детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Први део можете прочитати ОВДЕ.

 

АРХИМАНДРИТ НИЋИФОР ДУЧИЋ

ИЗМЕЂУ ИСТОРИОГРАФИЈЕ И КЊИЖЕВНОСТИ
Други део

проф. др Горан Максимовић

 

 

Други дио Дучићевих ратних записа неупоредиво је сажетији, а посвећен је другом Српско-турском рату који се одиграо на крају 1877. и на почетку 1878. године. У уводном дијелу се осврће на актуелне геополитичке околности, као и почетак „руског рата за балканске Словене“ против Турака у прољеће 1877. године. Тај рат је директно увукао и Србију у нове ратне операције, а дефинитивна одлука о томе је донијета у јуну приликом састанка српског кнеза Милана Обреновића, у пратњи са министром иностраних дела Јованом Ристићем, са руским царем у Плојештију у Румунији.

Дучић наглашава да је послије искуства у првом рату против Турака сада све ишло „боље, брже и уредније“. Основано је пет дивизија (корова) српске војске, при чему су Шумадијска, Моравска и Тимочка дивизија биле одређене за офанзиву на источној страни Србије „са главним задатком да се српско лијево крило веже с руским десним“. Преостале двије дивизије: Дринска и Јаворска, морале су „остати у строгој дефансиви“, са обавезом да не прелазе преко Дрине и Лима.[1] Дучић са нескривеним болом казује о свему томе јер је био потпуно свјестан колико су биле снажне тежње српског народа у Босни и Херцеговини да се сједине са Србијом, а наведене ратне и геополитичке операције то нису предвиђале. То је можда и био разлог што су доста касно, тек у новембру 1877. године, основане добровољачке јединице, а за команданта Усташких (устаничких) чета Јаворског кора изнова је постављен Нићифор Дучић, књажевим указом од 23. новембра. Претходно је у септембру за команданта Јаворског кора (дивизије) био постављен пуковник Тихомиљ Николић о коме је Дучић имао веома лијепо мишљење због његовог „војничкога духа, уљудног понашања, отворенога и чистога карактера“, што је све доприносило да буде „врло популаран у војсци и народу“.[2] 

Команда дивизије налазила се у Кушићима, а Дучић је са својим добровољачким јединицама био станциониран на Јавору. Иако су постојали војнички планови за заузимање Нове Вароши и Сјенице, ништа од тога неће бити реализовано због, како смо претходно нагласили, других геополитичких циљева. Отуда Дучић у овом другом рату описује само неке мање акције добовољачких чета, а најзначајнија међу њима била је код Лукове ћуприје код Божетића када су Турци 5. јануара 1878. године изненада ударили на српске јединице. Борба је трајала дуже од два сата у снажној снијежној мећави. У контраофанзиви српска војска их је тада потпуно разбила и натјерала у повлачење преко Увца. Тим поводом Дучић износи запажање да је страх највећи непријатељ сваке војске и кад је обузме, „кад почне преплашена да бјежи, ко би је обустављао тај би јој највећу штету учинио, док се сама не освијести, прене и заустави“.[3]

Касније није било већих акција, а Дучићеви описи углавном се односе на успостављање демаркационе линије, као и на читав низ других геополитичких запажања, која се најпотпуније исказују на крају књиге у једном писму које је Јован Ристић, 16. фебруара 1878. године, послао Дучићу. Захваљује му се на исказаном херојству у оба Српско-турска рата, а затим исказује жаљење што им овога пута није „било суђено“ да развију велику дјелатност и на друге српске области и што је граница остала на Дрини, Лиму и Мокрој Гори.[4]

Друге Дучићеве историографске студије веома су бројне и сродне његовој ратној прози. Различите су по томе што немају онако наглашен аутобиографско-мемоарски карактер, што је и разумљиво ако имамо у виду да пише и о оним догађајима у којима није био непосредни учесник. Овдје се посебно осврћемо на Бој на Граховцу 1858. године, на Бој на Крњицама 1861. и 1862. године, као и догађаје везане за покрштавање потурица у Васојевићима од 1825-1857. године. Њима је сродна и етнографска студија „Божић у Црној Гори“. У бојевима из 1862. године Дучић је учествовао као вођа херцеговачких устаника, тако да су наведене студије једним дијелом обликоване и на основу непосредног искуства, а не само документарних извора и свједочења других актера бојева.

Студију о приказу Боја на Граховцу, који се одиграо крајем априла и почетком маја 1858. године, Дучић је најприје објавио у часопису Орлић на Цетињу 1865. године, а настала је највећим дијелом на основу казивања војводе Мирка Петровића, као непосредног учесника и команданта црногорске војске у овом боју, те свједочења секретара књаза Данила Петровића, Деларија (Delarue), који је био на извору геополитичких информација и преписке коју је црногорски владар водио са царевима руским и француским, као и другим дипломатским представницима великих сила. Дучић наглашава да је Граховац пјесковита раван смјештена на висоравни између Грахова и Клобука, те да је смјештена на простор настањен племеном Бањана. Бој на Граховцу био је показатељ сталних турских настојања да ударају на црногорску границу са херцеговачке стране и проистекао је као директан турски одговор на претходни пораз од црногорске војске у Боју на Зупцима у фебруару исте године.

Дучић са много пажње предочава најзначајније јунаке тих бојева и поред војводе Мирка Петровића, наглашава јунаштво војводе Јована В. Баћевића са Бањана, војводе љуботињскога Петра Ф. Вујовића, као и чувеног војводе Петра С. Вукотића из Катунске нахије, истиче херојске примјере попа Ђура Кусовца, Пека Павловића и попа Луке Јововића из Марковине, као и бројних других ратника. У истом контексту указано је и на ударе херцеговачких устаника, предвођених Луком Вукаловићем, на турске утврде у херцеговачкој граници како би отежао положај турској војсци и онемогућио их да свим расположивим снагама ударе на Бањане.

На крају студије, Дучић приказује и са колико је „неисказане радости“ књаз Данило дочекао побједу на Граховцу, да је тада установио „Граховачку медаљу“ којом је одликовао бројне јунаке, а да је свом брату Мирку додијелио „златну медаљу“ за исказану храброст и титулу „великог војводе граховачког“. Касније је на том разбојишту црногорски књаз Никола сазидао „дивну цркву“ која је освјештана на Спасовдан 1864. године.[5]

Студија о приказу Боја на Крњицама 1861. и 1862. године објављена је најприје у Српско-далматинском магазину 1868. године, а настала је као одјек оних ратних догађаја који су били посљедица Херцеговачког устанка из 1861. године у којем су се били подигли Срби „од Суторине и Требишњице до Таре и Колашина за своје ослобођење“.[6] Тада су и Срби из Крњица и Сеоца у Скадарској крајини устали на оружје како би се ослободили од „турскога јарма и сјединили с Црном Гором“.[7]

Дучић наглашава да су Срби у „Скадарској крајини јунаци онако исто, као и Црмничани; једнак им је говор, одијело, оружје и обичаји“.[8] Били су изложени учесталим насиљима Арбанаса, што је био додатни потицај да покрену буну и прихвате се оружја. Дучић издваја имена истакнутих главара из Крњица и Сеоца: Марка Новакова, Кола Петрова, Сава Бутурова, попа  Митра, Мила Белова и Стевана Митрова. Због тешких геополитичких околности књаз Данило са Црногорцима није могао отворено да стане на страну побуњеника, али је организовао тајне чете из сусједне Црмнице и Ријечке нахије предвођене попом Илијом Пламенцем, попом Ђуром Кусовцем и попом Ђоком Пејовићем.

Најзначајније догађаје на бојишту Дучић везује за прољеће 1862. године, када се у борбе нескривено укључила црногорска војска, под командом Петра С. Вукотића, а предвођена сердарима Јовом Кусовцем и Ђуком Средановићем. Био је то рат дуг, жесток и крвав, а прекинут је тек крајем августа исте године. Дучић наглашава да је то био исти онај Ђуко Средановић који је пратио владику Рада на лијечење у Италију у прољеће 1851. године, што је описао Љубомир Ненадовић у чувеним Писмима из Италије.

Студија „Покрштавање потурица у Васојевићима од 1825-1857. год.“ објављена је први пут у Орлићу на Цетињу 1886. године, а настала је као спој антропогеографског, етнографског и историјског приступа Нићифора Дучића. Зато се у средишту пажње и налази опис племена Васојевића, границе на коме је ово племе обитавало, као и опис изразитог српског карактера становника, а затим и народних обичаја и крупних историјских догађаја у прошлости. Дучић равноправно укршта легендарне податке о имену и постанку Васојевића са конкретним подацима о насељима, становништву, историјским догађајима, са посебним освртима на војводу Миљана Вуковића, који је предводио своје саплеменике у бојевима против Турака од 1862. па све до 1878. године. Тек након тога Дучић усмјерава пажњу на појаву потурица у Васојевићима још од 18. вијека, што је условило бројне необичне породичне и племенске односе: „У Васојевићима је бивало и таквих примјера: да су два брата или братучеда, један мухамеданске, а  други хришћанске вјере, заједно у једној кући живјели, молећи се Богу сваки по своме закону. Један клања, други се крсти! Отуда је и постала у нашему народу ова изрека: Отац клања, мати се крсти, а ја се каменим!“[9] У завршном дијелу студије показује како је дошло до повратка у хришћанство потурчене породице Фатића, а све на основу одлуке Зула Фатића да се врати у прадједовску вјеру 1825. године.

Студија „Божић у Црној Гори“ написана је по угледу на Вукове етнографске записе о обичајима српског народа, а Дучић је први пут објавио у забавнику Дубровник 1867. године. Одмах на уводним страницама студије, Дучић наглашава да „оно што је у божићњем обичају најглавније, једнако је свуда у српскоме народу: бадњаци, њихно ложење, посипање житом, простирање сламе по кући, кићење зеленилом врата и бадњака, паљење воштаница, кађење тамјана, печеница, полажење, мирбожање, пуцање из пушака“.[10] Различити су начини вршења тих обичајних радњих и то не само у разним крајевима, него и у истим племенима, а често се дешавало да и свака породица носи нешто засебно од других у обиљежавању божићњих обичаја.

Дучић најприје указује на неприкосновени значај Божића у Црној Гори, све то поткрепљује стиховима у славу Божића из Његошевог Горског вијенца, а затим нарочиту пажњу посвећује одабиру и сјечи бадњака, као и начину њиховог налагања на породичним огњиштима, све до приказивања дочека Божића, одласка мушкараца у цркву, доласка полажајника и описа божићње трпезе са печеницом и чесницом. Дучић приказује многе детаље из божићњих обичаја у Црној Гори и наглашава да се они на сличан начин изводе у свим кућама: „У божићнијем је обичајима све символично и тајанствено. Колико је у њима народне најстарије празновјерице, толико је и хришћанске релиђиозности и морала. Нема ниједан народ ништа љепше, узвишеније, побожније ни веселије од српскога Божића“.[11] 

У истраживачком смислу најзахтјевније су Дучићеве студије из црквене историје зато што обједињавају палеографски и историографски приступ. Овај аспект његовог истраживачког рада крунисан је великом монографијом у којој је урађена Историја српске цркве од првих досељеника VII в. до наших дана, а објављеној у деветој књизи Књижевних радова Нићифора Дучића 1894. године.Издвајамо и бројне краће расправе које су биле посвећене различитим питањима, попут историјата манастира Хиландара, као и његових драгоцјених рукописа и натписа, Мораче и Острога, Врањине у Зети, Дужи и Тврдоша у Херцеговини, али и књижевних споменика попут Савинске Крмчије и Савинског Зборника, хрисовуља на Цетињу и сл. Посебно мјесто припада расправама посвећеним Епископији Зетској и Епископији Дабарској, које су дефинитивну форму добиле 1892. године у другој књизи Књижевних радова, тако да им у овом сажетом прегледу указујемо нешто више пажње. У новије вријеме је о Дучићевом истраживању српске средњовјековне прошлости објављена запажена студија Васиља Јововића.[12]

У расправи „Зетска епископија“, Дучић истражује историјат ове најстарије српске православне епископије, коју је према већинском научном мишљењу основао Свети Сава у првој четвртини 13. вијека на Превлаци у манастиру Св. Арханђела Михаила. При томе разматра полемичку литературу о времену и мјесту настанка ове епископије, јер је поред везивања ове епископије за Превлаку постојала и научна хипотеза да је српска владичанска катедра основана у унутрашњости Зете. Дучић указује на историје Црне Горе, које су независно урадили митрополит Василије 1754. и пјесник Сима Милутиновић Сарајлија 1835. године, на расправу епископа бококоторског Герасима Петрановића из 1874. године, на руског истраживача Ивана Голубинског из 1871. године, на чешког научника Константина Јиречека из 1878. године, нашег Стојана Новаковића и сл. Дучић указује на чињеницу да је стара Зетска епископија подијељена на три управне јединице: „Један дио независан с продужењем под цетињском митрополијом у црногорској држави; други под призренском митрополијом зависан (послије укинућа српске пећске патријаршије) од цариградске патријаршије у турској држави; трећи од 1808. до 1874. год. под далматинском епископијом; а од 1874. год. под новом бококоторском и дубовачком епархијом у аустријској држави.“[13]

У другом дијелу расправе Дучић је настојао да уради хронолошки поредак имена зетских епископа и митрополита од 1202. године до краја 19. вијека. Издвојио је 34 имена, од Илариона који се помиње 1233. године, преко владика из породице Петровић Његош, па све до Илариона Рогановића, Висариона Љубише, Митрофана Бана и Герасима Петрановића из друге половине 19. вијека.

У расправи „Дабарска епископија“ коју је Свети Сава установио у првој четвртини 13. вијека, Дучић истражује сложено питање мјеста на коме је основана ова епископија. При томе је разматрао бројне полемичке студије, чији су аутори били руски научници Гиљфердинг и Јастребов, домаћи истраживачи Тома Ковачевић, митрополит Сава Косановић, Милоје С. Милојевић, Иларион Руварац и сл. Дучић све те хипотезе аргументовано своди и успоставља могуће просторне оквире на којима је настала ова стара српска епископија: између Добруна код Вишеграда и горњег, средњег и доњег Полимља. У завршном дијелу расправе Дучић указује на неке грешке које је пронашао у Шематизму Дабробосанске митрополије. Издвајамо оне исправке које се односе на навођење имена епископа и митрополита дабробосанских од најстаријих времена до данас. По Дучићевом схватању, погрешно су у тај хронолошки низ унијета имена појединих епископа „босанске цркве“, Владислава, Милована и Ридина, јер нису припадали цркви коју је основао Свети Сава. У противном би, истиче Дучић, неопходно било навести имена и свих осталих епископа „босанске цркве“ до друге половине 15. вијека када се она угасила.        

Путничке студије Нићифора Дучића најближе су путописном жанру и показују несумњиви његов књижевни таленат. Овом приликом посебно указујемо на Путовање кроз Црну Гору(у септембру и октомбру 1865), које су објављене у часопису Орлић на Цетињу 1867. године, као и путопис посвећен Трсту, посебно српској православној општини и цркви Светог Спиридона у том граду, који је изашао у Гласнику Српског ученог друштва 1868. године. У наведеним текстовима долази до изражаја изразити документарно-умјетнички поступак и симбиоза историографског и књижевног приступа. То значи да поред приказивања непосредних доживљаја са путовања, као и сусрета са знаменитим људима на тим путовањима, важно мјесто заузимају и историјске реминисценције које нас враћају у ближу и даљу прошлост тих простора.

Наставиће се...

---

[1]Исто, стр. 437.

[2]Исто, стр. 438.

[3]Исто, стр. 451.

[4]Иѕсто, стр. 467.

[5]Нићифор Дучић, „Бој на Граховцу 1858. год.“, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; написао предговор и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине „Доб“, Гацко, 2003, стр. 93-94.

[6]Нићифор Дучић, „Бој у Крњицама 1861. и 62. год.“, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; написао предговор и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине „Доб“, Гацко, 2003, стр. 95.

[7]Исто, стр. 95.

[8]Исто, стр. 96.

[9]Нићифор Дучић, „Покрштавање потурица у Васојевићима од 1825-1857. год.“, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; написао предговор и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине „Доб“, Гацко, 2003, стр. 107-108.

[10]Нићифор Дучић, „Божић у Црној Гори“, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; написао предговор и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине „Доб“, Гацко, 2003, стр. 109.

[11]Исто, стр. 115.

[12]Васиљ Јововић, „Српске средњовековне теме у историографском опусу Нићифора Дучића“, Писци српске историје, зборник радова, Београд, 2017, стр. 145-157.

[13]Нићифор Дучић, „Зетска епископија“, Књижевни радови Нићифора Дучића, књига 2, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1892, стр. 94.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: