детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први део можете прочитати ОВДЕ   

КОМЕДИОГРАФСКИ СМИЈЕХ

ЈОВАНА СТЕРИЈЕ ПОПОВИЋА

Проф.др Горан Максимовић

Кад је ријеч о комичким јунацима,[1] можемо констатовати да је Стерија био прави мајстор обликовања комедиографских типских карактера, те њиховог преображавања у сложене комичке карактере, који не само да су типични представници времена, поднебља и националног темперамента, него су у најбољим примјерима обиљежени и индивидуалним психолошким особинама. Генерално говорећи све јунаке Стеријиних комедија можемо иницијално груписати у четири типа комичких маски: заблудјеле особе, варалице, резонери, те активни и пасивни помагачи.[2]

Заблудјеле особе представљају јединку или читаву друштвену групу, која је искочила из животне равнотеже, потпуно изгубила разум, одрекла се моралних начела, те као таква постала упадљива свима и предмет општег исмијавања. Стерија на различите начине обликује такву комичку маску. Јелица у Лажи и паралажи представља смијешну прециозу, чија ученост, у овом случају опсједнутост свијетом сентименталних љубавних романа, те лаковјерност и издвојеност из свакодневног живота, поприма не само комичке размјере, него постаје и погодно биће за варалице и лажове какви су Алекса и Мита. Фема у Покондиреној тикви представља покондирену малограђанку, чије се искакање из животне равнотеже може упоредити са шаљивом народном причом о тикви која је умислила да је златан кондир, а иза комичког инсистирање на нобл-животу скрива се заправо проста жеља да се изнова уда и пронађе мужа. Кир-Јањина маска тврдичења, поред оних општих типских карактеристика које носе сродни јунаци опсједнути страшћу чувања и стицања новца (у Плаутовом Златном ћупу или Аулуларији, у Шекспировом Млетачком трговцу, Држићевом Скупу, Молијеровом Тврдици), обогаћена је локалним особинама средине у којој живи, али и јунаковим грчко-цинцарским поријеклом, које му је доносило свијест о јелинској супериорности, све до психолошке и социјалне мотивације страха од сиромашење због старости, те због измијењеног пословног морала у новим временима и сумње у поштене и добре намјере оних са којима улази у новчане трансакције. Стерија у Јањин карактер додатно укључује различите и противурјечне особине, као што је очигледно још увијек снажна доминација ероса, тј. жеље за животом, због чега се у позним годинама жени младом и лијепом помодарком Јуцом, као што су особине љубоморног мужа, који заслијепљено своје сумње усмјерава на погрешну особу, на нотароша Мишића који долази у Јањину кућу због кћерке Катице и слично. 

Потребно је нагласити да је комичка маска заблудјеле особе у примјерима Феме и Кир-Јање допуњена и маском комедиографског "строгог оца" (senexiratus), јер се оба јунака супротстављају љубавним жељама своје дјеце. Фема се опире остварењу брака између кћерке Евице и Василија, јер сматра да је дотадашњи вјереник сувише прост да би постао њен зет, те да је неопходно да се ороди са "вилозофом" какав је Ружичић, а Кир-Јања се противи склапању брака Катице и са нотарошом Мишићем само зато да не би морао дати мираз.

Султана у Злој жени носи маску размажене и напрасите жене, која је самозаљубљена, те вјечито незадовољна и увјерена да сви раде на томе да је једе, да је намјерно не слушају и потцјењују. Слободно би се могло казати да Стеријин наслов ове комедије није у цијелости примјерен комичкој маски и карактеру јунакиње јер Султанина џандрљивост је посљедица претјеране размажености у дјетињству, а не њене зле природе, тако да је сасвим логично што кроз комичку проуку доживљава и потпуни преображај у карактеру. Комичка мотивација Максимове напраситости и незадовољства у Џандрљивом мужу мање је умјетнички мотивисана и увјерљива, тако да је његова комичка маска оскуднија, а комички карактер није добију разноврснију и рељефнију интерпретацију. У Судбини једног разума кроз полемичко обликовање маске лажног научника, Стерија се поиграва са карактеристичним проблемом псеудонауке у Србији, са незналицама који су донијели из свијета сумњиве дипломе, попут "Доктора философије" из ове комедије, а затим запосјели научне институције, учена друштва и катедре, те наносили огромну штету српском друштву у цјелини. Најнеобичније је комичка маска особе која је искочила из животне равнотеже ријешена у комаду Симпатија и антипатија. Дјевојка Агница се свјесно претвара да је болесна, тако да намјерно обмањује породицу и доктора занесењака, само да би постигла остварење љубави са младићем којег је вољеља, тако да је њена комичка маска објединила и особине варалице, а још више карактеристике и функцију комедиографског резонера. У комедији Беград некад и сад Станијина комичка маска заблудјеле особе мотивисана је на сасвим различит начин, тако да она не искаче из животне равнотеже усљед нереалних жеља, амбиција или покондирености, већ не може да се уклопи у нове и измијењене навике, моралне норме и обичаје престоничког живота. Отуда њена карактеризација функционише на принципу "комике разлика",[3] тј. на супротстављању старих и нових обичаја, те старих и нових времена, а поготово на опонирању престоничког помодног и однарођеног начина живота, традиционалном покрајинском животу старе и јужне Србије, одакле је јунакиња потицала.    

Комичка маска варалице у комедијама има изузетну улогу мотивације и подстрекавање заблудјеле особе у искакању са нормалне линије живота, а јунаци варалице при томе прибављају за себе неку врсту ситне користи и интереса. Стерија је сасвим недосљедно користио ову комичку маску, тако да се у многим комадима и не појављује (Зла жена, Џандрљив муж, Судбина једног разума, Симпатија и антипатија и слично), а најчешће је то било у оним примјерима када му није била потребна додатна мотивација за комички заплет и карактеризацију маске заблудјеле личности. У Тврдици или Кир-Јањи улога варалице је организована у неколико сегмената и распоређена између неколико јунака, који подједнако доводе Кир-Јању до спознаје своје погубне страсти шкртарења. Такву улогу у једном тренутку имају Чифути који Кир-Јањи подваљују фалсификовани новац, у другом тренутку је то матори и грбави Кир-Дима који узима велику позајмицу само да би покушао да се спаси од банкротства, чак је спреман да се ожени Кир-Јањином Катицом само да се домогне тог новца, а на крају улогу добронамјерног варалице, и резонера уједно, има и нотарош Мишић, који обманом долази до неопходног новца за остварење брака са Катицом.

Најуспјешнији примјери комедиографских варалица дати су у Лажи и паралажи и у Покондиреној тикви. Ради се о комичним паровима: Алекси и Мити у Лажи и паралажи, те Сари и Ружичићу у Покондиреној тикви.Сам наслов комедије Лажа и паралажа потекао је од доминантног пара варалаца, тако што један лаже, а други надлагује, тј. потврђује те измишљотине, у стилу шаљиве народне изреке. За Алексу можемо рећи да је обликован као варалица и лажов великог стила, а његова посебна надареност се огледа у замјенама идентитета, при чему се нарочито радо представљао као припадник племићког сталежа, као барон Голић, те обмањивању лаковјерних дјевојака. Алекса је морално изобличена личност чија је животна девиза да се "не морамо баш тако строго држати совести", а његово образовање је оскудно и сведено на неке опште фразе ("надлежно, подобателно, касателно, у следству тога, поводом тим", а затим "понеже", "дондеже", те "по неколико баталиона 'ахова'и 'ихова'"), којима ни сам није знао значења. У његовим крупним лажима могуће је препознати и митоманске особине, затим црте хвалисавости, карактеристичне за комедиографску маску "хвалисавог војника" (milesgloriosus), а нарочито је то уочљиво у казивању о тобожњем животу у Мадриду, о путовању на Мјесец о чему је наумио да пише у књизи коју ће објавити на шест језика, о томе како га је просила мјесечева царица, али ју је одбио јер је удовица и јер су њени приходи били мањи од његовог богатства на земљи и сличне фантастичне измишљотине у којима је очигледно уживао. Насупрот Алекси, Мита је ситни преварант чији је трбух вјечито празан, тако да је био спреман на све подвале само да задовољи глад и ублажи крчање цријева. У таквим животним околностима, Мита је остварен као крајње рационалан дух, који не трчи за модом, скромно се облачио, а преживљавао је бавећи се проводаџисањем, на даћама је држао "слово почившима", на славама је веселио госте, али му је то све мало помагало, тако да је знао да и по три дана гладује.

У комедији Покондирена тиква комични пар варалица, чанколиза Сара и славјански пјесник Светозар Ружичић, у социјалном погледу су блиски, уз то су и даљи сродници, али су обликовани као личности различитих животних амбиција. Сара је била куварица у грофовској кући и једини јој је циљ да поред лаковјерне опанчарице Феме добро једе и пије. Кроз карактеризацију Светозара Ружичића, Стерија је исказао намјеру да пародира појаву надрипјесника, сродан му је млади стиходјеља Шандор Лепршић из Родољубаца, који су стварали слабу поезију на сербско-славјанском језику и при томе умишљали да су велики умјетници и мислиоци. Стерија је у додатку предговора за прво издање Покондирене тикве из 1837. године, нагласио да је управо због Ружичића рукопис дјела дуго стајао необјављен, те да је у новој варијанти одлучио да овом јунаку да "невинију ролу". Што упућује на закључак да Стерија није желио да улази у озбиљнији сукоб са пјесницима славјанске школе, мада је у то вријеме сам био још увијек досљедни присталица Вукових реформаторских идеја, као и то да је у непосредној стварности очигледно постојало више особа које би се лако препознале у Ружичићевом лику.

У самој комедији Ружичићев претходни живот је разоткривен као крајње прозаичан, јер је служио у дућану код Јелкића, па је учинио штету због које је избачен из службе. Међутим, његове нереалне а узвишене пјесничке амбиције, његова "вилозофска позитура", по свему су попримили митоманске размјере, тако да овај трагикомични Стеријин варалица вјерује да мора да се жртвује женидбом, јер за Евицу држи да је неизображена, а за њену мајку Фему да је матора, те да обезбиједи новац како би штампао своје књиге.

Комедиографски резонери или исцјелитељи превасходно доприносе разобличавању заблуда код особа које су искочиле из животне равнотеже, чиме подстичу њихов повратак на нормалну линију живота, а затим утичу на ефикасан и поучан комедиографски расплет. Таква комичка маска најпотпуније је остварена у лику Митра у Покондиреној тикви, затим чизмара Срете у Злој жени, Јеврема у Џандрљивом мужу, Путника и Шаљивца у Судбини једног разума, а дјелимично и нотароша Мишића у Тврдици или Кир-Јањи, Марка Вујића у Лажи и паралажи, Неше у Београду некад и сад и слично. Потребно је нагласити да Стеријини комедиографски резонери често садрже и друге, разнолике и сложене карактеристике, тако да се оглашавају и као типови комедиографског "строгог оца" (senex iratus). Најпотпуније је то остварено у Покондиреној тикви, у лику Феминог брата Митра, који се и поред све разложности и скромности и сам опире склапању брака између Евице и Василија, све док младић није добио лутријски добитак, јер је вјеровао да у новим и покондиреним временима и најсрећнији брак тешко може опстати без новца.

Посебно мјесто у Стеријином комедиографском поступку заузимају маске активних и пасивних помагача, који својим свјесним или чешће несвјесним дјеловањем, доприносе интензитету и сложености комичних заплета, а поготово слојевитом обликовању комичких карактера заблудјелих особа или друштвених група. Такве, условно речено епизодне,  комедиографске улоге углавном припадају шегртима, слугама и слушкињама (Јован и Анчица у Покондиреној тикви, Петар у Тврдици или Кир-Јањи, Вучко у Београду некад и сад, Стеван и Персида у Злој жени, Аврам и Тода у Симпатији и антипатији, Исаило и Манојло у Судбини једног разума), а затим и супругама, кћеркама, синовима, њиховим другарицама и сродницима, очевима и мајкама, вјереницима, кумовима и слично (Јањина супруга из другог брака Јуца и кћер из првог брака Катица у Тврдици ли Кир-Јањи, Фемина кћер Евица у Покондиреној тикви, Станијина унука Љуба и унук Велимир, а затим и Љубин вјереник Милан и другарица Пијада у Београду некад и сад, Агницин отац Самуило Црнокравић и мајка Марта, те Доктор Макаријус у Симпатији и антипатији, Максимова супруга Софија, затим кћер из првог брака Лепосава, кум Митар, Софијин сродник Светозар у Џандрљивом мужу, Евичин вјереник Василије у Покондиреној тикви, Јеличин заручник Батић у Лажи и паралажи).

У умјетничком смислу најпотпуније су остварени слуга Петар у Тврдици или Кир-Јањи и шегрт Јован у Покодиреној тикви. Остарјели слуга Петар је живи примјер Јањине шкртости, годинама је вјерно служио, а никад није добијао зараду, а кад су послије једанаестогодишње службе покушали да измире рачуне испоставило се да због бројних ненамјерних штета слуга дугује газди. Несрећни слуга је уз Јању и сам постао шкртица и на све начине је гледао како да уштеди, али је тиме наносио још више проблема и само подстрекавао Јањину шкртост и страх од сиромаштва. Јањине неспоразуме и џангризања са слугом, Стерија вјешто наглашава кроз обликовање Петрових физиолошких недостатака, прије свега глувоће, што за ефектну комичку посљедицу има убједљиву вербалну комику и бројне говорне неспоразуме и дијалоге "глувих". Шегрт Јован несвјесно доприноси разобличавању Фемине покондирености, али и Ружичићевог славјанског језика и учености, јер се не сналази најбоље у новим околностима кад је од опанчарског шегрта наједном постао "бединтер" у ливрејисаном одијелу. Комичне ситуације у којима се појављује Јован утемељене су углавном на неспоразумима и пренаглашеној искрености јунака, тако да непрестано у Сарином присуству подсјећа Фему да је била мајсторица, да је морала да штави коже због чега су јој руке још увијек биле испуцале, да је често због њеног нерада од љутитог мајстора добијао батине и слично. У наведеној галерији јунака значајно мјесто припада и Јањиној младој супрузи из другог брака Јуци, која је обликована као неостварена или боље речено обманута помодарка. Поријеклом је била официрска кћер, прије удаје је била заљубљена у младића Јована, за кога Јања подругљиво казује да сједи по "цео дан у кафана и игра шервинцлу", а пошла је за старијег и непримјереног мужа, какав је био Кир-Јања, јер се полакомила на његов новац. Јуцино помодарство је више наговијештено него што је остварено, а препознатљиво је у комичним дијалошким ситуацијама у којима тобоже поучава Катицу унтерхалтовању и понашању по посљедњој моди.   

Међу маскама активних и пасивних помагача интересантно мјесто припада и дјевојкама Љуби и Пијади у Београду некад и сад. Нарочито је Пијадиној карактеризацији Стерија приступио на оригиналан начин. Ову размажену престоничку малограђанку Стерија карактерише превасходно из језичке перспективе, тако што прибјегава необичном поступку "физиологизације исказа" у којем јунакиња намјерно изокреће ријечи, умекшава сугласнике и изговара их попут дјетета јер је то било "по моди", што нарочито љути жену старовременских погледа на живот каква је Станија.

Поред разноврсних комедиографских типова/маски и њиховог вјештог преображавања у сложене комичке карактере, нарочито значајну улогу у обликовању Стеријиног смијеха имају комичне ситуације и језичка средствакомичног. Потребно је нагласити да се у Стеријиним комедијама јављају различити облици комичних ситуација, од оних најчешћих, као што су укрштања напоредних низова догађаја, моменти изневјереног очекивања, понављања поступака и догађаја, преокрети, прерушавања и замјене личности, до забуна у личности, магарчења и физичких досјетки и гегова, те комичних амлификација и нагомилавања различитих појава и ситуација.[4]

Нарочито је то уочљиво у "малим сценама", гдје цјелокупан заплет функционише на развијању једне или двије комичне ситуације. На примјер, у Волшебном магарцу имамо облике тобожњег комичког прерушавања или преображавања ђака и магарчења лаковјерног сељака, у Превари за превару заплет је заснован на неочекиваним преокретима и подвалама двојице комшија и слично. У "великим комадима" долази до нагомилавања и укрштања различитих комичких ситуација, чиме је комедиографски заплет значајно усложњен, а карактеризација комичких јунака разноврсна и необична. У Тврдици или Кир-Јањи, јунаци са статусом активних или пасивних помагача, као што су Јуца и слуга Петар, те нарочито резонер Мишић, варалица Кир-Дима, непрестано својим поступцима, жељама и захтјевима, али и вијестима о штетама које су се дешавале у кући, подстрекавају Јањино тврдичење и тако га избацују из животне равнотеже. Супруга захтијева нови шешир, жице за гитару, жали се да је преварена јер јој је на просидби обећавано једно а у браку је морала да живи крајње скромно. Мишић тражи доботворни прилог за проширивање градског шпитала. Кир-Дима узима позајмицу, затим проси Катицу, а да при томе не тражи мираз и слично. Комичне ситуације у којима слуга Петар доноси вијести о кућним штетама, као што је рушење шупе и угинуће Јањиних гласовитих коња Мишке и Галине, само зато што Јања није хтио да плати мајсторе, него је сам, уз помоћ слуге Петра зидао шталу, утемељене су на драматичним преокретима. Јања најприје очајно пати, а одмах затим се одушевљава и лаковјерно смишља нове шпекулације, кад му је Мишић испричао утјешну лаж о новинској вијести како се тобоже у Њемачкој добро плаћа коњска маст за изградњу луфтбалона. У том усхићењу Јања чак прави планове да оде у Америку јер је читао у "едно старо мудро греческо књига да тамо има толико злато и бисер колико пасуљ у Европа". Нагомилавање бројних штета у складу са народном пословицом да увијек "тврд више плати", кулминира на крају у чињеници да су му Чифути подвалили лажне банкноте и украли облигацију о претходној позајмици коју је дао Кир-Дими, све до тога да га Мишић плаши како га мора водити у градску кућу на саслушање и поготово до вијести о томе да је Кир-Дима банкротирао.

У том богатом вијенцу разноврсних комичких ситуација свакако је без премца сцена у којој Јања у соби броји и премеће новац и усхићено разговара са дукатима. Стерија наведену ситуацију гради најприје на принципу комичког страха, јер се Јања непрестано плаши да га не уходи млада жена Јуца, а затим  техником оживљавања ствари и комичког дијалога, који опсједнути шкртац води са новцима, гдје је смјехотворни ефекат нарочито појачан језичким средствима и исквареном мјешавином српског и грчког говора: "Мои красни живот! (Премеће новце, па после устане и протегли се мало). Како ми расти срцу кад видим мои лепи дукати, кад гледим мои красни талири и кад пазим велики пакли сос банку! Што ћу да му дам? Ово кажи: 'Немој мене, господар!' Ово опет виче: 'Немој мене, ја сум лепа!' Шкиљи мали, нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде! (Показује врх сандука). Пак онда да легним, да спавам слатко! Одите ви! (Узме банке, па броји)..."

Нагомилавање разноврсних комичних ситуација долази до пуног умјетничког  изражаја и у заплету комедије Покондирена тиква. Најчешће су утемељене су на супротстављању узвишеног и ниског, те нескладу између онога што заблудјеле особе и варалице стварно јесу и њиховог упорног настојања да се прикажу у нереалном свјетлу. Све то има за посљедицу бројна изневјерена очекивања, комичне забуне и замјене, непримјерена одијевања и прерушавања, несналажења у новим околностима, исмијавања и магарчења, језичке каламбуре и слично. У том смислу су нарочито успјешне оне комичне ситуације чији је актер слуга Јован јер се он уопште не сналази у измијењеним околностима, а затим непрестаним забунама, те искреним одговорима и подсјећањима "мајсторице" на стварну и скору прошлост, разобличава и исмијава све њене помодарске амбиције. Јован најприје не пристаје да се одрекне учења опанчарског заната, не пристаје да носи смијешно "бединтерско" одијело, затим се опире новом имену, тако да се умјесто "паорског Јован" назове неким модерним именом, попут Јохана, Жана или слично.

Упечатљива је комична ситуација, утемељена на понављању тврдњи и поступака, те саопштавању непријатних истина, у којој Јован у Сарином присуству упорно подсјећа Фему на њено опанчарско поријекло, на то како је због ње добијао батине од разљућеног газде и слично. У комичној дијалошкој ситуацији Јована и Светозара Ружичића, која је утемељена на комичном обрту, Ружичић најприје доводи у забуну Јована јер му се обраћа ученим и узвишеним славјанским језиком, а пошто га овај не разумије, па још уз то помисли да се ради о неком Словаку, то толико разљућује пјесника и "вилозофа" тако да наједном прелази на прост српски језик и шегрта/кућног момка назива "магарцем", а онда га пита да ли може да му у вароши заложи сат и бурмутицу за десет форинти, које је управо као вјеренички дар добио од Феме пошто је одлучио да ожени њу, а не њену "невоспитану" кћер Евицу. Сличне комичне преокрете проналазимо и у дијалошким сценама Евице и Ружичића, када је дјевојка била приморана да се удвара поети само да би дознала гдје се је затурила бурмутица са драгоцјеним лутријским лозом. Одмах иза тога, лаковјерни Ружичић погрдним ријечима раскида вјеридбу са Фемом, назива је "тристаљетном Несторовом супругом", с друге стране изгледа му као "Рабенерова сатира", а затим тражи да уступи кћери "сладост брачнаго вјенца".

У Злој жени доминира комична ситуација прерушавања и замјене идентитета, усљед физичке сличности младе и горопадне грофице Султане и чизмареве жене Пеле, на којој је утемељена мотивација цјелокупног комедиографског заплета. У наведеној комедији Стерија инсистира и на комичким ситуацијама утемељеним на грубостима и физичким досјеткама, у којима чизмар Срета поучава преображену жену Пелу, а заправо се ради о грофици Султани. Насупрот томе, Пелино несналажење у улози Султане засновано је на комичким ситуацијама снебивања, страха и забуне у новим и непримјереним околностима.

За Стерију можемо казати да је био прави мајстор језичке или вербалне комике,[5] тако да у његовом дјелу нема готово ниједног озбиљније изграђеног комедиографског јунака који није језички обиљежен и индивидуализован на потпуно оригиналан начин. Нарочито омиљен Стеријин поступак језичке комике јесте употреба различитих говорних идиома и идиолеката, те мијешање узвишеног славјанског са простим народним говорима (Алекса у Лажи и паралажи и Ружичић у Покондиреној тикви), затим тобожња употреба изображеног француског и њемачког језика, а заправо се ради о ужасно исквареном српском језику и погрешној употреби појединих фраза из страних језика (Фема и Сара у Покондиреној тикви). На сличан начин, кроз искварену мјешавину грчког и српског језика, говорно је индивидуализован кир-Јања у Тврдици. У говорној карактеризацији Јелице из Лаже и паралаже, која је школујући се у Бечу добро научила њемачки језик, исмијано је однорођавање и заборављање матерњег језика.  Стерија у комичку сврху радо користи и рогобатну употребу "професионалног језика" (Доктор Макаријус у Симпатији и антипатији, Доктор философије у Судбини једног разума). У појединим примјерима успјешно употребљава и "поступак физиологизације исказа". На примјер, говор Пијаде из комедије Београд некад и сад, утемељен је на намјерном, у овом случају инфантилном умекшавању сугласника, док се у казивању Феме и Саре, а затим и Јована и Василија у Покондиреној тикви,манифестује као говор јунака који је потпуно лишен смисла. Покушавајући тобоже да говори француским језиком, Фема изговара такве бесмислице да је истински нико не разумије, али је у томе прате Јован и Василије само да би је одобровољили и постигли одређене циљеве. У комичном дијалогу Феме и Јована то изгледа овако: "Фема: Лес тружес. Видиш како је лако. Јован: Сапр ђабл сундиер сусунпрпрпардон". На сличан начин разговарају и Фема и Василије: "Фема: Да видимо. Лес финес, лес ламорс. Василије: Лиус, пиус, бонус, азинус, поркус, мус урбанус".   

Ако свему томе додамо и бројне комичке лажи (Алекса и Мита у Лажи и паралажи, Сара и Ружичић, те Евица, Фема и Митар у Покондиреној тикви, нотарош Мишић у Тврдици), каламбуре или "игру ријечи" (Кир-Јања у Тврдици, Фема, Ружичић и Јован у Покондиреној тикви), "разговор глувих" (Кир-Јања и слуга Петар у Тврдици), погрешно разумијевање учених или славјаносербских ријечи (Мита у Лажи и паралажи Алексин израз "абије" разумије као "гурабије", јер је непрестано гладан, Евица у Покондиреној тикви Ружичићево "богињо", разумијева као да је она богињава и слично), пословичке исказе и народне изреке (Митар у Покондиреној тикви, Кир-Јања у Тврдици), уобичајени комедиографски "говор у страну" (Кир-Јања и Јуца у Тврдици, Фема у Покондиреној тикви), комичка поређења, алузије, персифлаже, инвективе, афоризме, иронију и пародију, који су заступљени у готово свим комадима, те комична имена (Алекса као барон Голић у Лажи и паралажи, а затим и Жутилови, Смрдићи, Шербулићи (од влашког шерб у значењу змија), Лепршићи у Родољупцима), индивидуалне говорне карактеристике (узвици, клетве, поруге, псовке, заклетве и слично), у чему нарочито предњачи изображена госпођа Фема от Мирич из Покондирене тикве, видјећемо да се у Стеријиним комедијама појављује широки регистар језичких средстава комичког, која доприносе значајном богатству и обиљу његовог смијеха.

Овдје ћемо детаљније издвојити успјешне примјере пародирања славјанских псеудолитерата, те српске псеудокласицистичке поезије и пјесника "одаџија", из Покондирене тикве, које Стерија остварује кроз карактеризацију лика Светозара Ружичића. Овај комедиографски варалица казује узвишеним поетским језиком, препуним елемената нашег псеудокласицизма, тако да је он више у небеским него земаљским просторима. У његовим стиховима "небо грми, земља стрепи", а затим се помињу Парнас, Аполон, Афродита, Јунона, Леда, Хекуба, Купидон, Грације, да би све то наједном пародирао баналним и вулгарним пјесничким темама, попут стихова о "велкоможном трбуву", који гладне пјеснике тјера да пјевају, а дјевојке да се удају за старкеље и младиће да се жене бабускерама.

Поред тога што је пародирао лажно родољубиво пјесништво, кроз грађење лика псеудолитерате и родољупца варалице Шандора Лепршића, Стерија је у Родољупцима пародији дао додатна значења и преобразио је у моћно средство друштвене сатире. Зеленићка у родољубивом заносу користи многе тада актуелне фразе славјанског бесједништва, преузете из новинских чланака: "Ах, дим туђег елемента давио нас је много година! Но даница је и нашој народности своје багрјаношарно лице помолила; само не треба ни ми да спавамо. И колико год мушки за Српство раде, толико трипут више нашем полу ова дужност на срдцу лежати мора". У комедији Покондирена тиква облике пародирања описа женске љепоте, каква је била актуелна код трубадурских пјесника, проналазимо и у Јованом исказу у којем Анчицину љепоту велича и описује кроз необична поређења сасвим непримјерена тој врсти женске љепоте: "Нос јој је као струк каранфила, образ црвен као кармажинска кожа, а коса црња него нашег мачка реп".

Кад је ријеч о комичним поређењима најчешће су утемељена на неочекиваној подударности или различитости и непримјерености поредбених елемената. Доминирају комичне персонификације и антропоморфизације, тј. давање стварима људских особина. Карактеристичан примјер је Кир-Јањин однос према дукатима. Супротна поређења су утемељена на давању животињских особина људима. Том комичном техником је приказана Кир-Јањина љутња на супругу Јуцу: "Ти си оно мачка што преди за фуруна, а гледи што ћи да кради. Ти си ону Езопову лисицу што вичи: 'Цили мили, Кир-Јања!'А овамо му метиш штранга за врат". Трећи облик комичних поређења инсистира на поступку реификације или постварења, тј. поистовјећивања живих бића са стварима. На примјер, Светозар Ружичић упоређује Фему са Рабенеровом сатиром и слично.

Највише комичких пословичких исказа, те комичких народних изрека, Стерија је понудио у комедијама Тврдица и Покондирена тиква, а најчешће их казује Кир-Јања на грчком језику, желећи тиме да нагласи супериорност грчког народа у памети и мудрости. Стерија инсистира на оним исказима који су везани за скромност, умјереност у свим облицима животних задовољстава, а поготово за критику расипништва и помодарства, те за глорификовање штедње, чувања и стицања новца, чиме је на вјешт начин обликован карактер тврдице, какав је био Кир-Јања. Поред тога што пословице изговара на грчком језику, Јања их обавезно и најчешће веома слободно преводи на српски језик. Међу његовим најомиљенијим пословицама је Пан метрон аристон, што у дословном преводу значи "Свака је мера најбоља", а Стеријин јунак је преводи на свој начин као "Све сос мера, све сос, мера!" Таква је и пословица Анев идротос ће поно уден, што у дословном преводу гласи "Без зноја и напора ништа", а у Јањиној интерпретацији гласи "Ко нећи да пробира, нећи да профитира!" Интересантно је да на крају Мишић, као комедиографски резонер, управо кроз наглашавање српске пословице Скуп више плаћа! поучава и исмијава Кир-Јању управо оним језичким средством којим је он упорно поучавао и савјетовао све око себе. Кад је ријеч о народним изрекама, омиљена је о томе како ће да праве Јању од блата, којом Јања непрестано плаши  укућане, а поготово младу жену Јуцу, како ће се кајати ако га не буде слушала или ако буде остала без њега.

У Покондиреној тикви сам наслов комедије има облик комичке народне изреке, а касније је парафразира на крају комедије Фемин брат Митар, само да би што ефектније исмијао своју залуђену сестру: "Нема ти горе него кад се тиква покондири". У претходним исказима и Фема радо користи изреке. На примјер, кад се љути на кћерку Евицу зато што не прихвата нови начин живота, у једном разговору са Саром наглашава како јој стоји као кост у грлу, а затим жалопојке проширује и казује да се Евица "држи свога паорлука што је од оца примила, као пијан плота" и слично.

У Стеријиним комедијама је присутна и комичка употреба узвика, поруга, псовки, клетви, заклетви и слично. Комички узвици су нарочито карактеристични у Кир-Јањиним афектираним жалопојкама и љутњама на укућане и на слугу Петра, затим на Чифуте који су га оробили и преварили и слично. Кад се љути на супругу Јуцу што захтијева нови шешир, узвикује: "У, ху, ху! Па, па, па! Нову шешир!" или "Пи, пи, пи, како ми даје ватра у моју срцу!" Кад сазна да му је кров на шупи срушен, те да су му страдали коњи, узвикује на грчком језику: "Кирије имон!", у значењу "Господе наш!" Бројне ланчане невоље које су га пратиле и доносиле му новчану штету, Јања прати узвицима: "О, тихи, о керос!", у значењу "О судбине, о времена!", или уздасима: "О, талас его!" у значењу "О, јадан ја!" Кад су га покрали Чифути, Јања узвикује: "Каимено, каимено!", у значењу "Тешко мени!" На крају комедије, кад је доживио кулминацију несреће, Јања узвикује: "Ахара, Кир-Јања, ахара, не ахара, него ахамна!", у значењу "Зло и невоља" и слично.

Фемина афектирања у Покондиреној тикви, те бројни узвици, посљедица су погрешне претпоставке да се у свијету "ноблеса" мора изражавати управо на такав начин, а поруге, псовке и клетве, само разоткривају њену "невоспитаност" и простаклук. Кад је сазнала да ће се удати за "вилозофа" Ружичића, Фема најприје узвикује "Ох, ох!", а одмах затим уздише "Алабунар, алабунар", што представља искварену верзију француске ријечи alabonheur, у значењу "у добри час". Фемин рјечник је и права ризница поруга и псовки. Кћерки Евици без имало обзира казује да је "кукавица", "дрнда", "мућурла", "паорентина", "кукољ од паора". На сличан начин се односи и према слуги Јовану и назива га "медведом", "будалом", "гурбијаном" и слично. Кад се напокон сјетила француског израза "мадам", у разговору са слугом Јованом у којем му објашњава шта је његова нова дужност, Фема то пропраћа и сочном псовком "враг им матери!" и слично.

Ни Кир-Јања у Тврдици не бира поруге које ће изговорити супрузи Јуци и слуги Петру. Супрузи без имало обзира говори "шкиљи", у значењу "псето", те "кучко проклето". Слугу Петра назива "гумари", у значењу "магарац" или "угурсуз", а кад је сазнао да му је истекло винско сирће, онако потпуно распамећен тражи несрећног слугу и узвикује: "Ди-и Петру? Ди-и хидру паклену? Ди-и Керверос код Плуту? Ди-и да го таки труим?" У Јањином рјечнику често се појављује и псовка "Тон дјаволон!", у значењу "До ђавола!" Кад сумњичи Јуцу да је прислушкивала док је тајно бројао новац, Јања изговара и клетву: "Не Знаиш, убио ти стрела од гром, кад си слушила на врата!" Само да би убиједио нотароша Мишића да нема новца, Јања изговара и лажну заклетву: "Проклето оно дукат, да ми гори на пупку, ако имам!"

Праву ризницу поруга, пријетњи и псовки изговара Султана у Злој жени. Собну служавку Персиду потпуно безразложно назива: "лењива трага", "Луцифер", "шпион", "Хијено женска!", "сестро Луциферова", "стрвино женска!". Кућноме момку Стевану пријети да ће му "стаклетом расцопати главу", да ће му "зубе избити", "прекинути језик", "ишчупати језик", затим га горопадно назива "угурсузом", "ђубретом" и слично. Мужу Тривићу казује да је "последњи човек на свету!", да је "харсузин", Срету чизмара назива "безобразником" и "нитковом", "псином", "скотом", упућује му псовку "триста те врага однело", а за њом и клетве: "Мазали те турпијом, дабогда!", "Триста те врага однело!" и слично.

Стеријине комедије, азатим превасходно и Стеријин комедиографски поступак, упућују на логичан закључак да је његово дјело неисцрпна ризница смјехотворних облика у којима се равноправно смјењују заједљивост и доброћудност, ведрина и песимизам, подсмјешљивост, али и гротескна, трагикомичка и меланхоличка слика свијета. Обликујући динамичне и вјеште комичке заплете, стварајући разноврсне комичке ситуације, градећи необичне комичке маске и преображавајући их у најбољим примјерима у индивидуалне комичке карактере, а затим сликајући и  цјеловите друштвене групе и њихове нарави, те нарочито инсистирајући на обиљу језичких комичких средстава, на актуелним смјехотворним идејама, појавама, људским слабостима и манама, Стерија је створио комедиографско дјело које је по свему било и остало узор, те одредило одлучујуће смјернице развоја овога жанра у каснијој српској књижевности друге половине 19. вијека.                         

[1]У новије вријеме најпотпуније о томе је писао Сава Анђелковић, Стеријиних 80 комичких ликова, Књижевна општина Вршац, Вршац, 2003, стр. 7-323.

[2]Излажући основну драматуршку структуру Стеријиних комедија, Јосип Кулунџић је у огледу "Стеријини типови" изложио сродну класификацију комичких јунака: "главни носилац порока" (Јелица, Фема, Кир-Јања), "комични антиподи порока" (Марко Вујић у Лажи и паралажи, Фемин брат Митар у Покондиреној тикви, док Јуца у Тврдици не би сасвим одговарала овој драмској функцији), "рафиновани израбљивачи порока" (Алекса у Лажи и паралажи, Сара и Ружичић у Покондиреној тикви), "пасивне праведнице" (Катица у Тврдици, Евица у Покондиреној тикви, а дјелимично и Марија у Лажи и паралажи), те "праведни и честити љубавници" (Батић у Лажи и паралажи, Василије у Покондиреној тикви, а дјелимично и Мишић у Тврдици). Јосип Кулунџић, "Стеријини типови", Летопис Матице српске, књ. 344, св. I, Нови Сад, 1935, стр. 34-42.

[3]О значењу наведеног појма опширно пише Владимир Јаковлевич Проп, Проблеми комике и смеха, превео Богдан Косановић, Књижевна заједница Новог Сада-Дневник, Нови Сад, 1984, стр. 54-59.

[4]Наведени појмови дати су у значењу које им одређује Анри Бергсон у књизи О смеху, есеј о значењу смешнога, превео Срећко Џамоња, Издање Светислава Б. Цвијановића, Београд, 1920.

[5]Опширно о томе: Ирена Цветковић, "Вербална комика у Стеријиним комедијама", Комично у култури Срба и Бугара/Комичното в културата на Сърби и Българи, Филозофски факултет Универзитета у Нишу-Универзитет Св. св. Кирил и Методиј у Великом Трнову (Бугарска), Ниш-Велико Трново, 2005, стр. 169-190.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: