ТРАГОВИ ВЕЛИКИХ ОТКРИЋА

До неких открића  дошло се случајно, многа су резултат размишљања, посматрања, експериментисања и прорачунавања, а до неких се дошло присвајањем. Присвојена открића су најчешћа и најисплативија. У новијој историји таква открића обично доносе Нобелове награде.

                    Др Симо Јелача

Аристархос - Коперник - Кеплер

Још док је радио у Александријској библиотеци (280-260. године пре Христа), познати грчки астроном Аристархос открио је да се земља окреће око сунца, а не обрнуто сунца око земље, хелиоцентричном путањом од запада према истоку. Кретање сунца око земље тумачено је само као очигледно. Такође је тврдио да су годишња доба на земљи резултат земљине еклиптике. Еклиптика је привидна орбита Сунчевог кретања и небеског екватора током године. Ове се секу  у две тачке, а када Сунце дође у те тачке, наступају равнодневице.

На несрећу цивилизације, Аристархова учења су нестала, заједно са многим другима, у пожару александријске библиотеке 392. године. Уследило је мрачно доба цивилизације, када је доласком хришћанства Католичка црква забранила објављивање свих напредних идеја и научних достигнућа, осим Светог писма, пуних 15 векова 

Николас Коперник (1473-1543), пољски астроном, такође и свештеник, објавио је своје дело Коментариус 1543. године, док је још лежао на самртној постељи Утом делу тврдио је да се све планете Сунчевог система окрећу око Сунца, а не обрнуто, као што је било до Аристарховог учења (384-322. пре Христа). До објављивања Коперниковог дела, његове идеје су кружиле само међу личним пријатељима. Коперник је такође тврдио да се земља, истовремено, окреће око своје осе 24 сата, док њено путовање око Сунца траје годину дана. Католичка црква забранила је објављивање Коперникове теорије све до 1616. године, мада је широј јавности стигла тек 1835. године, скоро три века после Коперникове смрти. Од тада је прихваћена у целом свету, али тек након потврде Кеплера (Јоханес Кеплер 1571-1630). Године 1609. Кеплер је  утврдио да се планете Сунчевог система крећу око Сунца по елиптичним орбитама.

Ако се данас зна, а зна се, да су теорије Коперника и Кеплера потпуно идентичне онима које је изнео Аристархос 17 векова пре њих, није ли могуће претпоставити да су и Коперник и Кеплер имали приступ Аристарховом знању?

Галилеи - Хајгенс - Хук - Њутн

Италијански научник Галилео Галилеи (1564-1642) испитивао је убрзања тела бачених са нагнуте куле у Пизи, током чега је дошао до закључка да гравитационо привлачење земље утиче на сва тела. Ово знање је касније послужило Њутну (Исак Њутн 1642-1727) да разради општи закон Универзалне гравитације, који ће бити прихваћен као једно од највећих људских достигнућа, а он као један од највећих умова људске цивилизације.

Холандски математичар и физичар Кристијан Хајгенс (1629-1695) први је тврдио да се светлост понаша као талас, што је објавио 1690. године у свом делу ‘’Траите де ла Лумиере’’ (Светлосни третман), који представља одраз и преламање светлости. Такво схватање било је занемарено читав век, све док га поново није потврдио Томас Јанг (1773-1829). Роберт Хук (1635-1703) тада је тврдио да се Исак Њутн у почетку супротстављао идеји Кристиана Хајгенса, да би је касније исто изложио као своју (1: 2). Хук је такође тврдио да је он (Роберт Хук) прво предложио закон универзалне гравитације и предао га Њутну на увид, а овај (Исак Њутн) га је објавио као свој 1680. године (2). И управо то је донело Њутну највећу научну славу.

У науци је записано да је астрономска наука корачала величанственим корацима у делима Галилеја, Коперника, Кеплера и Хуајенса. Њутн је своје доказе о Универзалном закону гравитације представио у свом делу ‘’Математички принципи природне филозофије’’, познатијем само као ‘’Принципиа’’. Њутн је гравитацију дефинисао као узајамно привлачење свих тела у природи, пропорционалнo њиховим масама и обрнуто пропорционалну квадратима њихових растојања. Тако је Њутн с изванредном тачношћу објаснио Кеплерове елиптичне орбите планета око Сунца.

Њутн (1642-1727) је такође објаснио законе кретања на основу Галилејових налаза. Према првом Закону о тела у стању мировања или кретања праволинијском путањом константном брзином, оно настоји да настави та стања док их друге силе не изведу из тих стања. Према другом Закону кретања сила која изазива кретање једнака је производу масе и убрзања тела, а према трећем Закону кретања сила акције једнака је сили реакције. Записано је да је Њутн био врло систематичан и детаљно је проучавао научне поставке. Тако је дао огроман допринос науци врло прецизном методом израчунавања положаја планета у Сунчевом систему у било ком периоду најудаљеније прошлости и будућности. Наука је прихватила Њутна као једног од највећих умова свих времена, мада постоје мишљења која указују да се није превише трудио за своја достигнућа.

Њутн је за себе рекао: „Ако сам видео даље од других, то је зато што сам стајао на раменима дивова“. Ипак, можда је најбољу оцену о Њутну изразио наш Милутин Миланковић, који је написао: „Њутнова Принципија са својим садржајем заузима прво место међу свим делима научне литературе. Јер у том делу је објављен општи закон природе, коме се покорава цео универзум, а такође и зато што се покрети свих небеских тела покоравају овом закону са апсолутном математичком тачношћу, тако да њиховим израчунавањем успут можемо пратити древну прошлост и далеку будућност. Због тога је Њутново дело и данас врхунац тачних наука, узор позитивне филозофије и понос човечанства докле год моћ досеже. Творац овог дела сматра се најлепшим примером људског генија“.

Свон - Едисон

Томас Алва Едисон (1847-1931) се сматра светским рекордером по броју регистрованих патената, 1093. Поред једносмерне струје, заслужан је и за проналазак прве електричне сијалице. Међутим, мање је познато да је енглески физичар и хемичар Џозеф Сван (1824-1914) био прави пионир електричног осветљења и фотографије. Прву електричну сијалицу направио је скоро четврт века пре Едисона 1860. године. Двадесет и три године касније, Томас Едисон и Џозеф Сван су 1883. године основали заједничку компанију за електрично осветљење ‘’Едисон & Сван Јунаитед’’ и започели масовну производњу сијалица.

Познато је да је Едисон био изузетно вредан, проводио је 14-16 сати дневно у својој фабрици. То је захтевао и од свих својих сарадника, пре свега инжењера. А како је релативно рано стекао довољан капитал, имао је моћ да изуме свих својих сарадника пријави патеентном заводу само као своја. Између осталих, користио је знање Николе Тесле, који га је убрзо напустио као послодавца. Ту је и Алекандар Грахам Белл (1847-1922), оснивач ‘’АТ&Т’’ компаније. Очигледно је да је Белов телефон побољшан уградњом Едисонових карбонских проводника, за које се претпоставља да су Белов сопствени изум..

Пупин - Маркони - Роентген - Тесла

Када је Михајло Пупин (1858-1935) у једном од својих говора похвалио Доброволског и Брауна за практичну примену Теслиних наизменичних струја, Теслина реакција је била да су га њих двојица покрали (8). Када је Тесла 1892. године најавио могућност слања високофреквентних струја на неограничене удаљености и потврдио могућност слања телефонских порука преко трансатлантског кабла, Пупин се томе успротивио. Убрзо након тога, Пупин је 10. фебруара 1894. године поднео своју патентну пријаву за вишелинијску телефонију. Та пријава је, међутим, одбијена с образложењем да је председник патентног завода Џон Саимоур исту садржао у Теслином патенту и заступао мултипликацију Теслиних кола и не постоји основа за додељивање патента Пупину.

Познато је да је Тесла поднео два патентна захтева у области радија 2. септембра 1897. године (бр. 645516 и 649621) и да су му оба одобрени 1900. године. Тесла је о истом одржао предавање у Удружењу електроинжењера Америке, коме је такође присуствовао и Гуглиелмо Маркони (1874-1937). Тада је Маркони поднео пријаву за патент (бр. 763772) 10. новембра 1900, која је одбијена. Након пензионисања председника Џона Сајмура, Маркони је поново поднео захтев за радио патент, што је и признато. За исти му је додељена Нобелова награда за физику 1911. године. Коначно, одлуком Врховног суда Сједињених Држава бр. 6369 од 21. јуна 1943. године Марконијев патент је поништен у корист Тесле, коме је дат приоритет. На несрећу Тесле, одлука америчког суда стигла је прекасно, Тесла је преминуо пре тога, 7. јануара 1943 (8: 9; 21). У својој књизи Марк Сеифер. пише да је Тесла био свестан пиратских активности Марконија и Пупина. Тесла је Марконија назвао паразитом и микробом опаке болести, а за Пупина је рекао да му је ставио Марконија на услугу, заузимајући погрешну страну.

Постоји запис према Теслиној тужби са Друријем Купером да је он (Тесла) 1897. године извео први експеримент бежичног слања поруке од Хустона до Вест Поинта (око 30 миља) пред око 3000 гостију свих професија, када је демонстрирао и теледириговано управљање.

Постоје подаци да је Тесла експериментисао са специјалним зрацима (рендгенски зраци) већ 1892. године, што је такође објавио пред Удружењем електроинжењера и представио слике своје руке и зглоба. Тесла датом изуму није придао дужни значај, снимке је изгубио у фиоци у радионици и изгорели су у пожару његове прве лабораторије. Немачки физичар Вилхелм Конрад Роентген (1845-1923) патентирао је проналазак рендгенских зрака 28. децембра 1895. године, за шта је 1901. године добио Нобелову награду за физику.

Милева Марић - Алберт Ајнштајн

Тим МкКаски пише да је Алберт Ајнштајн (1879-1955), објављујући своје дело у Анален дер Физик 1905. године, споменуо Италијана Микела Бесоа, који га је довео у контакт са одређеним индустријалцем Олинтом де Преттоом. И да је Олинто де Прето објавио своје дело у Италији 16. јуна 1903. и 27. фебруара 1904. у ‘’Атти Реале Институто Венето ди Сциенс’’, годину и по дана пре Ајнштајновог, у којем је објавио формулу Е = мс², која је Алберту Ајнштајну донела светску славу, као творцу Теорије релативитета. Др Умберто Барточи, професор математике на Универзитету у Перуђи у својој књизи „Алберт Еинстеин е Олинто де Претто: Ла вера сториа дела формула пин 'фамоса дел мондо“ (Алберт Ајнштајн и Олинто де Претто: Истинита прича о најважнијој формули у свету) цитирао је дело Олинте де Претто у потпуности, наводећи тврдњу Олинте де Претто да килограм било које материје има огромну енергију. Алберт Ајнштајн је знао италијански и имао је приступ делу Олинте де Претто, који је и сам коментарисао питање потпуне исправности поменуте формуле.

Постоји литература да је Милева Марић докторирала код професора Фредрика Брауна на Швајцарској политехници 1901-1905 (3; 11; 12). Даљи наводи указују да је иста дисертација нестала (може се веровати да је уклоњена како не би нашкодила „генију“). Иначе, Специјална теорија релативитета у науци се назива и Поинкар-Ајнштајновом, с обзиром да је Хенри Поенкар (1854-1912), француски математичар и физичар, њен коаутор.

На основу горе наведеног, могуће су претпоставке о примату у поставци Теорије релативитета и познатој формули Е = мс², између Милеве Марић Ајн- штајн, Олинта де Претта и Алберта Ајнштајна. Једно је сигурно да је Алберт Ајнштајн објавио сва своја заједничка дела са Милевом Марић - Ајнштајн само под својим именом, што га је уздигло на пиједестал светског бесмртника, као најславнијег ума двадесетог века. Добитник је и Нобелове награде за физику 1921. године за Фотоелектрични ефекат, за који нема сумње да га је математички дефинисала Милева Марић . Милева Марић је остала у научном свету без одговарајућег признања, у сенци Алберта, која се најчешће спомиње само као његова прва супруга.

Лиса Меитнер - Отто Хан

Лиса Меитнер (1878-1968), аустријско-шведски физичар, прва је у свету која је експериментално остварила цепање атома уранијума, уз ослобађање огромне енергије, према формули Е = м с². Њен дугогодишњи сарадник Отто Хан (1879-1968), немачки физичар и хемичар, намерно је погрешно информисао Нобелов комитет, не дајући Лиси заслуге за начин на који је за себе приграбио Нобелову награду 1944. године и његов сарадник Фриц Страсман.

Тек у најновијој биографији Лисе Меитнер, ауторке Рут Левин Симе 1996, објашњен је прави допринос Лисе Меитнер, а елемент атомског броја 109 Периодног система елемената именован је у њену част ‘’Меитнериум’’.

На основу открића Лисе Меитнер, направљена је прва атомска бомба, иако се Лиса надала да ће се иста користити искључиво у мирнодопске сврхе. За Лису Меитнер, Алберт Ајнштајн је рекао да је она Немачка Марија Кири.

Розалинд Франклин - Џемс Вотсон

Росалинд Франклин (1920-1958) прва је утврдила структуру деоксирибонуклеинске киселине (ДНК) 1952. године, којом је објаснила пренос наследних особина хромозомима и дала кључно објашњење порекла живота на земљи.

Џемс Дејви Ватсон (р. 1928) и Францис Хари Комптон Крик (1916-2004) тајно су уклонили информације од Мориса Хуга Фредерика Вилкинса (1916-2004) и Нобеловог одбора, чиме су Нобелову награду за медицину из 1962. године зарадили само за себе.

Росалинд Франклин није добила дужно признање за свога живота, чак ни након преране смрти. У свом истраживачком раду прва је применила кристалографску методу одређивања структуре молекула помоћу рендгенских зрака и тако дефинисала структуру двоструке спирале ДНК. Када је своје необјављене резултате истраживања представила Џејмсу Вотсону и Морису Вилкинсу, они су их чували и, без њеног знања, објавили као своје 1953. године. Вотсон и Вилкинс су свету представљени као аутори двоструке спирале ДНК, изостављајући било какво признање истинске ауторке Росалинд Франклин.

Ето, сви предњи наводи потврђују наводе у пред-тексту да су највећа људска открића углавном бесправно присвајана (покрадена) и за иста добијена највећа научна признања, чак и Нобелове награде. У данашњем свету обични људи се суде за баналне крађе, чак и хране, а светски признати научници проглашавају светским научним великанима.

***Напомена: аутор је уз рад приложио и листу литературе и имена аутора, коју је користио у свом истраживачко научном раду, али због великог броја линкова, тај додатак нисмо могли објавити због безбедности сајта. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: