике и готово сваког викенда се враћао кући својој Милеви да решава одређене задатке (3, 4). Изабран је за члана Пруске академије наука 1913. године, а 1914. поново је постао немачки држављанин, пошто је именован за директора Физичког института ‘’Каисер-Вилхелм’’ у Берлину. Тамо је остао до имиграције у Сједињене Државе, 9. децембра 1930. Умро је 18. априла 1955. године у Принцетону.

Након што су им се два сина родила у званичном браку између Милеве и Алберта Ајнштајна, Ханс Алберт рођен је прво 14. маја 1904. (4), а други Едвард рођен је 28. августа 1910. године. Ханс Алберт је касније постао професор на Универзитету у Беркелеиу, док је Едвард имао знаке шизофреније. Едвардова болест била је тежак ударац за Милеву, која му је посветила читав свој живот, па чак је била и с њим у посети Сигмунду Фројду (24), готово у потпуности занемарујући науку. Умро је 1965. године (26). Током тих тешких година Милева је била све више запостављана од Алберта и само је он повремено слао нешто новца кући. Према Милеви, Алберт је постајао све окрутнији, називајући је погрдним „одвратним“ именима, док је потпуно занемаривао децу (14). Неке изреке које је Алберт упућивао Милеви била су неугодна и чак цитирана у овом чланку (3). Син Ханс Алберт га се сигурно сећа по томе и углавном није разговарао са оцем (24). То је трајало до 28. децембра 1918. године (15), када су се званично развели (често се срећу подаци о разводу Ајнштајна, фебруара 1919). Милевин живот без Алберта био је изузетно тежак, рекао је њихов син Ханс Алберт у јулу 1971. године (24). Искрено га је волела и сама одгајала децу уз цео живот одрицања.

Током година плодне сарадње Ајнштајн долази у Београд и Нови Сад, где су живели 1905-1907. години у Кисачкој улици бр. 20, а мали Ханс је често боравио код Милевиних родитеља. Ханс је био посебно наклоњен баки, која му је обезбедила све оно што „пристојна“ породица Паулине Ајнштајн није желела, истинска љубав према малом Србину.

Иначе, др Лазар Марковић, истакнути новосадски лекар и филантроп, врло учен и образован човек, био је кум Милеве и Алберта Ајнштајна и крстио њихова два сина 1913. године у православној Николаевској цркви (27). Из породичних аранжмана познато је (27) да је др Лазар Марковић организовао старатељство за малу Лиесерл, под условом да се ништа о њој не може говорити нити писати. Неки детаљи налазе се у књизи „Еинстеинова кћи“, Мицхеле Зацкхеим, Риверхеад Боокс, 1999.

Неки аутори са Запада описују Милеву у тежњи да је дискредитује као човека (5, 14), у настојању да читаоци прихвате чињеницу да је Милева све контакте са јавношћу свесно уступила Алберту. И премда је Милева сва своја дела једнако потписивала са Албертом, њено име је са њих елиминисано и уписано само његово име. Алберт Ајнштајн проглашен је за највећег научнике двадесетог века, док је Милева, истинска ауторка, жена најсјајнијег ума и Српкиња и српске националне, истинске доброте и наивности, у свету остала готово анонимна, у западним научним круговима позната само као ‘’Ајнштајнова прва супруга’’. Еллен Гоодман цитира Стацхел-а, која каже: „Имали смо мит о Ајнштајну као светој личности, а сада све више као демону. Имали смо мит о његовој жени као и о било коме, а сада нудимо мит о мученици'' (8). За нас Србе наша је дужност да илуструјемо лик Милеве правим бојама и представимо је у њеним истинским светлосним представама својим следбеницима. Милева је била симбол јутарње звезде која је засијала на научном небу Србије и човечанство је добило приступ енергији универзума, која је показана формулом Е = mc².

Брат Милеве нестао је у Првом светском рату, отац Милош је умро 1922. године, потом мајка Марија 1935, а сестра Зорка 1938. у Новом Саду. Тада је Милева последњи пут боравила у Новом Саду, а од недавно и њен споменик засијао је испред Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, уз велику захвалност професорки др Свенки Савић (9). Милева је умрла 4. августа 1948. године и сахрањена на гробљу Нордхеим у Цириху. Да је којим случајем сахрањена на брду Тител, одакле се пружа величанствен поглед на ушће Тисе у  Дунав, и драгоцену војвођанску равницу, био би њен гроб осветљен сунцем и топлим српским младалачким срцима ученика са екскурзија. Била би нам постхумно ближа, а то Милева заслужује. Од 1994. године Универзитет у Новом Саду установио је награду „Милева Марић“ за најбоље студенте математике, а улица у Новом Саду носи и њено име. За све ово најзаслужнија је опет професорка др Свенка Савић.

Милева у сенци Алберта, у многим западним публикацијама, постоји само као „генијална“ прва супруга. Из свих научних радова које је радила са Албертом и исто лично потписала, њено име је потпуно избрисано као да никада није ни постојало. Постоје књиге у којима се њено име апсолутно ни не помиње. Као што су „Ајнштајнов парадокс“ (стр. 254) и „Идеје и мишљења“ (стр. 418). Још је трагичније то што је на Швајцарској политехници нестала дисертација Милеве Марић (боље рећи благовремено уклоњена). Сумња се да се њена дисертација односила само на теорију релативитета. На несрећу, чак ни у књизи енциклопедијског формата „Знаменити Срби из деветнаестог века“, издање „Култура“ из Београда 1990. године не помиње име Милеве Марић. Милева је била заиста сјајна Српкиња и њено место у следећем издању требало би да постоји. Срећом, објављена су писма Милеве и Алберта Ајнштајна у којима има више истине о њеним заслугама, а ми очекујемо да ће доћи дан када ће свет препознати да је Милева Марић-Ајнштајн, а не само Алберт, била прави аутор Теорије релативитета и других научних доприноса који су постављени на пиједестал Алберта као највећег научника 20. века.

Руски физичар др Јозеф (Јоффе) Абрахам оставио је иза себе писани запис, као сведок који је његовим очима видео потписе Милеве Марић-Ајнштајн, оригинални рад Алберта Ајнштајна достављен 1905. године у часопису „Аннален дер Пхисик“ за објављивање само под својим именом (18). Др Јосепх Абрахам је у то време био уредник Анналс оф Пхисицс. Такође тврди да је Милевино девојачко презиме написано као Марити, што Мађари истовећују као Марићка од презимена током Аустро-Угарске. Ови потписи су пронађени у њиховим венчаним документима. Међутим, сви њихови радови објављени су само под његовим именом, што потврђују и професор ЕХ Валкер (23) и Десанка Трбуховић-Ђурић (25).

Царол Барнетт је упоредила рад Милеве Марић и Марие Цурие Складовски и наводи да су обе особе из сличног друштвеног порекла и сличног образовања. Марија Кири је могла да се равноправно бави и објављује радове са супругом Пјером Киријем, за шта су заједно добили Нобелову награду и све међународне награде. Милева Марић, иако високообразована, музички надарена и изузетно интелигентна жена, имала је драстично другачији професионални третман (12). А о признању у научним круговима у то време није било ни речи. На своју несрећу, Милева се није противила томе, чак је истакла како чини све за успех свог супруга. То су била времена када су тадашње српске жене придавале већи значај деци и породици. О трагичном Милевином животу потпуније пише Десанка Трбуховић-Ђурић (25), а неки детаљи филмске траке забележени су и у делу Алена Кеша (13). Супруга Ханса Алберта Ајнштајна, Фриеда Кнецхт, припремајући стан у Цириху након Милевине смрти, пронашла је писма Милеве и Алберта. Желела је да то буде објављено 1958. године, како би се решили Ајнштајнови трошкови сахране, али је то такође било забрањено од стране детектива Ото Нејтан-а и Роберт-а Шулмана, плашећи се нежељених детаља о јавној слици Алберта. Касније су, међутим, објављена писма (22), рекла је Царолин Абрахам. Абрахам спомиње Албертова писма која су депонована у Јерусалиму, али још увек нису представљена светској јавности. Штета, можда ће се некада доћи до ових писама и из њих сазнати нешто у корист Милеве. Има се утисак да научни свет све више прихвата праву истину да је Милева заслужнија или барем подједнако одговорна за све научне доприносе који се приписују само Алберту Ајнштајну. Базе за Милевин пиједестал су већ финансиране и вероватно ће генерације које долазе имати праву слику српског највећег Николе Тесле и Милеве Марић-Ајнштајн (21).

Када је амерички физичар др. Еван Харрис Валкер на годишњем састанку Америчког удружења за напредак науке у Њу Орлеансу 1990. године покренуо питање ко је оснивач теорије релативитета тиме је узбуркао научне духове. Немачки лингвиста Троемел-Плоетз претпоставља да би Алберт могао бити идејни творац теорије релативитета, али тврди да је то сигурно математички дефинисала Милева Марић. Даље је потврдио Милевину супериорност у математици, цитирајући Елена Гудмана (8). Еллен примећује да „у свом животу Алберт није био Ајнштајн“ (8).

Добро је познато да је Алберт Ајнштајн 1905. године објавио три темељна дела из три различита подручја физике, што је јединствени случај у доменима науке у људској историји. Сви су објављени у немачком научном часопису „Аннален дер Пхисик“ и сви под његовим именом, који ће касније дефинисати три нова подручја физике. У својим радовима Ајнштајн је претпоставио да су материја и енергија међусобно заменљиве величине, за шта је добио највише међународне награде и то је постало основа за развој атомске енергије. Закон масене енергије изразио је чувеном формулом Е = mc².

Читаоцима које занима суштина Ајнштајновог открића препоручује се резиме истог од др Љубе Вујовића (4).

Још неколико података о Милеви и Алберту Ајнштајну

У бројним изјавама потврђено је да је Милева Марић, супруга Алберта Ајнштајна, до краја била његова лојална и равноправна сарадница у свим објављеним делима и по којима је стекла славу највећу на свету. Што се тиче фотоелектричног ефекта који је студирала на универзитету Хајделберг, преко четвородимензионалне геометрије „простор-времен“ коју је она математички дефинисала и објаснила Алберту, Милева је математички обрадила електромагнетном теоријом светлости и на крају самом теоријом релативитета. Сви њени радови потписани су именом Милева Марити-Ајнштајн, радила је и докторирала код професора Вебера, као изванредан студент, али њено име је намерно уклоњено из свих научних радова и дисертација уклоњена, чак и могуће да је уништена. Милева је била веома лојална Алберту, свесно негирајући сопствену научну славу због успеха свог супруга само да би сачувала породицу. Чак је и она написала родитељима 1905. године: „Завршили смо значајно дело у којем ће мој супруг бити познат широм света“. Према овим наводима, могло би се закључити да се и она сама сложила да своје име избрише из заједничких истраживачких радова. Дакле, свесно је донирала све своје креативне способности мужу, према популарној изреци „мушка глава породице“ (5), у уверењу да је учинила све што је могла за добро породице и славу њен мужа.

И ево неколико детаља који доводе до веродостојности Алберта Ајнштајна у његовој Теорији релативитета. Тим МцЦаскеи детаљно пише (15) док је Алберт Ајнштајн течно говорио италијански језик, који му је био потребан да би добио швајцарско држављанство 1905. године. Када је Ајнштајн објавио своја дела 1905. године у „Аннален дер Пхисик '', споменуо је име Италијана Мицхелеа Бессоа, који га је довео у везу са одређеним индустријалцем Олинтом Де Претто-ом, па је Олинто Де Прето објавио своје радове у Италији 1903. године, годину и по дана пре Ајнштајна, у којојима је дао коначни облик једначине Е = mc². Др Умберто Бартоцци, професор математике на Универзитету у Перуђи у својој књизи „Алберт Еинстеин е Олинто Де Претто: ла вера сториа оф формула пиу „фамосо дел мондо" (Алберт Ајнштајн и Олинто Де Прето: истинита прича о најважнијој формули на свету) навео је дело Олинта Де Прета (15). У свом делу Олинто Де Прето, рекао је др. Умберто Бартоцци , тврдио је да један килограм било које супстанце има огромну енергију. Како је Алберт Ајнштајн имао приступ раду Олинта Де Прета, како је и сам у свом раду напоменуо као питање безбедности с обзиром на формулу, поставља се логично питање ''да ли је ово истина или крађа ''? Питање је ''Ко од кога''? Такође је познато да је Милева урадила дисертацију  1901. године у којој је дата формула била главна тема.

Уосталом, ако је Алберт Ајнштајн био геније, како га је свет прогласио, зашто после 1905. године, преко 10 година рада у Заводу за патенте и година током којих је био професор физике, па чак и академик, није ништа важније дао човечанству? Чини се да се његов геније 'угасио' након погоршања односа са Милевом. Сам Алберт је признао Милеви за њен научни допринос заједничком раду, рекавши: „Бићу тако срећан и поносан када ћемо свој рад о релативном кретању победоносно довести до закључка“ Али то је био само почетак њиховог заједничког рада о теорији релативитета (Ајнштајново писмо од 21. марта Милеви 1901. године). Предвиђајући сопствени успех Алберт је дао обећање Милеви да ће јој дати новац од Нобелове награде ако је добије, и Милевина срећа, то обећање је испуњено 1922. године. Хајдук (3) наводи да је Алберт Милеви платио да ћути. Поређења ради, Тесла је створио током свог живота скоро 800 патентираних проналазака (21).

Постоје и наводи да је Милева изумела уређај за мерење малих напона (инфлуензмашине), али и то је Алберт патентирао само под својим именом (3).

Када више није радио са Милевом, Алберт Ајнштајн је покушавао да докаже такозвану „обједињену теорију“ у којој су сила гравитације, електромагнетизам, светлост и електрицитет различити облици истог феномена, али није успео. Такође, од 1917. године радио је на успостављању тзв. „Космичке константе“ што је, по његовом мишљењу, природна сила која се супротставља гравитационом привлачењу космоса. Претпоставио је да је структура свемира статична и ограничена галаксија. Током свог боравка у опсерваторији "Моунт Вилсон" 1930. године астроном Едвин Хуббле, који је касније назван ''Небески Колумбо'', указао је Ајнштајну на постојање милиона галаксија изван Млечног пута. Хабл је то поврдио Ајнштајну када је Ајнштајн својим очима посматрао небројене удаљене галаксије које се брзо крећу. Када се Ајнштајн приближио највећим телескопом на свету и лично погледао у свемир својим очима, признао је да је Хабел био у праву. Схватио је да је људска цивилизација само мала тачка у свемиру која се непрестано шири. Такође је признао да је његова космичка константа сумњива теорија и да као таква није потребна. Назвао ју је својом ''највећом грешком '' (22). Можда би сличан резултат био и без Милеве са другим научним радовима објављеним 1905. године?

Када је Ајнштајн умро, 18. априла 1955. године у болници Принцетон др Тхомас Столтз Харвеи узео је Ајнштајнов мозак и сачувао га за опсежна научна истраживања „генија“. Али ни након 30 година никада нису објављени никакви резултати о ‘’генију’’(22). Можда нема ништа? Потом је мозак пребачен 1996. године у болницу у Хамилтону, у Канади, др Сандри Вителсон, али од тада нема ништа осим нагађања (22). Нека читаоци сами закључе о чему се ради.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: