детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први део можете прочитати ОВДЕ

ПРОЖИМАЊЕ ПРИЧЕ И ЖИВОТАУ КЊИЗИ МИХАЈЛА ПУПИНА СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА

 

 Проф.др Горан Максимовић

Приказ школовања подсјећа на странице васпитног и развојног типа романа. Пупин несумљиве заслуге за своје даље школовање приписује мајци која је била неписмена, али веома побожна и интелигентна жена, у породици је његовала просветитељски култ Светог Саве и као ријетко ко је познавала Стари и Нови завјет, а искрено је вјеровала да над њеним сином јединцем, кога је као што смо нагласили добила у зрелим годинама, бди дух Светог Саве. Једном приликом у синовљевом присуству испричала је учитељу сан у коме јој се јавио Свети Сава и посавјетовао је да пусти сина у свијет на даље школовање: "Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свет где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке..."[1] Након једне бесједе коју је говорио на прослави Светог Саве у школи, а коју је спремио уз мајчину помоћ, када је побрао све симпатије школских другова и учитеља, мајка је наговорила оца и Пупин је наставио школовање у Панчеву.

На вишим школама у оближњем граду отвара се један нови свијет Пупинових сазнања и трајног интересовања за природне науке. У томе је важну улогу одиграо његов учитељ и наставник физике Словенац Кос који је по први пут пренио Пупину сазнања о истраживањима Американаца Линколна и Френклина о бројним физичким појавама, а нарочито о настанку електрицитета. Млади Пупин убрзо та сазнања доводи у везу са својим дјечачким искуствима са обала Тамиша када је са чобанима чувао џелепе волова тако што би забадали штапове у земљу а онда би ослањањем ушију на те дрвене дршке лако чули сваки звук и свако приближавање животиња оближњим њивама кукуруза. Тако су спречавали и крадљивце из сусједног румунског села да им отимају залуталу стоку. На тај начин Пупин је успоставио тијесну повезаност између звука и свјетлости, те дошао до спознаје да је звук заправо производ треперења тијела. Своја сазнања ових физичких појава Пупин је довео у везу и са свирком фруле и музиком српског гајдаша, а да није ни слутио да ће двадесетак година касније доћи до важног открића "електричног саглашавања" које ће потпуну практичну примјену добити у бежичној телеграфији. Пупин је одговоре за своја питања о постанку и феномену свјетлости доводио у везу и са народним мудростима својих Идворана који су имали изреку "Бери грожђе пре него се сунце роди, јер ће жедни сунчани зраци попити освежавну росу са њега", са Његошевом мисаоном поезијом, као и са Давидовим псалмима.

Као необичну важну личност за своје школовање и погледе на живот, Пупин издваја и чувеног романтичарског пјесника и свога катихету из Панчева, проту Васу Живковића (1819-1891), који га је и подстакао да оде на даље школовање у Праг. Панчевачко раздобље у животу младог Михајла Пупина је важно и због његовог укључивања у политички живот српских ђака након једног гостовања и политичког збога предводника "Уједињене омладине српске", Светозара Милетића (1826-1901), у овоме граду у прољеће 1872. године. Тај политички збор је изазвао велике демонстрације српске омладине против одлуке аустријских власти из 1869. године да Срби граничари потпадну под угарску управу, а у средишту протеста се нашао и млади Пупин због чега је по први пут дошао у озбиљан сукоб са угарским властима које су га оптужиле за исказивање "револуционарног национализма". Биле су то важне године и догађаји који су показали да је у "националном животу Срба у Угарској заиста дошло до великог историјског заокрета", што је непосредно утицало и на "велики заокрет у личном животу и даљој судбини Михајла Пупина".[2] То је свакако убрзало доношење одлуке и саглашавање његових родитеља да напусти Панчево и у јесен 1872. године оде на даље више школовање у Праг. Међутим, испоставиће се да је и његово школовање у Прагу било веома нередовно због учешћа у сукобима чешких ђака националистичке и панславистичке оријентације са њемачким пангермански настројеним омладинцима, као и због снажног туговања за завичајем. На препоруку Васе Живковића упознао је у Прагу двојицу чешких народних првака и вођа чешког народног препорода у 19. вијеку, Франтишека Палацког (1798-1876) и Франтишека Ладислава Ригера (1818-1903). Током школовања у Прагу изненада му је преминуо отац, па је у једном тренутку због снажне туге и бројних финансијских недаћа био планирао да напусти школовање и врати се кући и посвети се обрађивању земље. Одустао је од те намјере захваљујући снажној подршци читаве породице, а највише мајке која је вјеровала у његов таленат и успјех.

У приказивању свога школовања у Америци, Пупин је највише простора посветио годинама проведеним на Колумбија универзитету у Њујорку. Са много пажње је представио историју тог универзитета кроз издвајање знаменитих људи, попут Александра Хамилтона (1757-1804), као и бројних других професора који су му држали предавања и помогли му да схвати суштину америчке традиције. Биле су то велике личности које су обиљежиле историју читавог америчког друштва, а доприносиле су огромном угледу Колумбије и биле су понос сваког уписаног студента. Пупин наглашава да је на Колумбија универзитету научио оно што је још наслутио као дјечак на идворским пашњацима да постоји "песничка страна науке",[3] што је била његова звијезда водиља током читаве касније научне каријере. Да би се изборио за своје мјесто међу студентима била је важна и Пупинова физичка снага и окретност коју је стекао још у Идвору, тако да се истицао у борилачким дисциплинама и атлетици. Ту је научио и једну важну страну америчког менталитета и историје о спортском духу, о здравом ривалству и такмичењу или "игрању игре" и поштовању оних који су бољи и способнији од вас, што му је највише помогло да се уклопи у америчко друштво и постане његов признати и угледни представник. Захваљујући томе, Пупин је на трећој години студија био изабран за разредног председника.

Интересантно је нагласити да се Пупин пред окончање студија на Колумбија универзитету двоумио да ли да се даље усавршава у области природних наука или књижевности. Превагнуло је интересовање за природне науке захваљујући томе што је на четвртој години студија открио Фарадејеву теорију електромагнетне индукције и Максвелову теорију електрицитета које су га трајно окренуле према његовој "првој љубави", изучавању физике и сродних наука. Када је у љето 1883. године, након девет година од доласка на америчко тло, изнова запловио лађом преко Атлантика према Европи, Пупин закључује шта се је све промијенило у његовој личности за то вријеме. У Њујорк је донио "свест о најбољим традицијама" свога народа, "дубоку пошту према њима и осећање да су оне светиње" за њега. Највеће благо које је понио из Америке "јесте свест о традицијама" његове друге отаџбине, "дубока пошта према њима, осећање да су оне светиње" за њега.[4]   

Приказивање усељеничке борбе за опстанак подсјећа на странице узбудљивог авантуристичког романа у којем је у средишту пажње судбина јунака који на сваки начин покушава да се снађе и опстане у туђем свијету. Већ на првом сусрету на њујоршким улицама са америчким дјечацима био је принуђен да покаже своју физичку снагу и савлада једног насртљивог крупног дјечака који му је хтио да скине турски фес са главе. У Америци је почетних пет година живио тешко, радећи као физички радник на фармама у Делаверу и јужном Мериленду, те као радник у фабрици бисквита у Њујорку када је почео да похађа Куперову вечерњу школу и Аделфи академију и да се самообразује не само у природним наукама, него и у књижевности, историји, друштвеним теоријама, у знању латинског и грчког језика и сл.

Пупин детаљно приказује важне особе на том његовом путу усељеничког шегртовања у Америци. Посебно издваја једну дјевојчицу на имању у Делаверу, "добру вилу" која га је почела да учи енглеском језику, а затим и младића Кристијана из Њујорка, машинисту Џима и радника Билхарца из фабрике бисквита који су му помогли да лакше савлада пут мукотрпног интегрисања у америчко друштво, као и то да се не задовољава малим циљевима и не одустаје од онога због чега је дошао у нови свијет, а то је даље образовање и научно усавршавање. Посебно мјесто заузима познанство са словеначком породицом Луканић која се бавила трговином у Њујорку, а испоставиће се да је стари Луканић познавао Пупиновог оца и да је често као торбар и ситни трговац из Крањске, прије него што се са породицом доселио у Америку, походио Идвор и читав Банат. Луканићи су усадили вјеру младом Пупину да не одустане од намјере да упише колеџ и на одређени начин су га подстакли да усмјери пажњу са Принстона, који је био његова прва жеља, на Колумбија универзитет у Њујорку. То су године у којима Пупин одлично упознаје америчку историју и културу, а посебно амерички дух слободе и велике људе, прије свега научнике и политичаре који су уздигли Сједињене државе Америке, попут Вашингтона, Линколна, генерала Гранта, Френклина, Џеферсона и др. Упознао је до детаља америчку "Декларацију Независности" која је била основна предност ове велике земље и простор свима да постигну успјех ако га довољно желе и ако су имали потенцијала за то. Пупин је дубоко вјеровао да је управо у тој идеји слободе и поштовања великих људи који су је створили била највећа предност Америке у односу на све друге земље, а поготово на Аустро-Угарску монархију која је била подређена вољи једне, Хабзбуршке породице. 

Посебно је цијенио америчког романтичарског пјесника Брајанта Вилијама Калена (1794-1878), а затим и његовог нешто млађег савременика Хенри Водсворта  Лонгфелоа (1807-1882), али је са великом преданошћу читао Шекспира и Гетеа, као и бројне античке пјеснике и философе: Платона и Демостена, Хомера, Софокла, Хорација и Пиндара и сл. Живо је пратио тада актуелну научну полемику око Дарвинове еволуционистичке теорије. У међувремену је добро научио енглески језик, тако да је у септембру 1879. године положио пријемни испит на Колумбија универзитету у Њујорку, у томе му је помогла и чињеница да је био у одличној физичкој кондицији што је био важан услов за попуну њиховог прослављеног веслачког тима, а због показаног одличног знања одмах је био ослобођен плаћања школарине. На крају прве године студија добио је двије новчане награде од по сто долара, "једна за грчки језик, а друга за математику".[5] Материјално се углавном издржавао приходима од подучавања слабијих ученика из богатих породица, а неријетко је био принуђен да зарађује и физичким радом. Пошто је био веома цијењен као приватни учитељ студенти су били формирали групу "Октагон" којој је Пупин додатно предавао грчки језик, латински и математику. То му је дало прилику да се упозна и зближи са породицом Ротерфорд, познатој по пионирским истраживањима у области астрономије, која је постала Пупинов покровитељ. Поготово се у томе истицао Луис Морис Ротерфорд (1816-1892) за кога је Пупин тврдио да "Њујорк никад није имао лепши ков господина и научњака од њега".[6] 

По завршетку школовања на Колумбија универзитету средином 1883. године добио је диплому првог академског степена (Bachelor of Arts), а дан прије тога примио је америчко држављанство. Као запажен студент добио је стипендију за студије математике и физике на Кембриџу у Лондону (1883-1885), а затим у Берлину (1885-1889), из фонда чувеног америчког физичара Џона Тиндала (1820-1893). У Берлину се у потпуности посветио изучавању експерименталне физике и одбранио је докторат из области физичке хемије код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца (1821-1894) са темом "Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији". Пупин наглашава да се у Кембриџу по први пут сусрео са озбиљним сазнањима експерименталне физике и са великим поносом је описао свој осамнаестомјесечни боравак на овом славном универзитету. Стара здања колеџа уливала су му осјећање дивљења и поштовања, а упознавање са историјом универзитета и његовим значајним професорима и научницима, понос што је добио велику привилегију да буде дио тог свијета и традиције. Још од Исака Њутна Кембриџ је био прави расадник математичара, захваљујући чему је Пупин значајно унаприједио своја теоријска знања, а ту је стекао и нова сазнања о Мајклу Фарадеју (1791-1867), Џејмсу Клерку Максвелу (1831-1879), Џону Тиндалу (1820-1893), већ поменутом Хелмхолцу и другима, што му је отворило трајне сазнајне видике. Због тога је између осталог одлучио да у љето 1885. године проведе одмор у Шкотској како би што боље упознао Максвелову постојбину. Пупин је пред полазак у Берлин закључио да је у Кембриџ дошао без јасне представе о свом научном путу, упоређујући то са банатском изреком да се ту нашао као "гуска у магли", а да је из Лондона пошао као неко ко је изронио из те густе магле и на расвијетљеним научним путевима стигао у Берлин.

Приказ научне каријере условио је доминацију популарног, дидактичко-научног казивања, којe заузима готово половину књиге Са пашњака до научењака. Препознатљиво је то већ у Пупиновим записима о студирању у Лондону и Берлину, али је пуни смисао добило у приказивању каснијег научног рада када се вратио у Њујорк 1889. године. У Берлину је истражујући теорије и експериментална сазнања Фарадеја, Максвела и Хелмхолца, као и "осцилирања електрицитета" Хајнриха Рудолфа Херца (1857-1894), те примијењена истраживања тада веома цијењеног научника Ернеста Вернера фон Сименса (1816-1892), конструктора динамо машине који је водио једно велико електрично предузеће, Пупин разјаснио загонетку звука и свјетлости, што ће постати трајна преокупација његових каснијих истраживања, а што се поједностављено може објаснити тврдњом да звук и свјетлост сличе једно другом, те да је "звук треперење тела, а светлост треперење електрицитета".[7] У Берлину се сусрео и са једном новом научном дисциплином, физичком хемијом, која му је привукла пажњу и постала тема његовог докторског рада. Из Берлина се вратио у Њујорк са важним сазнањем да изучавање физике у припремним школама мора бити што више утемељено на практичним и експерименталним сазнањима, да се више пажње мора посветити термодинамичким методама истраживања, те да се мора много више пажње посветити електромагнетној теорији о свјетлости.

Научну каријеру Пупин је започео у септембру 1889. године као наставник физичке математике у одјелу за електротехнику на Колумбија универзитету у Њујорку, гдје је наредних четрдесет година радио као истраживач и професор, све до пензионисања 1929. године. Касније је предавао и динамику, хидраулику и теорију о топлоти. У току динамичне и свеобухватне универзитетске и научне каријере изабран је за ванредног професора 1891. године, а редовни професор постао је 1901. године. Почетак је у сваком погледу био мукотрпан и тежак, а пошто се Пупин био опредијелио у тада живој полемици између присталица једносмјерне и наизмјеничне струје за подршку Теслином открићу наизмјеничних струја, у једном тренутку је био чак угрожен и опстанак његове лабораторије. Независно од свих потешкоћа, чак и судских спорова које је био приморан да води како би заштитио неке своје проналаске, Пупин је за вријеме научне каријере патентирао 34 проналаскауглавном из области телефоније, телеграфије и радио-технике, који су му донијели углед и славу, богатство и признања широм свијета. Као посебно важне издвајамо проналазак електричног резонатора, што је поставило темеље развоју касније бежичне телеграфије, а познато је и то да је послије Рентгенових открића х-зрака, Пупин први у Америци конструисао Рентгенов апарат захваљујући проналежу секундарних х-зрака, а свјетску славу и богатство стекао је проналаском тзв. "Пупинових калемова", који су омогућили пренос електричних сигнала на велике даљине, а за чију дефинитивну идеју је заслужан његово боравак у Швајцарској у љето 1894. године. Захваљујући томе многа савремена средства комуникације конструисана су захваљујући Пупиновим проналасцима, а наведени изуми су га сврстали у ред највећих физичара тога доба, међу којима су били Вилхем Конрад Рендген (1845-1923), поменути Хајнрих Рудолф Херц, Густав Роберт Киркоф (1824-1887), као и наш Никола Тесла (1856-1943) и др. Напомињемо да Пупин и Тесла, као сународници, нису много сарађивали, а познато је да су имали и одређених размирица, које су биле посљедица њихових различитих карактера, али су исказивали велико поштовање један према другом и узајамно су уважавали научна открића и патенте. Непосредно пред Пупинову смрт у марту 1935. године, Тесла га је на Пупинов позив посјетио у болници, након чега су се растали као "стари пријатељи".[8] 

Пупин је на завршним страницама књиге Са пашњака до научењака описао и тешко запаљење плућа које је добио у прољеће 1896. године, а због кога му је живот "пет дана висио о концу".[9] Тада му је од исте болести преминула и супруга Катарина што га је гурнуло у дуготрајну депресију. Док се опорављао од болести и туге за умрлом супругом изградио је посебну љубав према узгајању коња, а то га је подстакло да купи 1897. године имање у Норфолку, "благословеном месту" које му је повратило здравље и срећу и постало његов прави амерички дом и замјена за родни Идвор. Због тога му "никад није падало напамет да тражи лепшу луку среће", ни у Америци, ни у Европи.[10]

Из закључног поглавља "Државни савет за научно испитивање", можемо видјети да је Пупин написао више десетина научних радова из области техничких наука и физике, а као утицајни и цијењени професор нa универзитету Колумбијa био је један од оснивача "Дражавног савета за национално истраживање", на иницијативу председника Вудро Вилсона, који је био велика претходница настанку данашње НАСЕ. Пупин је био харизматична личност, одличaн и упечатљив у јавним наступима, занимљив предавач, популaризaтор нaуке и утицајан подједнако у научним и политичким круговима у САД, као и у своме српском завичају.

У активну политичку подршку српском народу укључио се нарочито након анексије Босне и Херцеговине 1908. године и њеног насилног укључивања у састав Аустро-Угарске монархије послије три деценије претходне окупације овог простора. "Балкански ратови омогућили су Пупину да исељеничком покрету међу Србима да политички карактер и обележје".[11]Посебно се доказао кроз огромну помоћ коју је пружао српском народу у току поменутих балканских и Првог свјетског рата, обављајући и улогу српског генералног конзула у Сједињеним државама. "Декретом министарства иностраних послова Краљевине Србије од априла 1911. Михајло Пупин је именован за почасног генералног конзула Србије у Њујорку. Прво сједиште Генералног конзулата Краљевине Србије било је у Српском дому Савеза Слога у Њујорку".[12] Пупинова активност огледала се подједнако на војничком и хуманитарном плану, јер је преко својих организација учествовао у окупљању и слању добровољаца, те у новчаној помоћи и слању хране и одјеће, као и у предавањима и јавним наступима у којима је ширио позитивну и праву слику о природи борбе српског народа,због чега је био у сталном сукобу са дипломатским представницима Аустро-угарске монархије на америчком тлу.

Пупин је одиграо огромну улогу и у развоју америчке авијације када је у току Првог свјетског рата открио радио-телефоне као средство комуникације између авиона у непосредном лету. Захваљујући свему томе, у току живота добио је шест медаља за научна открића, као и три висока државна одликовања (од којих и југословенско одликовање Белог Орла Првог Реда). Пупин је биоредовни/стални члан Америчке националне академије наука и Српске краљевске академије, председник шест научних и стручних институција и почасни доктор наука осамнаест универзитета у свијету. Ми данас знамо и да је оставио иза себе више изванредних ђака и настављача његових научних истраживања, међу којима овдје каопосебно значајне издвајамоРоберта Ендрјуз Миликена (1868-1953) и Ирвинга Лангмјура (1881-1957,који су касније добили Нобелову награду за науку.

Михајло Пупин је као научник био сљедбеник природних дисциплина, највише теоријске и експерименталне физике, као и физичке хемије, дао је немјерљиви цивилизацијски допринос у области електрицитета, телефоније, телеграфије и радиологије, али је био дубоко окренут сазнавању духовних вриједности и метафизичких тајни, тако да никада није престао да трага за оном вишом, филозофском димензијом научних сазнања којима је могао да стреми само онај човјек који је био истински пјесник међу научницима. Књига Са пашњака до научењака представља узбудљиво књижевно дјело у којем се на најљепши начин прожимају садржајан живот и разноврсна литература са дјелотворним укрштањем аутобиографско-мемоарског, путописног, научно-дидактичког и романескног казивања. То је дјело у којем су испричане најљепше похвале породици, а поготово личности мајке, банатском завичају, своме српском народу и његовој живој традицији, али и похвала тадашњем америчком друштву заснованом на демократским слободама, научном идеализму и равноправним шансама за све, а поготово за оне најспособније и најобразованије.

Све су то разлози због којих је у трајању дугом готово читавих стотину година Пупинова књига Са пашњака до научењака препозната као једна од најузбудљивијих и најбоље написаних аутобиографија на енглеском језику и на америчком тлу, као и једна од најпотпунијих документарно-умјетничких и белетристичких књига објављених на српском језику. У сваком погледу се ради о књижевном дјелу које изазива, поучава и освјешћује, које прочишћава и опомиње, а изнад свега буди најљепша сазнања и осјећања у човјековом бићу. Ради се о књижевном дјелу које неспутано развија дубоку патриотску свијест, хуманост и подједнако разумијевање за вриједности свог и свих других просвећених народа и њихових истакнутих појединаца.   

 

 КРАЈ

---

[1]Исто, стр. 12.

[2]Nikola Petrović, "Pupinov zavičaj u vreme njegovog školovanja i u doba Prvog svetskog rata", Život i delo Mihajla Idvorskog Pupina, zbornik radova, Novi Sad, 1985, str. 100.

[3]Михајло И. Пупин, нав. дјело, стр. 108.

[4]Исто, стр. 146.

[5]Исто, стр. 124.

[6]Исто, стр. 132.

[7]Исто, стр. 258.

[8]Војислав Гледић, Михајло Пупин – живот и дело, ЦИП, Подгорица, 2005, стр, 112.

[9]Михајло И. Пупин, нав. дјело, стр. 345.

[10]Исто, стр. 350.

[11] Dragoljub Živojinović, "Nacionalno-politički rad Mihajla Pupina u Sjedinjenim američkim državama", Život i delo Mihajla Idvorskog Pupina, zbornik radova, Novi Sad, 1985, str.360.

[12]Milan Bulajić, "Doprinos Mihajla Pupina u stvaranju jugoslovenske države", Život i delo Mihajla Idvorskog Pupina, zbornik radova, Novi Sad, 1985, 371.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: