детаљ слике: КРК Арт дизајн

први дио можете прочитати ОВДЈЕ

КЊИЖЕВНА ГЕОГРАФИЈА СВЕТОЗАРА ЋОРОВИЋА - Други дио

проф.др Горан Максимовић

Ћоровићева слика свијета је увијек вишезначна и зато нас наравно упознаје и са позитивном страном тог живота, са разноликим другим чаршијским обичајима, као што су били недјељни породични „теферичи“ или излети у оближње винограде, као што су прикази трпеза и омиљених јела, као што су начини одијевања и украшавања дјевојака, као што су славски обичаји (приказ Ђурђевдана у кући газда-Јована Радетића), као што су ашиковања младића и дјевојака на капиџицима, као што су прошевине и уговарања бракова и сл. Овом приликом указујемо нарочите примјере дјевојачког одијевања и украшавања како би дошла до изражаја што већа физичка љепота, а самим тим и углед и утицај породице. Главну јунакињу романа, дјевојку Милку, коју је у чаршији пратио глас да је „мајчина султанија“, због чега је роман и понио овај наслов, тј. да се по љепоти могла упоређивати са султановим кћеркама, свакодневно су укућани, а посебно међу њима мати, нарочито одијевали и уљепшавали, а поготово онда када би се појављивали са њом у спољашњем свијету. Мати би јој сваког јутра рашчешљавала косу, правила чуперке изнад очију, увезивала плетенице и „уплетала у косу карамфиле, стрина јој сапучавала јечерму и размјештала златне огрлице по прсима, а родица, дјевојче њезиних година, удешавала ногавице од димија и облачила јој везане папучице“.[1] Општи утисак дивљења и поноса који је изглед ове тада још шеснаестогодишње дјевојчице изазивао у јавности, чинио је да сви укућани буду нарочито срећни што је њихова дјевојка била „љепша од свих других“, тако да су приликом проласка кроз чаршију сви ишли „побожно као у цркву, оборених очију, држећи руке на појасу“. Свезнајући Ћоровићев приповједач, из наглашено драматизоване позиције, нешто попут Сремчевог приповједача у Зони Замфировој (1903), наглашава да при томе само понека тетка није могла да срцу одоли „а да испод ока не погледа како младе дућанџије истрчавају из својих дућана и магаза и како задивљено гледају Милку“.[2]

Ћоровић са посебном прецизношћу описује варошке „тефериче“, тј. породичне изласке у оближње винограде, када су млади били у прилици да се упознају и ашикују, а старији да уживају у одабраним трпезама од грожђа и смокава, али и пуних чинија на којима се златила „неохлађена халва, жутили се пексимети, масни уштипци и медене хурмашице“.[3] Сличне ентографске потенцијале Ћоровићевог приповиједања проналазимо и у описима Ђурђевданске крсне славе у кући Милкиног оца, богатог трговца, газда-Јована Радетића. У наведеној равни могуће је успоставити извјесне, свакако сажете, литарарне аналогије са Сремчевим описима из Ивковеславе(1895). Од ранога јутра у кући је „све живо било на ногама“, сви су били свечано одјевени, а посебно међу њима је била нагиздана Милка, трпеза је била изразито богата, гости су се смјењивали и гостили за том трпезом изговарајући бројне здравице. „Из кухиње се ширио јак, раздражљив мирис печених колача и баклава, око којих су неуморно радиле мирна и тиха Госпава и једна ашчија, нарочито најмљена за данашњи дан“. Једино је пред кухињом стајала стара слушкиња Фимија и „вјечито незадовољна и мргодна чистила суђе и гунђала, проклињући и домаћина и госте и све славе на свијету“.[4]

При свему томе, можемо нагласити да и приликом индивидуалне карактеризације књижевних јунака, Ћоровић на различите начине укључује метонимијска значења и освјетљава прожимања поднебља са главним физичким и психолошким цртама људи. Нарочито је то успјешно постигнуто у обликовању профила газда-Јована Радетића. Познато је да је „торбарење“ било честа појава у херцеговачком поднебљу и да су многе познате чаршијске газде и „кућевићи“ почињали тако што су као почетници трговали „ситну робу“ по удаљеним селима. Такав је случај био и са овим угледним газдом, коме је од тога остао трајни физички биљег, јер је био „мало погурен и ишао тако као да и сад носи торбу на леђима“, а психолошки га је издвајао „гласни говор“: „Од торбарења му је остало и то што је увијек, ма о чему говорио, силно викао, као да дозивље муштерије, и што се волио непрестано препирати као да се и сад преклада с муштеријама“.[5]     

3.0.Размишљање о просторним топосима у Ћоровићевим приповијеткама упућује нас на потребу да поднебље и људе Мостара и Херцеговине посматрамо кроз неколико могућих типолошких цјелина. Кроз социјалну слику свијета ("Под пећинама", "Догађај", "Мали просјак", "Другови", "За њим" и сл.), кроз психолошку слику појединих карактера ("Ибрахим-бегов ћошак", "Мујагино јунаштво", "Марков инад", "Матан десетинар", "У ноћи", "Синџа", "Хакија", "Пендек", "Радост Омера Грбе", "Посета" и сл.), кроз православну, хришћанску слику свијета ("Богојављенска ноћ", "Први Бадњак", "Савин Божић", "Пред црквеним прагом", "Васиљев Божић" и сл.), кроз анегдотску и хумористичко-сатиричку слику свијета (кратке приче: "Сан Мехе Фењерџије", "Божићња плећка", "Једна врло невјероватна прича", "Испод врба", "Мула Османов дувар", затим приповијетке: "Поп Тандркало", "Два мајстора", "Баба Јованина смрт", те приповијести или кратки романи Барон из Дангубице и Женидба Пере Карантана).[6]

У досадашњим тумачењима више пута је истицано да је Ћоровићев приповиједни поступак највећим дијелом утемељен на изразитој реалистичко-миметичкој слици свијета, на објективном излагању приче и на прецизном грађењу спољашњег и унутрашњег карактера јунака. Ћоровићева приповиједна тематика обухвата најзначајније друштвене, моралне и психолошке појаве средине и времена у којем је живио, дјеловао и стварао. Односи се то прије свега на потискивање и нестајање старих времена, на пропадање османлијске власти, долазак аустријских окупационих снага у Босну и Херцеговину, а у складу с тим и на крупне друштвене ломове и мијене, на растакање патријархалног морала, на убрзано социјално раслојавање и пропадање, на немилосрдну корупцију коју су донијели окупаторски чиновници, на сиромашне хамалине и сулудасте просјаке, на себичне трговце и занатлије који су радили са Бечом и Пештом, на ситну варошку интелигенцију коју су предводили попови и учитељи, али највише на онај свакодневни народни живот, чаршијске дужности и навике, сиромаштво и патњу, емоције и страсти, које су се одвијале несметано на мостарској калдрми, у баштама и виноградима, у људским душама и срцима, не осврћући се много на велике друштвене и политичке промјене и нежељене преображаје. Управо у тој приповиједној равни Ћоровић је умјетнички најуспјешнији онда када прелази границу између објективног и субјективног казивања, те када реалистичку поетику смјењују одлике модерне књижевности.

Нека новија истраживања српске међуратне приповијетке на босанскохерцеговачком простору, коју је најпотпуније репрезентовао Исак Самоковлија, указала су на чињеницу да је управо суштински утемељена у приповједачком раду Светозара Ћоровића, поготово у усмјерењу на тематизацију „колективног бића“ касабе и стварању једне посебне „чаршијске идеологије“: „Већ код Ћоровића, наиме, може се уочити онај специфични начин живота касабе као јединке, што се осамосталила од својих житеља и диктира њихов начин понашања. У том погледу изградила се читава једна идеологија у чије име се најсуровије врши обрачун са онима који нарушавају чаршијски ред – и за најмањи изгред њима обично следују највећа људска понижења“.[7]

3.1.Наслањајући се на велику књижевну традицију приповиједања о судбини „биједних људи“, на сиромаштво „понижених и увријеђених“ (од Виктора Игоа у француској књижевности, преко Достојевског и Гогоља у руској књижевности, до наших Боре Станковића и Илије Вукићевића, али и данас заборављеног приповједача Милана Будисављевића), Ћоровић је велики број приповједака посветио управо приказивању судбина и карактеризацији чаршијских просјака и хамала, суманутих и махнитова, који су на том животном дну истрајавали у суровој борби за опстанак, у чудним оданостима послу, у прекомјерном поносу и инату, у противурјечним моралним схватањима и сл. Поред доминантне објективне и аутентичне слике свијета, у чему долази до изражаја пишчев осјећај за карактеристичан умјетнички детаљ, за непосредан говор, увјерљиву дескрипцију, монолог и нарацију, Ћоровић дискретно понире у унутрашњи свијет јунака, трагајући за њиховим сложеним карактерима и психологијом, те за што увјерљивијом мотивацијом њиховим поступака и дјела.

Окренутост ка увјерљивим приказима ружног и бизарног, рогобатног и наказног, упућује на Ћоровићева интересовања за обликовање натуралистичке слике свијета. Нарочито је то препознатљиво у приповијеци "Под пећинама", гдје је остварен групни портрет биједних људи, просјака и малоумника, напуштених и одбачених стараца и старица, који су живјели у добровољном колективном гету у пећинама и јазбинама на крају града. У том готово нељудском простору, примјеренијем за мучан опстанак животиња него људских бића,они проналазе заједнички смисао постојања и помало инстинктивно поштују неписана правила заједнице. Све што испросе у току дана стављали су на располагање најстаријем међу њима, "ћоравоме Јовану", а затим су храну дијелили на равне части, док је испрошени новац Јован чувао за "свечане дане" у години. Заједно у предвечерје испијали су ибрике кафе, заједно су пили ракију и дуванили, препричавали старе догађаје, крађе и прекрађе и присјећали се прошлих времена. Средишњи наративни мотив Ћоровић смјешта на сам "радосни дан" Васкрса, када су и просјаци били некако веселији, ведрији и свечанији. Тога јутра нису хтјели ићи пред цркву да ту по обичају просе, јер су сматрали да је понижење на тако свечан дан да било коме пруже руку и затраже милостињу. Међутим, управо тога дана, кад су очекивали да им Јован од заштеђеног новца припреми скромне дарове и гозбу, долази до отворене сумње да их је неко поткрадао. У наступу јарости и неуспјешним покушајима да се одбрани од тих напада Јован умире, а међу његовим дроњцима проналазе сакривену већу суму новца, послије које је услиједила вишедневна пијанка, као својеврсна освета умрлом предводнику који је намјеравао да их превари и закине им испрошени заједнички новац.

У приповијеци "Догађај", социјална слика свијета снажно је употпуњена моралним преображајем просјака Јакше, који је упркос томе што је често оптуживан за бројне варошке крађе, био изабран за чувара варошких винограда. Та врста указаног повјерења утиче на Јакшину одговорност и жељу да не изневјери власнике винограда, а кад су његови пријатељи просјаци, предвођени хамалином Јованом, са којима је живио заједно у једној ниској и окрханој кућици, на превару похарали винограде, Јакша је своју част покушао да одбрани у окршају са снажнијим Јованом и у том сукобу је прободен ножем. У обликовању сложеног психолошког карактера овог несрећног јунака, Ћоровић показује примјерну вјештину мотивације његових поступака и дјела. Поред крхког физичког лика у којем су доминирали мршава глава и кукаста рамена, Ћоровић свог јунака приказује као стидљиву и некомуникативну особу, која је једину утјеху за своју осамљеност проналазила у спонтаној и дубокој побожности, редовним посјетама црквеним литургијама, праћењу постова, вјерских празника и слава, а његову изопштеност из нормалног живота види у трагичкој социјалној и моралној кризи безобзирног друштвеног окружења.

Трагичку социјалну слику свијета, Ћоровић у приповијеци "За њим" преусмјерава на психолошки план и приказује нељудски и дивљачки однос носача и пијанице Ђуре према сиромашној дјевојци Тати, која се жртвовала и његовала га пошто је био тешко озлијеђен под точковима фијакера. Чим се опоравио и придигао на ноге Ђуро је почео израбљивати несрећну најамницу, а затим је једног дана премлатио, покрао јој нешто заштеђеног новца и нестао. Чим се несрећница опоравила и дознала гдје је нестао мушкарац за којег се била "душом и срцем припила", упркос одвраћању добронамјерних комшија, Тата одлази да га пронађе у добоком и богобојажљивом увјерењу да је то дио њеног животног искушења и дужности. У наведеној психолошкој равни Ћоровић отвара сложени проблем трпљења насиља и "подаништва", као и необјашњивог "мирења" жртве са захтјевима "насилника", што је свакако било условљено социјалним контекстом и несигурношћу и страховима који су због сиромаштва дубоко били укоријењени у психологију личности ове несрећне дјевојке.

Социјалну слику свијета у приповијеци "Другови", Ћоровић усложава кроз убједљиве натуралистичке слике сњежне планинске олује, у којој  скончава сиромашни сељак Омер док је на коњу дорату носио свакодневну пошиљку у варош. Неколико година прије антологијске Кочићеве приповијетке "Кроз мећаву" (Ћоровићева прича објављена је 1900. године, а Кочићева 1907. године), кроз вјешто укрштање проспективног и ретроспективног приповиједања, Ћоровић успјешно продире у свијест јунака који скончава у канџама стихијске снаге природе. У Ћоровићевој приповиједној имагинацији у проспективној равни, коњ дорат израста у митско биће које је својом снагом двадесет година хранило сиромашну и бројну Омерову породицу. Јунак зато искрено наглашава да му је коњ друг и пријатељ, да је хранитељ његове куће, а кад је хтио да се закуне најстрашнијом клетвом говорио је без зазора "мога ми дората!" Са друге стране, у ретроспективној приповиједној равни, Ћоровић излаже Омерову животну предисторију и разоткрива да је коња дората пронашао на Вучијем долу, те да му је спасио живот тако што га је на својим хитрим ногама изнио из овог страшног разбојишта баш онда кад су га црногорски војници хтјели посијећи. У епилошким приповједачким сценама, кроз успјешну психолошку дескрипцију и умјетнички увјерљиве слике сурове сњежне мећаве, Ћоровић приказује заједничку борбу човјека и животиње да се одупру снази надмоћне природе, а затим и њихову трагичну смрт.

У приповијеци "Мали просјак", која је објављена 1896. године, пет година прије Матавуљевог "Пилипенде", слика социјалне биједе и сиромаштва, преображава се у узвишени морални тријумф и националну свијест дјечака који је гладан и промрзао без размишљања вратио испрошени цванцик турскоме аги кад је сазнао да се ради  човјеку који је три Србина "на вјеру посјекао". Тиме је Ћоровић отворио велику тему српске књижевности у којој се као морално најузвишенији, као најпостојанији у вјери и најоданији националном идентитету, издвајају управо они који су били најсиромашнији и чији опстанак је био угрожен из сваке животне перспективе, али им је управо то давало неку надљудску снагу и инат.

3.2.Ћоровићева приповиједна слика Херцеговине и роднога Мостара, у умјетничком смислу најизразитије вриједности постиже у психолошког карактеризацији обесправљених појединаца ("Ибрахим-бегов ћошак", "Пендек"), те кроз анализу моралних дилема и поступака јунака ("Мујагино јунаштво", "Марков инад", "Матан десетинар"), кроз карактеризацију психички растројених и одбачених јединки, које утјеху проналазе у необичним пожртвовањима ("Синџа", "Хакија"), кроз људске страхове пред непознатим и туђим свијетом ("Посета"), кроз дјечију патњу за сигурношћу коју је нудио сиромашни породични дом и завичај ("У ноћи"), кроз жудњу сиромашних и физички наказних јединки за љубављу и породичном срећом ("Радост Омера Грбе"), кроз доминацију еротских страсти упркос свим моралним дилемама, опасностима и страховима ("На води"), кроз приказивање незасите љубави и еротске насладе, али и жеље за вјечном младошћу ("Осман-бегова шаргија", "Ђул-бегова Зејна)".

У приповијеци "Ибрахим-бегов ћошак", Ћоровић приказује трагичку слику сталешког и социјалног раслојавања херцеговачког друштва након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, те потпуног материјалног и биолошког пропадања некада моћних и угледних беговских породица. У снажним контрастима између физички неугледног и сиротињског лика варошког чистача и фењерџије Ибрахим-бега, са подсјећањима варошана на негдашњу моћ, богатство и углед његовог оца Хасан-бега (у чему нарочито предњаче слике беговског славља којим је обиљежено рођење сина насљедника), приказана је парадоксална истина да ништа у људском животу није тако пролазно и пропадљиво као богатство, утицај и слава. То је она тема коју ће у каснијим деценијама на магистралан начин разрађивати Иво Андрић у бројним дјелима, од романа На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Проклета авија, Госпођица, Омер-паша Латас, па све до приповједака, као што су "Мост на Жепи", "Прича о везировом слону", "Труп", "Мустафа Маџар", "Пут Алије Ђерзелеза", "Смрт у Синановој текији" и сл. Кроз умјетнички увјерљиве доживљене говоре и унутрашње моноле јунака, кроз снажне драматизоване дијалоге, Ћоровић приказује морално уздизање и побуну пропалог и обесправљеног Ибрахим-бега пред варошким властима које су из урбанистичких разлога одлучиле да поруше онај дио од негдашње куће његовог оца, који је био једини преостали траг јунаковог големашког поријекла и угледа. Пошто је појединац готово увијек немоћан да се одупре суровом и безобзирном механизму власти, Ибрахим-бегова намјерна смрт под зидинама родне куће, израста у узвишени гест побуне као јединог могућег отпора пред надмоћним и осионим господарима људских судбина.

Слику побуњеног малог чиновника, који је био обесправљен, свакодневно понижаван и исмијаван у канцеларији или приликом извршавања радних обавеза на терену, Ћоровић обликује у приповијеци под насловом "Пендек". У сугласју са сродним темама руске (Гогољ, Тургењев, Чехов), али и српске књижевности (Глишић, Сремац, Нушић, Домановић), Ћоровић психолошку карактеризацију малог човјека, општинског судског писара Пендека, укључује у локални амбијент, а моралну побуну и непристајање на улогу "поропџије" или извршитеља који је требало да попише и распрода имовину несрећног и презадуженог мајстора Васиља Гргуровића, чиновник плаћа намјерним прехлађивањем слабачких и болешљивих плућа, а затим и брзом и неумитном смрћу. Упкос томе што је његова побуна у крајњем случају узалудна и што се завршава трагичним скончањем, Ћоровићев јунак умире срећан јер је први пут осјетио да је "слободан", да је покидао окове чиновничког страха и што је напокон препознао да је човјек.

Истовремено, насупрот овим "побуњеним" појединцима, Ћоровић приказује и формирање карактеристичне поданичке свијести и потпуно разарање моралних норми и самопоштовања, које је међу обесправљеним народом, а највише међу ситним чиновницима, изградила окупаторска власт својим перфидним дјеловањем, са једне стране застрашивањима, а са друге давањем ситних привилегија. Најбоље то видимо у причи "Матан десетинар", у којој је приказано како несрећни сељак, задужен за процјену "десетине", тј. пореза за "царску касу" од сељачких прихода на земљи, ради најразличитије прљаве послове за ту накарадну "царску власт". Матан је морално и психолошки обликован као двострука личност, са једне стране се односи бахато и самовољно према сељацима, даје лажне исказе као свједок на суду и без изаквих етичких преиспитивања извлачи различите врсте ситних привилегија за себе, а са друге стране је принуђен да прелази преко очигледне љубавничке везе аустријског "вахтмајстора" Рајана и његове жене Кате јер се надао да ће му то помоћи да постане "сеоски кнез".

Служећи се техником доживљеног говора и унутрашњег монола, те психолошке дескрипције и драматизованог дијалога, Ћоровић је са доста успјеха указао на моралне дилеме јунака условљене различитим и непредвидим животним околностима. У приповијеци "Мујагино јунаштво", кроз исповијед јунака који је присилно мобилисан и учествовао у једном од турских ратова против Црне Горе, исказана је снажна антиратна порука и разобличавање бесмисла убијања и уништавања људских живота. Трговац Мујага, којег су у чаршији због ситног раста погрдно називали "Аршин-ага", стицајем несрећних околности вјерује да је убио човјека у самоодбрани у једном боју херцеговачких Турака против Црногораца. Тај заувијек упамћени лик ратног супарника почиње да га прогони у сновима и снажно да оптерећује његову савјест. Тек пошто га је препознао у групи Гачана и Невесињаца, који су дошли да пазаре у чаршији, сазнао је стварну истину да се заиста радило управо о том истом човјеку, да је био тешко рањен, али да је неким чудом преживио. Мујаги је тек тад лакнуло на души, а након тог помирења са негдашњим ратним противником настало је дугогодишње породично пријатељство, које јасно сугерише Ћоровићеви основну идеју да су "обични људи" у својој суштини добри и неискварени, а само онда када постану играчке у канџама социјалних околности, вјерских страсти, као и разноликих других историјских догађаја, политичких интереса окупатора, падају у зла искушења и потпуно ирационално понашање и чињење несреће.

Тачно је истакнуто да Ћоровић, попут каснијих модерних приповједача, "узима социјалне и историјске разлоге само као повод за драму личности, а њен даљи ток мотивише субјективним чиниоцима који сами собом делују".[8] Нарочито је то препознатљиво у приповијеткама "Марков инад", "У ноћи", "Посета" и сл. Увијек су то дубоко интровертиране и узнемирене особе, које своје бриге, патње, а изнад свега страхове, похрањују у најскривенијим дијеловима свога бића, а "повлашћени приповједач" једини има ту привилегију да зарони у тајне њихове душе и да их вјешто обликованим наративним техникама унутрашњег монолога приближи читаоцима.   

У приповијеци "Марков инад" приказана је снажна психолошка драма трговца који је као судија поротник гласао за смртну пресуду неком несретнику који је оробио и убио свога комшију само зато што није имао новца, нити му је ко хтио дати зајам да би прехранио породицу. Што се је више инатио са саговорницима у чаршији који су осуђивали доношење смртне пресуде, доказујући им да је био у праву, Марко је све више оптерећивао савјест, повукао се у себе, постајао је све раздражљивији, запустио је дућан, тако да је на крају довео у питање и сопствено ментално здравље, али и материјални опстанак своје породице.

У антологијској причи "У ноћи", која је објављена 1912. године, кроз приказ снажне жудње дјечака Трише за родитељским домом, за браћом и сестрама, док се у олујној и леденој ноћи грчио под танким покривачем на трошном кревету у мајсторској радионици, Ћоровић проблематизује сиромашни живот сељака и нужду да сасвим малу дјецу одвајају од породичног огњишта, шаљу их да уче занате у чаршији, дубоко увјерени да ће их тиме спасити од сеоске биједе, од тешког рада, те да ће једног дана постати богате и угледне газде. Ради се о тематици коју је претходно Ћоровић подробно проблематизовао у роману Стојан Мутикаша. Големи страх у дјечаковој души, који је проистицао из снажног и готово аветињског хујања ноћног вјетра и пријетњи бездушног мајстора са сусједног кревета, буди живе успомене у дјечаковој свијести на сеоски живот, на породично огњиште и мирис тамјана са кућне иконе, те потајну а снажну жељу да побјегне из бездушне вароши и врати се срећним данима прекинутог дјетињства. Управо у тим ефикасним наративним контрастирањима, Ћоровић са много успјеха понире у дјечије осјећање тјескобе и страха, чиме улази у умјетничке просторе једне велике теме модерне прозе, какву су на српским и јужнословенским просторима претходно остварили Петар Кочић, у причи "Јаблан" (1902), као и Иван Цанкар у причи "Десетица" (1912) и сл.

Слични страхови усљед неизвјесности пред страним и непознатим свијетом, али и усљед жудње због сусрета са драгим човјеком од којег већ дуго није имала поузданих гласова, приказани су у свијести младе жене у приповијеци "Посета", која се одлучује на далеки и неизвјесни пут у Ђер да посјети мобилисаног мужа. Голема стрепња, жеље и надања, руше се и претварају у разочарање онога часа кад је сасвим кратко и уз помоћ подмићених официра успјела да се сусретне са обољелим мужем, који ју је дочекао хладно и равнодушно и више се интересовао за дуван и вино које му је донијела, него за њу саму и њиховог сина Момира, којег још није био ни видио, јер се је дјечак родио неколико мјесеци послије мобилизације. Ради се о једној од посљедњих Ћоровићевих написаних приповједака, која је настала пред његову смрт 1919. године, а карактеристична је по томе што је написана на екавском нарјечју, потпуно нетипичном за Ћоровићево дјело, као и по томе што носи одређене аутобиографске конотације, јер је и сам писац проживио сличну ратну судбину. У наративној равни, важно је нагласити да је нарочито успјешно остварен поступак "доживљеног говора" или унутрашњег монолога у трећем лицу, помоћу кога је писац дубоко продро у унутрашња размишљања, слутње, дилеме и страхове, неизвјесност и недоумице младе жене која се запутила да послије пуне двије године посјети мобилисаног мужа.  

Посебну врсту психолошке карактеризације, Ћоровић исказује у приповијеткама које тематизују слављење еротске насладе и неутаживе жеђи за животом. Бранко Милановић је тачно примијетио да је Ћоровић у оцртавању љубавних доживљаја приказивао њихов "претежно психолошки, а онда тек чулни, путени карактер".[9] Међутим, управо се у тој чулности и тјелесности, кидају границе класичне реалистичке поетике и најдубље понире у свијет модерне прозе.

У приповијеци "Осман-бегова шаргија", опсједнутост јунака еротским страстима и љубавним завођењима, приказана је кроз стилски декоративизам и укључивање сензуалних сцена у оријентални источњачки амбијент. Осман-бегову необичну страст према женама и потребу да их непрестано мијења и трага за новим љубавним изазовима, насладама и тјелесним ужицима, приказује у широком распону од анегдотског заплета, до мелодраматичног завршетка, у којем најстарија јунакова жена Зејна, иначе још сасвим млада и путена, најприје изгребе по лицу и нагрди најмлађу супарницу, а затим се убија тако што скаче у чатрњу, јер је била неспремна да прихвати трагично сазнање да је одбачена, да мужу више није довољно драга, да јој не узвраћа љубав, те да му је непотребна у кревету. Ћоровић посебно потенцира жудњу ове младе жене за Осман-беговом љубављу, за пјесмом уз шаргију којом ју је завео и данима њихове неизмјерне среће и уживања у тјелесним страстима и задовољствима. Због тога и није могла да прихвати суживот са двије нове жене свога незаситог и распусног супруга, у суштини њене невољне супарнице, тако да је једини излаз из емотивног пакла у коме се нашла против своје воље пронашла у смрти.

У приповијеци "Ђул-бегова Зејна", психолошки је карактеризована млада и размажена беговска кћерка, која је мијењала мужеве чим би се заситила њихове тјелесне снаге и непрестано жудила за новим животним сензацијама и неограниченом слободом. Ћоровићева јунакиња је посебно карактеристична по свом "повлашћеном" односу са оцем, који је у свему штитио и подржавао, а што упућује на могуће црте "електриног комплекса", као и по неутаженој жудњи за промјенама и жељи да остане заувијек у свијету младости. Управо је у тој жудњи и жељи садржана психолошка суштина њеног еротског доживљаја свијета. При свему томе на посебно упечатљив начин приказане су чаршијске слике скривених састанака младића и дјевојака по баштама и капиџицима, као и начина на који су ашиковали, заљубљивали се и уговарали прошевине. Наведена Ћоровићева прича објављена је 1905. године, а у тематском и психолошком погледу уклапа се у онај тип књижевне карактеризације жене који је био веома заступљен на прелазу из 19. у 20. стољеће. Радован Вучковић као могуће Ћоровићеве узоре и подстицаје за обликовање своје необичне јунакиње наводи "Маљву" Максима Горког која је објављена 1897. године и "Антицу" Ива Ћипика из 1903. године.[10] Можда је могуће указати и на аналогије са појединим јунакињама Станковићеве прозе, попут "чал'к Назе" или Софкине "прамбабе Цоне" из Нечисте крви (1910), али по жудњи за слободом и жељи за вјечном  младошћу са Коштаном из истоимене Станковићеве драме (1900).

Посебно је на карактеристичан начин дата еротска слика свијета у причи "На води", која је написана 1904. године и представља најдубљи Ћоровићев продор у поетику модерне прозе, сасвим блиске Станковићевим приказима чулних доживљаја јунака, као и Ћипиковим еротемама у којима се тјелесне страсти исказују у јединству са слободом коју човјеку нуди додир са изворном природом. Буђење неспутане еротске страсти двоје младих, Маре и Митра, дато је у мистичном ноћном амбијенту на обали Неретве и кроз симбиозу психолошке и тјелесне сензуалности. Еротски доживљај је снажно психолошки наглашен због димензије страха коју осјећају млади актери љубавног доживљаја, најприје због тога што се све одвија на ријечном рибарењу у присуству старијег Мариног мужа Тодора, а затим и због проналаска тијела младе утопљенице Анице Гргурове коју је недељу дана раније муж бацио у Неретву кад је ухватио у брачном невјерству и прељуби. У том судару жудње за животом и пред страхом од смрти, у психолошкој борби "ероса" и "танатоса", побјеђује еротска страст, тако да Мара и Митар, падају једно другом у љубавни загрљај ту на ријечној "пржини", одмах "више главе утопљеничине",[11] у првим и краткотрајним тренуцима осамљености, када је Марин муж Тодор отишао да узме алат из оближње куће како би могли да укопају пронађено тијеле унесрећене и страдале младе жене.

У запаженом тумачењу Бранка Милановића одлично је наглашено да је Ћоровић у овој причи у доживљају чулног напустио интонацију засновану на оријенталном севдаху, карактеристичном за претходно анализиране приче, те да је "императив страсти", приказао у "жанру натуралистичких, мопасановских, слика". Милановић при томе посебно потенцира чињеницу да је "ефекат чулне, надражајне природе најизразитије" постигнут захваљујући декору у коме се одвија радња ове приче. Ради се о упечатљивим пејсажима херцеговачког поднебља, судару камена и  вегетације, сликама бујних винограда, засада смокава, али и хучне неретљанске обале са тајанственим ноћним доживљајима воде. Захваљујући свему томе, "декор Ћоровићевих љубавних прича" постаје "подстицај немира у душама заљубљеника", а одатле се распростире у снажне страсти и осјећања.[12]     

3.3.Ћоровићева православна и хришћанска или још прецизније речено изразито српска слика херцеговачког свијета суштински је присутна у бројним приповијеткама, а умјетнички најпотпуније примјере проналазимо у текстовима: "Богојављенска ноћ", "Први Бадњак", "Савин Божић", "Пред црквеним прагом", "Васиљев Божић" и сл. За Ћоровића је православље дато у дубоком јединству са српством, а представља ону истинску моралну снагу која прочишћава душу сиромашног човјека и снажи га да буде најистрајнији у очувању вјере и народне свијести. Интересантно је да Ћоровић хришћанску слику свијета најчешће предочава из дјечије преспективе, а нарочито је то успјешно постигнуто у причама: "Богојављенска ноћ", "Савин Божић", "На Васкрс".

У причи "Богојављенска ноћ", чију је антологијску вриједност одмах препознао Богдан Поповић у свом осврту на Ћоровићеву збирку Цртице,  која је објављена 1901. године,[13] православна слика свијета се манифестује кроз фантазмагоричне визије отварања небеса, на којима седмогодишњи дјечак према древном народном вјеровању жели да молитвом призове оздрављење за болесну мајку. Кроз дјечакове сновидовне фантазије у којима мајка устаје са постеље, прима га у загрљај и љуби, Ћоровић на умјетнички успјешан начин приказује тренутак смрти као богојављенског  преображења, те дјечаковог вјеровања да му је мајка оздравила, да спава и да ће живјети: "А тога истог часа он лијепо угледа мајку како се диже са душека и иде њему да га загрли. Она бијаше сада тако лијепа, крепка, здрава, какву је познавао док је био врло мали... Он врисну од радости и полети јој на прса. А она га притисну и поче љубити, топло љубити... Ти пољупци бијаху му тако драги, тако слатки!... Чисто не зна шта би радио од превелике среће. Па и он загрли њу и поче јој враћати још топлије и још слађе".[14]

У причи "Савин Божић", долазак и прослава Божића предочена је кроз снажну дјечакову жудња за оцем који је отишао у печалбу и обећао да ће се вратити кући управо на овај велики празник. Поред укључивања трагичног социјалног контекста и сиромаштва који су принудили оца да иде у туђи свијет не би ли спасио породицу од глади, Ћоровић наговјештава и моралну драму младе жене која је пред налетом тјелесних страсти пронашла љубавника, а овај јој насилно тражио новац који је добијала од мужа. Излажући проспективно и ретроспективно приповиједање из перспективе уплашеног и занемареног дјечака, Ћоровић укршта доживљај сварности са сновидовним фантазијама. У ретроспективним пројекцијама живо се сјећа растанка са оцем који му је обећао да ће се вратити кући за Божић и донијети му пушку и нове хаљине на дар, а затим и зарађени новац од кога ће моћи да купе виноград и кућу. У проспективној приповиједној стварности доживљава мајчино занемаривање, откако је ова млада жена у одсуству мужа упала у канџе прељубе и постала жртва насилног понашања свог љубавника. Са друге стране, у дјечаковим сновидовним фантазијама појављује се лик оца који се на Бадњи дан вратио кући и донио своме сину дарове обећане приликом поласка у печалбу. Након буђења дјечак се суочава са суровом реалношћу и на позив да иде са мајком у цркву наглашава да то не жели јер без оца није то био онај Божић за којим је жудио и који је сањао.

У причи "На Васкрс", велика недељна празнична литургија васкрснућа Христовог, приказана је из перспективе шестогодишње дјевојчице и њеног млађег брата, који су у молитвама гајили вјеровање да ће им Бог вратити на земљу оца који је најприје био утамничен, јер се супротставио властима када су донијели одлуку да поруше њихову сиротињску кућу због проширења улице, а затим је послије неколико дана умро у тамници. Дјечија перспектива и наивни поглед на сурову стварност и бездушни свијет који их је окруживао, на којој је инсистирао Светозар Ћоровић, отвара значајан простор за додатну мотивацију трагичне социјалне судбине читаве ове несрећне породице. Интересантно је да су дјечији страхови утемљени на увјерењу да су нешто сагријешили пред Богом и да их због тога кажњава, тако да се надају да ће им искрена молитва и обраћање свевишњем на овај најсветији хришћански празник изнова повратити божанску милост и вратити им умрлог оца на земљу.

3.4.Анегдотску и хумористичко-сатиричку слику херцеговачког свијета Ћоровић исказује у бројним текстовима, у кратким причама: "Сан Мехе Фењерџије", "Божићња плећка", "Једна врло невјероватна прича", "Испод врба", "Мула Османов дувар", а затим и приповијеткама: "Поп Тандркало", "Два мајстора", "Баба Јованина смрт", те приповијестима или кратким романима Барон из Дангубице и Женидба Пере Карантана и слично. Превасходан пишчев циљ јесте приказивање паланачких страсти и себичности, али и карактеризација појединаца који су се затекли у ковитлацу хумористичких или сатиричких догађаја, те који су својим поступцима привукли пажњу малограђанске и ћифтинске средине.

У кратким причама, као што су "Божићња плећка", "Сан Мехе фењерџије", "Једна невјероватна прича", "Испод врба"; из шаљиве анегдотске перспективе су обликоване људске предрасуде, страхови и заблуде. У причи "Божићња плећка", сујевјерни домаћин Митар Глухаћ, приликом гатања на божићној плећки тобоже препознаје скору своју смрт, тако да је пуне четири године ишчекивао њен долазак, опраштао се са пријатељима, гостио и частио, а од смрти није било никаквога трага. У приповијеци "Једна врло невјероватна прича о Јовану Лумбарди и његовој швраки", тематизована је необична судбина јунака пошто је купио швраку и припитомио је само да би натјерао женску чељад у кући да не расипају ствари, те да их остављају на своје мјесто. До невоље долази кад шврака почне да поткрада Јованове комшије и кад је због њихових притужби, мада је важио за великог штедљивца и тврдицу, морао исплатити новчану глобу. У приповијеци "Испод врба" из шаљиве перспективе је приказано како је младић Пајо Гашовић, за којег је важило да је сањало, а којег су дјевојке задиркивале да није мушко, наједном  открио своју еротску снагу пошто је случајно посматрао купање дјевојке у ријеци. Најпотпунију комичку карактеризацију необичних варошких личности, Ћоровић исказује у приповијеткама "Поп Тандркало" и "Два мајстора". У приповијеци "Два мајстора", Ћоровић је успјешно показао неисцрпну страст ривалисања двојице чаршијских кројача, што у великој мјери можемо довести у везу са Гогољевим јунацима из петровградског живота из „Приче о томе како се Иван Иванович посвађао са Иваном Никифоровичем“.

У приповијеци "Поп Тандркало", Ћоровић успијева да реализује необичан комични карактер популарног народног попа, кога су из милоште називали „Тандркало“. Елементи карикатуре су присутни у  приказивању физичког портрета јунака, а нарочито на разоткривању његових говорних "способности", те склоности да толико брзо чита молитве да га нико није био у стању разумјети, због чега је и понио тај подсмјешљиви надимак. Посебан углед у народу поп Тандркало је стекао способношћу да молитвама призове кишу, захваљујући календару који је од младости носио у раменима. Претукли су га Турци зато што је намигнуо на њихову дјевојку и ножем распорио некакво момче, тако да је могао читав дан раније да осјети промјену времена, те да најави долазак кише. Комични преокрет и разотркивање те невјероватне јунакове способности, коју је он доводио у везу са својим молитвеним способностима, дешава се онда кад је усред љета умјесто кише призвао снијег кад му није вријеме.

4.0.Претходно смо у више наврата наглашавали да су аутентични говор јунака, пословички искази, изреке и здравице, чаршијска лексика и народне пјесме, имена и презимена јунака, представљали важан аспект у обликовању књижевног простора и цјелокупне књижевне географије у дјелу Светозара Ћоровића. У том погледу нарочито важну улогу језик постиже приликом обликовања чаршије као „колективног негативног јунака“,[15] али и у стварању оне аутентичне и нијансиране слике чаршијског живота са свим његовим врлинама и манама. Негативно у приказу колективног живота чаршије исказано је кроз оговарања, завист, злобу и пакост, коју су исказивали према свакоме ономе ко се у било чему издвајао или разликовао од других. Међутим, тај колективни чаршијски живот има и своје добре стране, попут уживања у теферичима, породичним сусретима и дружењима, заједничким трпезама са богатим јелима, колачима и воћем, уживањима у бујној природи, заснованој на сједињавању камена и осебујне медитеранске вегетације, у ашиковањима и тајанственим љубавним сусретима младића и дјевојака по баштама и капиџицима и сл. „Ту се се почетком ХХ века у чудном споју нашли медитеранска благост, европски рационализам, оријентална носталгија и љута тврдокорност људи очврслих у кршу и немаштини“.[16]

Ћоровићев аутентични локални говор исказан је кроз живописна језичка обиљежја, попут типичних херцеговачких презимена, имена и надимака. Издвајамо карактеристичне примјере: Бенетало, Кршикапа, Мутикаша, Гушетић, Вучибрк, Галебан, Гвоздензубац, Кривошија, Галеб, Прерад, Варага, Кујунџић, Калаба, Гачаница, Перичић, Ћаловина и сл. Сличну локалну боју носи и препознатљива чаршијска лексика: „прокалпозанити се“, „копиљан“, „наклопити се на јело“, „погановић“, „мали јаглук“ (дјевојачка љубавна порука), „јарани“, „ортаклук“, „начомрдити се“ (наљутити се), „губуља и туђа лижисаханка“, „груда чађавог сира“, „подшмигуша и успаљеница“ (мисле на газдиницу Анђу у Стојану Мутикаши зато што се удала за Стојана и није достојно ожалила газда-Сима); „копиљан“, „галиот“, „хунцут“, „шкутор“, „лутор“, „никаква вјера“ (овако у Стојану Мутикаши говори Бошко свом негдашњем другу Стојану зато што је оставио Росу), „гурав и сипљив“ (згурен и тешко дише); „њемукара“ (умјесто њему), „тебикара“ (умјесто теби), „имуће“ (имовина, иметак); „пексимети, масни уштипци, медене хурмашице“ (врсте локалних посластица на теферичу у Мајчинојсултанији), „нагиздати“ (лијепо обући из Мајчинесултаније), дјевојка му „запала за око“, „обећати се“ (кад дјевојка или њени родитељи дају ријеч младићу), „честитари“ (они који долазе да честитају крсну славу), „тијатор“ (за театар у Мајчинојсултанији), „погануља“ (лоша жена), „мумтафтица“ (столица, клупица), „намет-снаха“ и „Швабуша“ (тако Мара назива Милку у Мајчиној султанији), „затешчати“ (локални израз за жену која је остала трудна) и сл.

Препознатљиву локалну боју и значења носе и бројне изреке карактеристичне за мостарско поднебље: „Пошао по злу путу“,  „Бог му душу простио“, „Оставио на врату нешто дуга“, „Црн ти образ“ (тако се обраћа Бошко Стојану кад је сазнао да је оставио Росу у роману Стојан Мутикаша), „Ударила га капља“, „Крв јој се почела загријавати“ (буђење еротске жеље код газдинице Анђе у Стојану Мутикаши); „Играла се с њима ко мачка с мишевима“ (Милка са младићима у Мајчинојсултанији), „Избирач стече отирач“ (из Мајчинесултаније), „Шта ће свијет рећи“ (из Мајчинесултаније), „Откако ми праг прекорачи ко да ми сунце сву кућу обасја“ (из Мајчинесултаније), „Пусто срце хладно ко лед“, „Жена кућу држи“ (из Мајчинесултаније), „Што је ђаво донио, то ће ђаво и однијети“. Аутентичан чаршијски живот Ћоровић поткрепљује и стиховима бројних севдалинки: „У Омера, више Сарајева“; „Фалила се Роса јединица/ Да ће брже постат' газдиница“; „Поиграјте, б'јеле ноне“; „Сад нам Милка коло води“; „Трепетљика, трепетала, / Пуна бисера“; „Еј, у Мостару та зелена ливада“ (свадбене пјесме на вјенчању Стојана и Анђе у Стојану Мутикаши); „Снијег паде, друми западоше“ (љубавна пјесма из Мајчинесултаније); „Јеси л' чуо да сам испрошена“ (из Мајчинесултаније); „Кад ти сјутра испред двора прођем“ (из Мајчинесултаније); „Мени Милку дају, /Та валах дају.../ А ја Милку нећу...“; „Подигла се прашина“ (из Мајчинесултаније) и сл.

Сличну функцију у сликању народног живота остварују и пјесме ругалице, тужбалице и здравице. Издвајамо примјер ругалице из Стојана Мутикаше, коју изговара Јован да би увриједио Стојана и изнудио му новац: „Трата-рата, трата-рата/ Трата-рат,/ ја сам Стојанов брат,/ Газда-Стојанов брат, брат“. У истом роману, газдиница Анђа тужбалицом оплакује смрт свога мужа, газда-Сима:  „О, мој Симо, мили господаре, / Што си ми се тако оправио!“ На Стојановој и Анђиној свадби глагољиви газда-Перо изговара здравицу у част младенаца, која подсјећа на чувену Чагљинину бесједу у Матавуљевом Бакоњи фра-Брну (1892).

 Ћоровић посебно нијансира говор туђинаца: Андреаса Шелера у Мајчинојсултанији и доктора Јерменина у СтојануМутикаши. Ради се о сличним језичким и реторичким обиљежјима која носе јунаци појединих Кочићевих дјела, прије свега мислимо на једночинку Јазавац пред судом (1905). Странци у говору најчешће показују непознавање одговарајућих падежних облика, адекватне конгруенције граматичког рода и броја, као и неспособност изговарања сугласника: ш, ж, ђ, џ, ч и сл. Наводимо један карактеристичан примјер из Мајчинесултаније када се Шелер обраћа Милки пошто му је признала да га воли: „А што то ми несте казала? [...] Ја сам патил... мучила се... а то несам знао... Ти моја рај!... Сунце!... Мој душа!...“[17] У роману Стојан Мутикаша појављује се варошки љекар („хећим“), поријеклом Јерменин, чији говор је носио још живописнија језичка обиљежја. Овако, на примјер, изговара дијагнозу када се газда-Симо разболио: „Хм, мозе живо. [...] мало слабо, а мозе тобро... неце крепулати...“[18]      

5.0.Књижевна географија у Ћоровићевом дјелу је вишезначна, а подједнако је утемељена на непосредној дескрипцији, на бројним успјешним примјерима херцеговачког пејсажа, мостарске чаршије или неретљанских обала, али и на живописној нарацији, дијалозима и монолозима, те разноликој карактеризацији јунака која је дубоко условљена тим поднебљем. Ћоровић приказује она посредна и дубинска значења херцеговачког живота, горштачког поднебља, различитих људи, свих сталежа и вјера, те њихових необичних обличја, а чини то углавном кроз тематизацију социјалне, психолошке, хумористичко-сатиричке и хришћанске слике свијета. Из те перспективе Ћоровићеву чаршију можемо посматрати и као колективног јунака, који се налази у сталном, најчешће негативном, узајамном дејству са судбином појединаца. При томе, доминира објективни, реалистичко-миметички поступак, прожет натуралистичким идејама, али је присутно и снажно понирање у психу јунака, те њихове душевне ломове и драме, што је поетичка карактеристика модерне и најбоље презентује бременито доба великих политичких мијена на размеђу 19. и 20. вијека, као и у годинама Првог свјетског рата. Упркос том доминатном трагичком доживљају свијета, Ћоровићеви топоси умјетничког простора, подједнако указује на ону тамну, али и ведру страну неспутаног живота, који је трајао и постојао упркос свим недаћама и ломовима.   

        

ГоранМаксимовић

 

---

[1]Светозар Ћоровић, Мајчина султанија, нав. дјело, стр. 7.

[2]Исто, стр. 8.

[3]Исто, стр. 9.

[4]Исто, стр. 46.

[5]Исто, стр. 14.

[6]Горан Максимовић, "Херцеговина у приповиједној прози Светозара Ћоровића", Ћоровићеви сусрети писаца, Зборник радова са научног скупа Херцеговина и српски језик у историографским и књижевним дјелима (Гацко, 21-22. септембар 2005), Српско културно и просвјетно друштво Просвјета, Билећа-Гацко, 2006, стр. 323-334.

[7]Станиша Тутњевић, „Светозар Ћоровић“, Мостарски књижевни круг, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2001, стр. 293.

[8]Радован Вучковић, "Објективизам приповедачке форме (С. Ћоровић)", Модерна српска проза, нав. дјело, стр. 245.

[9]Бранко Милановић, „Живот и дјело Светозара Ћоровића“, Студије из српске књижевности,нав. дјело, стр. 21.

[10]Радован Вучковић, нав. дјело, стр. 225.

[11]Светозар Ћоровић, „На води“, Изабране приповијетке, прир. Душко Певуља, коло тринаесто, књига 35, СКПД „Просвјета“, Пале, 2019, стр. 114.

[12]Бранко Милановић, „Живот и дјело Светозара Ћоровића“, Студије из српске књижевности, нав. дјело, стр. 22.

[13]Богдан Поповић, "Један српски приповедач: Светозар Ћоровић, Цртице", Српски књижевни гласник, књ. III, број 1, Београд, 1901, стр. 221-229.

[14] Светозар Ћоровић, „Богојављенска ноћ“, Изабране приповијетке, нав. дјело, стр. 15.

[15]Снежана Брајовић, нав. дјело, стр. 285.

[16]Предраг Палавестра, „Преображај реалистичког наслеђа“, Историја модерне српске књижевности – Златно доба 1892-1918, друго издање, Српска књижевна задруга,Београд, 1995, стр. 372.

[17]Светозар Ћоровић, Мајчина султанија, нав. дјело, стр. 76.

[18]С ветозар Ћоровић, Стојан Мутикаша, нав. дјело, стр. 156.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: