детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

Трећи део можете прочитати ОВДЕ

ГЛАВА X

Ката се захвалила Зорићима на гостопримству и пожурила на бус како би стигла до својих који су избјеглице у Београду. Тих пар дана провела је слушајући патње тог избјеглог српског народа из градова гдје су оставили све и  само у пртљажнику аута понијели оно најнужније.  То су били документи, радна књижица, дипломе, лична карта и пасош. Неки су у страху и паници, успјели понијети и слике. Успомене на прохујала времена мира. Знају да повратка у родну Хрватску нема и да га неће бити. Завидјели су свим Србима који се налазе у Крајини. Згуснути су, заједно су, биће их тешко прегазити, јер су војска и још увијек иста држава Југославија. А ти урбани Срби, не знају ко је ко у великом граду. Изгубљени у гомили, али пребројани и означени као Срби  на чијим вратима је исписано оно слово "У" црном бојом. И тако, од Умага до Дубровника,дужином Јадрана, протјераше усташе око триста хиљада Срба. Запосјели су њихове станове, куће, сва та синдикална одмаралишта у које уђоше да би лупањем по намјештају искалили сав свој бијес против Београда, ћириличног писма и свега што се српским може назвати.

    Одахнула је оног момента кад се поново нашла у авиону у Будапести. Кад је авион пробио оне кумулус облаке, узела је фотоапарат и слика сву ту бјелину која се као овчице на паши налазе испод овог млазног дива.

    Кад је ушла у стан, остала је зачуђена. На поду је пронашла повелике дециметре писаног текста из фаxа. Чита надопуњени Драганов текст и види да наслов Еxперти  умјесто политичара, да погађа баш у центар збивања. Затим узима у руке текст  непознатог пошиљаоца. Тражи неко да одмах, без одлагања, ступим са њима у контакт. И нечитак потпис нечије праксе. Онда  и та још једна порука. Пише Боса, да се јој  одмах  јави, чим се врати.

   – Босо, ево ме.

   – Како је било? Јесу ли те момци са знатижељом примили?

   – Јесу  и дивно су ме дочекали.  И испратили. Носим собом литру праве шљиве , домаће са Баније печене.

   – Кад можеш до мене? Хитно је!

   – Па могу и сада.

   – Ниси уморна?

   – Не. Сутра и за викенд радим, и то другу смјену, до једанаест увече.

   – Имамо још један случај. Знаш ли ти доктора Буквића?

   – Не.

   – Долази, идемо директно њему у праксу.

   – Е, па то је овај факс.

   – Значи, јавио се, дала сам му твој број. Долази и идемо к њему.

   Бацила је поглед на путну  торбу, извадила ону у новине умотану стакленку и у њој ракију. Премјести је у руксак, отпи гутљај ананас сока и већ је била изван зграде. Размишља о ненаданом сусрету. Та која се јавила је сигурно поодмакла трудноћа па затражила љекарску помоћ. Баш је знала коме ће се обратити. Ако је неко до завидности организован у дијаспори, то су љекари и зубари овдје у Швајцарској. Имају своје удружење, свој статут и управу. Друже се из мјесеца у мјесец. А кад дође крај године, да се опусте, организују дочек Нове године. Ту размјењују искуства, на помоћи и испомоћи су колегама. Њихове праксе раде даноноћно. Клијенти су им углавном Швајцарци који знају да цијене њихово знање у брзом постизању тачне дијагнозе. Онда долази празник Св. Саве.  Уочи празника организују светосавски бал у Нова Парк хотелу. У свечаним хаљинама и одијелима та крема овог високог друштва у паровима се креће подијумом уз звуке староградске београдске музике. Оркестар увијек долази из Београда.

   Кад уведоше санкције Југославији, њихово друштво се стави на располагање у прикупљању и отпреми хуманитарне помоћи у све дијелове земље. Добили су дозволу УН и свака је пошиљка била прописно обиљежена за несметан пријевоз. Са Српским кулутурним друштвом из Дüбендорфа добили су добровољце који су увијек возили те накрцане камионе. Возили су се кревети, и нови, и старији за болеснике са могућношћу подизања и спуштања како би сестрама био олакшан посао. Ту је било и рентген апарата, ултра звукова, монитора за праћење виталних функција, па све до инвалидских колица и других ортопедских помагала. Рат је, свега је премало. Од антибиотика и других ампула до пломби и анестетика. Знају  ратну хирургију коју су као предмет изучавали на факултету и онај предмет општенародне одбране, да знају како се требају повезати са територијалном и цивилном заштитом. Зато је било највише кутија са завојним материјалима, оним за прву помоћ на фронту за заустављање крварења. Само њима познатим каналима, долазили су и до санитетских возила која су опремљена за све хитне случајеве и гумама тако да су се могла приближити и до  фронта и положаја бораца. Кад је требало одлучити куда возило послати, превладавали су приоритети. Ту им је управа увијек била једногласна. Најприје Книн и Крајина, а потом Бања Лука и њено окружење. Уз возача добровољца, који оставља овдје свој посао на три дана, иде обавезно неко у пратњи из подручја куд се помоћ шаље. Завичајна помоћ, звали су сваку отпрему. А она која је ишла у Србију, од Суботице до Врања и Лесковца, била је само хуманитарна помоћ са неопходним лијековима и тражењима које су фаxовима достављали.

     За доктора Буквића сазнала је Ката више кад је сјела у ауто дипломатских ознака. Хвалила је Боса њега као патриоту, рођеног Херцеговца, који је био непосредни сакупљач хуманитарне помоћи. Није му било тешко да оде по нове болесничке мадраце, да из бања гура инвалидска колица. Он није знао да наређује, он је својим примјером показивао да се вријеме треба што прије искористити. Јер не знаш, коме антибиотик може спасити батаљак од одрезане ноге, спријечити инфекцију. И свима послије операције, да се даде протуупални лијек. И кад је требало наћи фрижидер да се транспортује инзулин, као спас живота дијабетичарима. Када је у рукама носио хрпу папира са тражењима, вагао је приоритете. Она болница у Петровој гори треба да има довољно медицинског инструментарија јер раде баш у ратним условима, без струје и воде. Рањени пристижу и ноћу и дању, агрегат за струју ради, екипа спашава нечији живот. Па тек се онда помоћ шаље у његово Требиње или Невесиње. Ту је чврста територијална одбрана Републике Српске.

   Дочекао их је на вратима своје ординације. У то већ зимско вријеме мрак се поодавно спустио. У чекаоници још је сједила једна старица.

  – Молим вас, уђите у ову собу. Испричајте ме за који минут. Овдје имам само контролу протезе код ове старице. Ви до тада попијте кафицу, сервираће вам ова моја асистенкиња.

   – Имаш ли ти Като осјећај да смо код доктора? Осјећаш ли ти тај мирис лијекова?

   – Не, ја сам на то навикла. Зато се обавезно туширам  чим завршим смјену.

   – Види, види, ове флајере! Позив за дружење у нашем клубу у Сцхаффхаусену. Пише да је хуманитарног карактера сусрет након што ће одржати годишњу скупштину клуба. Хоћеш да идемо тамо?

   – Када?

   – На Дан Републике.

   – Морам да видим да ли радим.

   – Замјени смјену. Хоћу да и ти дођеш да чујеш нашу неслогу. Већ су нас звали. Хоће да конзулат ријеши њихове свађе. Клуб се до сада звао Југославенски звучног назива 25.мај. Многи се не слажу и желе баш на овој годишњој скупштини да име промијене.

    У том причању нису ни примјетиле да је вријеме истекло и да се доктор појавио на вратима.

 Скинуо је онај свој бијели мантил са себе и сјео у столицу протежући рамена.

   – Босо, рекао сам ти да имам важну вијест за тебе. Ради се о овим женама Муслиманкама што из дана у дан се појављују по телевизији и новинама. Изгледа ми да ништа друго војници не раде, само силују као да  имају одреди само за те намјене. Не могу отворити телевизор, а да та иста лица не препознајем. Јесте ли ви, као дипломатија, шта до сада учинили?

   – Ја сам саставила  протестно писмо и послала на неколико адреса њиховим новинарима. Ништа нису подузели, чини ми се да су још оштрији у нападима на српску војску. Ево ту је Ката, она је исто звала редакције и писала једно уљудно писмо њиховој СДА.

   – Шта, тим Муслиманчинима!

   – Не, не, криво си чуо ту скраћеницу. СДА је у Швајцарској скраћеница за њихову новинску агенцију, Сцхwеизерисцхе Депецхе Агентур. Не босанка СДА, партија Алије Изетбеговића.

   – Аха, сад разумијем. Ја сам био у недјељу у цркви. Кад је богослужење завршено, отишли смо на кафу. Мени је пришла једна жена, око тридесет и  седам година. Рекла ми је без околишавања да  јој је прота рекао и показао на мене, да јој могу помоћи јер има здравствених проблема. Одвојили смо се и она ми је била директна. Рекла је да је неудата, а трудна. Не смије се кући вратити јер је "изгубила образ", да је силована. Пажљиво сам је саслушао. Причала ми је како су је страни плаћеници силовали. Не зна чије дијете носи. Зна само једно, да ће родити дијете црне коже. Била је у колони тих жена које ходају од града до града, приказују се као паћенице, траже сажаљење и осуду. Рекла је Садета да је била свједок кад је српски брадати војник силовао дјевојчицу од петнаестак година. Кад се исчупала из његових канџи, прекстила се и рекла да јој Свети Саво помогне. Значи, и наши силују, и то своје. Шта зна тај брадати ко је ко? Сигурно је био и припит и  агресиван, са оружјем у руци и која би му се жена супроставила? Зато је увидио своју заблуду и покосио је. Да нема свједока за то свјесно учињено дјело. Садета ми се куне да она није ни ријеч проговорила. Не може лагати кад је она у питању. Осуђује све те жене које се и Алаха не боје. Оне су глупаче и наивне, не знају  да су само оружје лажи у рату.

Онда је и рекла шта жели. Да је породим и да дијете угушим тако што нећу пререзати пупчану врпцу и дијете неће заплакати. Не види она нигдје своју будућност. Ако се јави Швајцарцима, оне жене ће све учинити да је истјерају. А не жели изгубити азилатски статус и тих 13 франака што дневно добија у том смјештају. Размишљам гласно како јој помоћи. Па сам Босо тебе назвао. Размишљао сам како би могли ову жену узели за свједока и доказ да сва силовања нису само Срби починили? То казнено дјело је присутно у ратовима на свим меридијанима. Она би нам могла сапрати блато са наших часних војника.

    – Добро размишљаш докторе. Довела сам ти нашу Кату, новинара. Она пише и за ратну книнску редакцију. Предај је њој, али немој рећи да је новинар. Ката је иначе и медицински радник. И има већ два таква случаја, открили их наши људи. Све се коцкице поклапају. Кад очекује  пород?

    – Крајем марта.

    – Одлично, биће то наше ратно протуоружје.  Ти пронађи начина да њих двије упознаш. Реци јој да њену трудноћу треба ипак неко водити. Заплаши је затајењем бубрега, отоцима на ногама, великим срчаним притиском.

   – Види, види, ја мислим ти конзулка, а кад тамо, ти неки доктор.

    – Носила сам двије трудноће па знам шта сам све прошла. Да није било љекара, одох ја у еклампсију. Ноге ми биле натечене као балвани, кладе, једнаке у скочном зглобу као и око кољена. Притисак отишао у главу, неподношљиво зујање у ушима, црвенило у лицу као да ме најжешће сунце опали. Јела сам скроз неслано. А оно бљутавог окуса. И да ти још то кажем, удебљала сам се двадесет и пет кила. Кад сам се породила, одмах сам скинула петнаест. Доктор је одахнуо, а и ја сам тек тада могла нормално да продишем.

   – Одлично ти то описа. Како ћемо даље? Ката ће долазити и мјерити јој притисак и пулс и слушати бебине откуцаје срца. Ја бих предложио да узмемо и оне траке за мокраћу, да јој прегледа и бјеланчевине и крв  има ли их у урину. Има ту још један проблем. Није осигурана. Ви знате да се овдје пази на датум трудноће и порода. Неће Кранкенкасса преузети трошкове.

   – Имам идеју,– јави се Ката. Како би било да их пробамо заштитити преко ХЕКСА?

   – Да, то било одлично. Ипак је то протестантски црквени хуманитарни орган.

   Договор је пао да доктор контактира Садету и да с њом договори термин посјете. Да се сусретну у његовој ординацији. Да то тако буде као званично и да јој отклони сваку сумњу у добронамјерност. Своју је причу испричала доктору и заплакала је горко кад јој обећа да ће јој помоћи као својој рођеној сестри.

   Ката је тек у слиједећи петак дошла. Руковала се и снажно стиснула Садетине испружене руке. Она је почела да плаче. Кад се смирила, испричала је свој тужну причу. Са свим детаљима као што је испричала и доктору. Са собом је донијела и таблете које узима по савјету психијатра.

    Педантност и савјесност биле су Катине јаче стране кад год је болесника имала  у првом контакту, а та сигурност је улијевала повјерење. Кад мјери притисак, не пумпа неколико пута ону манжету као да није добро чула откуцаје срца. То код ње иде аутоматски, само једном се жива пење уз ступац, она попушта притисак у пумпици и откуцаје слуша. Први као систолички и други као дијастолички. И записује вриједности у картон којег је донијела. Задовољна говори да је за сада све у границама нормале, да трака показује да бубрези одлично раде. Полегла ју је на лежај и узела ону дрвену трудничку слушалицу. Прелазила је њоме преко цијелог стомака.

   – Беба се рита, осјећаш ли ? Чуј како му јако удара срце.

   – Осјећам ја те покрете и сваки пут се презнојавам. Онда осјетим и слабост. Морам лећи. Отплачем своју судбину и једино тако могу заспати.

   – Кад узимаш ове таблете?

   – Како кад. Доктор је рекао могу и до три дневно.

   – Пробај наћи неку занимацију за дан, а увече обавезно узми једну прије спавања. Знаш ли плести, хеклати?

   – Знам.

   – Отиђи сутра у град у робну кућу. Иди на четврти спрат тамо гдје ти је постељина и јастуци. Иза имаш одјел гдје ти пише хоббy. Имаш све за ручни рад. И игле и конце, вуну и  вуницу. Ако будеш плела или хеклала, то ће те опустити. Савјетујем ти да сиђеш на приземље. Тамо имаш дјечје играчке и сликовнице. Купи дрвене бојице и сликовнице које треба бојати. Док будеш то радила, живци  ће се опустити, душа лакнути. Лакше ћеш заспати. Успут ћеш научити понешто и њемачког језика, од сељачког дворишта до трговина јелом и пићем.

   – Хоћу, послушаћу те. Како си ти разумна, хвала ти.

   Ката покупи све оне своје стварчице, покуца на врата и кад се доктор појави, она му рапортира да је све у најбољем реду. И да је савјетовала окупациону терапију.

   Зашао је за врата у намјери да их затвори  и Ката га угледа како десном руком показује слушалицу телефона. Климнула је главом  и напустила праксу.  

ГЛАВА XI

  Боса је ипак хтјела да буде главни координатор, да се и њу нешто пита. Рекла је јасно и одрешито да то више није ни питање Кате, ни  новина. У питању је државнички посао. Има ту пуно простора за дјеловање на дипломатском нивоу. А она је за то надлежна. То је усмено рекла доктору Буквићу, а он је то Кати пренио. Чудила се Ката зашто ту исту реченицу није њој рекла.

    – Хоћеш ли одустати?– био је доктор знатижељан.

    – Нема одустајања. Не разумијем ја шта ту дипломатија има. Зашто већ сада не пишу протестне ноте тој Комисији за људска права у УН?

    – То сам је и ја питао, а рекла је да нема аргумената.

    – Не волим такав ни рад, ни сарадњу. Нека она онда комуницира са тим женама!– љутито рече Ката.

    – То ни случајно! То ће вода однијети, ако се они укључе.  Велика се тајна отвара и молим те да вас двоје будете истрајни. Кривичну одговорност утврђују правници, а не дипломате. Мени се свиђа онај наслов којег ћете најавити: Силовање под лупом. Рече ти на три језика?

    – Да, докторе. Не знамо ни ми истину, а овако ћемо заинтересовати и стране медије за случајеве.

    – Имам једну молбу: неприкосновену. Да ону сцену са силовањем Српкиње оставите. Распитао сам се која је војска тамо. Нису Аркановци, то су они који су накнадно дошли,  они обријани, што их она спомиње. Силоватељи су били неки из паравојне формације.  Има их свуда, од Сарајева и Романије до Мањаче и Динаре. Улазе и у села  и присиљавају људе да им даду хране и ракије. Па тако полупијани  обилазе слободни териториј жељни славе и личног истицања. Мисле што су наоружани до зуба, да су сила. То испољавају штектањем њиховим митраљезима. И тако се распознавају и људи их се клоне. Не желе с њима имати посла.

   Вријеме пролази и стиже Дан Републике. Ката се изненади кад је угледала Босин фаx са временом и мјестом састанка. Како је ту суботу требала радити другу смјену, замолила је колегицу да се замјене. Викенд је, мање је пацијената, али и мање персонала. Ипак је успјела да ради до један сат, да прође ручак и подневна терапија.

   У два поподне већ је била у возу, а у три пред конзулатом.  Сјела је у тај црни ауто са кожним сједалима и размишљала о тој жени. Тако мало је знала о њој, али се зато није преварила у  њене организаторске способности.

   Возач је успио мигољити кроз колону аута који су се као чичак наредали на цести. Стигли су пар минута прије четири сата. Сала клуба била је попуњена до посљедњег мјеста. Домаћин, предсједник Јовица, их је одвео за стол  одакле су имали преглед на све столове. И почели су састанак.

    Извјештај о протеклом раду, стање благајне, њихови издаци и приходи, актуелно банковно стање и готов новац у каси. То је ишло брзо и без сувишних коментара. Сада је на тачка на реду, бирање нове управе.  Диже се један бркајлија и затражи да се прије бирања чланова управе, продискусује о имену самог клуба. Кад га предсједник упита, шта је ту спорно, он свој став образлаже да је 25.мај умро оног дана кад и друг Тито. Нема више штафете, нема Дана младости. Нема више ни Југославије па зашто да се тај придјев даље користи. Настала је граја. Више нико никога није слушао. Разговори су били све бучнији, надвикивање које је одзвањало салом.

   Боса се придигла, погледом прелети по сали и народ присутни се утиша.

   – Ја сам дошла вечерас овдје да славимо и прослављамо Дан Републике, да ово вече буде у духу нашег братства и јединства, као најсветлије звијезде наше револуције. Зато вас молим, да се договоримо и у миру разиђемо. За тај ваш неспоразум већ сам обавјештена и зато сам ту.

   – Ма ко је тебе звао овдје?– опет ће бркајлија. Дошла си овдје да нам причаш о држави које више нема, да причаш о братству и јединству, а Хрвати су већ очистили своју државу од нас Срба.

  – Истина је да се држава СФРЈ распала, али је иза ње остало још република.

  – Слушај жено, то можеш ићи као са рефератом на комунистички конгрес, а немој молим те, овај овдје народ слуђивати. Ми изгинусмо од давања. Те својима да преживе, те болницама да могу лијечити народ, те ратни порез, те давај паре за наоружање. Зашто се ЈНА повукла из Словеније, Хрватске и Босне, а оставила све наоружање.

Побјегли су као пацови оставши голорук народ. Ја сам оцу послао хиљаду марака да може купити себи пушку, да одбрани кућу од усташа. На Кордуну и Банији домаћин продаје краву или јуницу да би могао купити пушку и стотињак метака.

    – Откуда си ти?– успије Боса да му се убаци у ријеч.

    – Ја сам Далматинац, из Книна, ако баш хоћеш. А ти?

    – Ја сам из Лике.

    – Претпостављам из Сјеверне, из партизанског легла. Иначе не би могла бити то што данас јеси. Е видиш, сестро, да те ја, твој брат Србин, подучи нечему што ти ниси у школи учила. Ви сте били Титови партизани и зато сте сви клани и горјели. Вјеровали сте Партији и комунистима који су збацили краља са власти. Ви сте сједили у Јајцу кад сте ријеку Уну претворили у државну границу. Нестаде српски народ. Постаде мањина у Хрватској. А у тој, некад српској Босни, мој народ постаде мањина у сендвичу, између Хрвата и муслимана, кажем муслимана и пишу се малим словом. Јеба их маршал Тито који им Уставом из 1974.године даде националност па ми буни дијете које не зна да ли да их пишем малим или великим словом. Читаш ли ти новине, гледаш ли ти телевизију у овој земљи? Ево шта имамо од браће муслимана: гомиле њихових жена које парадирају по овој земљи и хвале се која је више силована од Србина. Вјерујеш ли ти њиховим изјавама? Да те на нешто подсјетим: знаш ли ти због чега је све то лаж? Све измишљотина, све Гебелсова ратна пропаганда. Приказати борце за слободу у што ружнијем свјетлу. Ево, из ових ријечи ти разабери шта је истина. Познато ти је да муслимани не једу свињско месо нити користе свињску маст за кување. Зато користе овчетину и овчији лој. Јефтино је, а укусно. А има још нешто: кад то јело уђе у желудац, лој уђе у крв, у кожне поре и те буле смрде по том лоју. И нема тог Србина који би зачепио нос, а узјашио на булу.

   Ту се проломи велики аплауз.

 Бркајлију подигоше на стол и он махне руком да се свјетина утиша.

   – Још сам нешто хтио казати, молим вас за тишину. Ви знате госпођо конзулко да буле носе димије. Док би њу наш Србин скинуо, дотле би му пенис спао, да извините на оваквом сликовитом приказивању могућег сполног акта и од јебачине нема ништа.

   Као да су то само чекали, смијех се појави свима на уснама. Наздравља се говорнику, конобари трче и послужују госте. Предсједник покушава да се настави скупштина, али се његове ријечи губе у смијеху који не престаје. Нико више не спомиње ни име клуба и хоће ли га мијењати или не.

   – Ма пустите ме, виче конобар у бијелој блузи. Нека народ пије на рачун јебачине, баш је добра атмосфера вечери.

   И музика је засвирала. Једно ужичко колце,  које подиже народ са столица. Плеше се и зноји се, а предаха нема. Иза тог колца, оно влашко, живахно до појаве изнемоглости. И кад се плесачи вратише на мјесто, могло се прозборити по коју ријеч.

   Боса се уозбиљила, њој ту ништа није било смијешно. Ката се смијала, ишла са фотоапаратом до столова, сликала све могуће позе, од оних што су дизали три раширена прста у вис до оних који су намјештали кокарду на својој црној шубари.

   Стигло је  наручено јело и за Босин стол. Јеле су њих двије ту пљескавицу са купус салатом, отпијале гутљаје минералне воде Књаза Милоша коју за ову прилику довезоше  из Србије.

   Кад су појеле, Ката озбиљног лица упита Босу:

   – Шта мислиш какво ће славље бити кад се први црнчић роди?

   – Ма онда ће скакати по столовима. Знаш ли ти оног бркатог?

   – Не, не знам ни како се зове.

   – Ово ти је четничко легло. У овом клубу има нешто Личана, остало су Далматинци. Књињани. Кад изађемо ван, показаћу ти њихово боћалиште. Ту се они рекреирају. Мислила сам да је то сложно друштво. А виде подјела. Хајдемо сада, доста смо биле.

   Кад су изишле ван, проломио се опет пљесак. Нису коракнуле ни десет метара, кад неки човјек из таме изрони и обрати се Боси:

   – Босо, куда брже? Ја пожурио да те нађем. Уђимо унутра, имам нешто важно да вам причам.

   –  Ја кренула, немам намјеру се враћати. Уморна сам. Идем што прије  у кревет.

   – Али те молим, да се вратите. Од националног је интереса.

   – Причај, слушам те овдје.

   – Дуга је то прича. Нећу овдје на хладноћи, нећу да ми се ријечи смрзну. Ајде, ја плаћам кафу, да се освјежиш. Ко сте ви?

   – Ја сам новинарка, дошла сам попратити скупштину.

   – И ко је предсједник?

   – Није изабран јер се скупштина од смијеха распала.

   – Имам и ја нешто духовито. Овамо дођите, у ово ћоше, гдје нам музика не смета.

   – О мој Никола, како си ? Јеси ли био у родној Лици?

   – Био Босо. Родили кромпири и купус, има блага и живине, не боје се наши зиме. Кажу да ће и ове године бити дуга и оштра.

    – Кад помислим на ону велебитску буру која леди све до костију, не иде ми се тамо.

    – Немој то тако гледати. Знаш ли ти како се лијепо суше и кобасе и шунке. Имаће домаћини чиме да почасте госте. Кад ћеш ти тамо?

    – Имам овдје посла преко главе. Мислила сам бар за новогодишње празнике, али ме овдје  неки послови вежу тако да не смијем отићи.

    – Знаш ли ти кад ће престати ова медијска кампања против нашег народа?

   – Хоће, хоће, за пар мјесеци, само се стрпи.

   – Шта ти то рече? За пар мјесеци? Значи неко вам већ дојавио?

   – Шта дојавио, не разумијем?

   – О оној гадури були што нас тако обрука.

   – Не знам о чему причаш?

    – Ево теби новинарко нешто за насловну страну, за ексклузивно: та була што је била једна од главних на њиховој телевизији,  тражила  је од  нашег конобара у Давосу да је споји са неком нашом бабицом. Он је рекао Сари, сервирки. А Сара је наше бањалучко дијете, моја  комшиница.  Рекла је својој мајци  проблем. Мајка је с њом дошла к нама и кад смо чули да она тражи бабицу, знали смо да ће се породити. Да је трудна. По њој вели мала не би се могло закључити да је због тога несрећна. Рекла је малој да је остала сама, изманипулисана од људи који су тражили од ње да плаче пред камерама.

   – Одакле је?

   – Из Сарајева.

   – Знам која је! Босо, имамо је! Та је велика глумица, то је она што је плакала ,  да су је Срби у Сарајеву силовали. Имам њену слику.

   – Откуда је знаш? – збуњено упита Никола.

   – Ма да вам откријем тајну: ја сам њих све сликала док су парадирале фотоапаратом са телевизије. Израдила сам слике и подијелила нашим људима. Ово је мала земља, лако им можемо открити гнијезда.

   – Причам ја са мојом женом о томе, а она ми вели колико ће њих остати трудне. Колико ће Српчића бити, да ли онако као Мујо у вицу. Рађа Фата сина и он се зове Хасо, па умре. Идуће године Фата опет рађа Мујицу и он умире. Кад је трећу годину родила, Мујо нареди да се мали Драган зове. Побуни се Фата да неће дјетету дати српско име, Мујо јој одговори, па нека и они мало умиру.

    – Свашта народ измисли,– уз смијех изговори Ката.

   –Када смо већ код хумора, да вам још нешто испричам. Моје тетке пријатељица Драгица живјела са мужем Радом и кћерком Соком у војном стану у Сплиту. Раде је био пуковник ЈНА у пензији кад се заратило. Како је мржња била велика и непресталних пријетњи, по Раду долази изненада мали војни хеликоптер и одвози га у Београд. Није било више мјеста за њихову кћерку која је у радила при војсци као дипломирани социјални радник. Тако да је остала са мајком. Док је кћерка радила,  долазиле су врле Далматинке и малтрерирале Драгицу. Најприје ријечима, а потом су је почели тући, за косу вући, нос чупати, руке ломити. Све радње да је заплаше и да оде из града, из војног стана. Тако је Драгица издржала осам мјесеци и онда  се њих двије, по мрклом мраку, губе из тог приморског града. Чим су дошле, овог прољећа у Београд, гдје су се снашле, Сока  се учлањује у Радикалну Шешељеву странку. Драгица се упознаје са Радом Ратковић коју је једна Хрватица из Винковаца успјела да истјера из њеног стана у Осијеку. Рада долази у Земун  и упознаје Соку  и исприча јој цијели случај, како је и зашто доспјела у Србију.  Рада сумња да се та  Хрватица крије у Земуну. Одмах су је нашли и покуцали јој на врата. Кад ју је Рада препознала, Сока се сјети тортуре што је њена мајка осам дугих мјесеци дурала, па кренуше њих двије да черупају ту Хрватицу. Чупале су је за косу, откидале нос, увртале уши, тукле рукама гдје год су стигле. Онда су јој покушале и руке у лактовима да поломе. Кад су се заситиле, отишле су. Та жена је позвала полицију и како су знали Радино име, одмах су их привеле инспектору у полицију. Пита инспектор Соку да ли је истина да су је тукле, она одговара на свако питање потврдно.

   – Још нисам у пракси тако некога имао, да признаје своје кривично дјело. Одакле сте?

   – Ја сам дијете Кордунаша Цимеше пуковника и мајке Драгице Личанке. Ја сам њој само узвратила све оне батине што је моја мајка трпила осам мјесеци у Сплиту.

  – Добро, од овога нема ништа– рече инспектор, згужва папир, па га онда поново исправи и поцијепа у комадиће.

   – Како се зове тај инспектор и кад је то било?– пита Ката.

   – Било је то овог прољећа, а инспектор се зове Додик Милорад, именом.

   Боси та прича не дотакне ни дјелић њене душе. Озбиљна лица и помало наређивачким тоном рече Николи да му је наредни задатак да споји Кату са Саром и да их он лично одвезе тамо. И да Ката овога пута буде у улози бабице. Баш онако како је она тражила.

   Није требало дуго чекати. Сутрадан јој је зазвонио телефон. Зове Никола да се договоре може ли сутра,  бар до Wинтертхура, главне жељезничке станице, а ту ће је  њих двоје сачекати.

    Пут је био добро испланиран. Никола ће сједити у холу хотела гдје Сара ради, а  Ката ће сама бити са Фатимом. Да се сачува тајност података, тако је Сари објаснила која се бунила зашто да и она не чује шта та лажљивица говори сада када су је невоље притиснуле уза зид.

ГЛАВА XII

Чим је Ката  након куцања отворила врата хотелске собе, угледа познато лице. Да, то је она. Пун данашњи погодак.

   – Добар ти дан драга моја. Ја сам Смиља, медицинска сестра примаљског смјера,– и испружи руку коју Фатима прихвати некако лабаво. Тај тренутак искусној Кати не промакну. Кад се људи рукују и ако  не стисне туђу руку, с тим особама не знаш кад је подне, а када ноћ.

   – Одакле си Смиљо?

   – Са Плитивичких језера.

   – Ма немој ми рећи, станујеш на слаповима?

   – Тако ми се село зове.

   – Јеси ли ти Хрватица?

   – Нисам. Ја сам Југославенка.

   – Волиш ли Туђмана?

   – Ја само волим нашег друга Титу. И нашу лијепу земљу Југославију.

   – Добро ми онда дошла. Ја волим наше босанско Јајце. И оне слапове који су конкуренција твојим Плитвицама.

   – Није конкуренција, то су природне љепоте које су нам прирасле срцу.  Сара ми рече да требаш бабицу. Ја сам њихова комшиница. Отвори се, реци ми проблем па ћемо га заједно рјешавати.

   И ту Фатима исприча своју причу. И како се посвађала са активистима СДА јер су јој обећали десет хиљада њемачких марака ако их прати у њиховим активностима. Како је неки од њих дио новца одвојио за себе, а њој дали  мањи износ од договореног, то је код ње изазвало револт. Била је њихова глумица. Плакала пред камерама, што јој није било тешко. Сама помисао на њене заробљене у опкољеном граду Сарајеву, гдје не можеш ни хљеба ујутро набавити, тјерају је да заплаче. Дошла овамо у скијашке центре и обишли су и Давос,  Аросу и Ст. Моритз.  Од новца је одвојила суму за куповину скијашког одијела. Скије је дневно изнајмљива, а активисти су јој успјели наћи хотелску собу која је служила за потребе персонала. И коју је плаћала двијестотине франака мјесечно. Због страха за своје, не знајући да ли су живи, одржавала је везу са Нијазом, исто Сарајлијом који ју је упозоравао да се мање скија, а више новца остави за сутра. Тако да се пуно не појављује у јавности, да је не би неко препознао. Зна он за њену љубав прем скијању и свим  техникама, али ово није њихова Јахорина.  Ово су стрме црне стазе пуне леда гдје је пад и озљеда непредвидљива. Тражила је од Нијаза да јој набави мало турске, оне босанског мириса, кафе. Кад јој донио тих стотину грама, није се могао суздржати, да је не упита, да није случајно трудна? Од тада га не зове. А кад тај сиви телефон зазвони, она не диже слушалицу.

   – Добро, сад знам истину.

   – Да ли ме осуђујеш?

   – Ја сам дошла да бринем о теби и твојој беби, а ти имаш савјест па се бори с њом, ако те то оптерећује. Ајде у wц и помокри се у ову чашу што сам је донијела.

   Док је Фатима  била  одсутра, Ката  осјети да је ова млада дјевојка интелигентна и школована.

   – Реци ми Фатима, имаш ли ти довољно новца ?

   – Мислиш, за пород?

   – Да. Имаш ли какву визу?

   – Имам ову избјегличку. Послаће ми Абдул за пород.

   – Одакле ти је драги?

   – Из једне  афричке државе.

   – Да  погађам, из Либије?

   – Не.

   – Шта је радио код нас?

   – Студирао је оријенталистику.

   – А ти? Шта си ти студирала?

   – Филозофију, види ли се то?

   – Да, филозофираш и играш се судбином. Гдје ћеш родити тамнопуто дијете?

   – Како знаш да ће бити тамнопуто?

   – Па људи су из Африке тамније боје коже од нас Европљана. И Алжирци и Мароканци. Ја ипак типујем да ти је Абдул Либијац. Гадафи је својим грађанима омогућио школовања у Титовој Југославији.

   – Па није Абдул црн, онако је коже као кафа, али си у праву, тамније је пути. Кажи колико кошта пород, да припремим паре?

   – Ајдемо најприје од  периоде, кад си је задњи пута имала? Кад очекујеш пород?

   – Знам ту рачуницу, седам дана преко периоде, мање три мјесеца, тако, око десетог априла.

   – Одличнооо, априлска дјеца – од радости изрече Ката.

   – И ти се веселиш, чему?

   – Биће то прави ован, у хороскопу људи пуни енергије и интелигенције.

   – А то си мислила.

   – За сада је све у реду. Ти си млада и здрава и ја мислим да ћеш на свијет донијети здраву бебу. Ево ти мој број, да ме зовнеш кад ти затребам.

   – Немој ићи, молим те. Остани још мало са мном.

   – Шта те мучи још? О породу ћемо кад дође вријеме за то.

   – Колико сам ти дужна за ову посјету?

   – Један лијепи осмијех, молим.

   – Знам ја како ћу ти се одужити. Ти си нешто најсјајније што сам овдје упознала. Хвала ти сестро.

    Никола је већ изгубио стрпљење чекајући. Попио двије кафе, прошетао сњежним стазама дивећи се  горској служби како чисте те сњежне лавине које свакодневно нанесу сметове. Кад је угледао Кату, запрепастио се. Прошао је мимо њих двије и добро погледао Фатиму  која није ни лице заклонила у скијашку капуљачу. Ушао је у ауто и кренуо. Зауставио се  након десет метара од Кате и ње очекујући кад ће се раздвојити. И онда крену Ката у супротном смјеру. Куда ће ова сада?– запита се гласно.

   Примјети да Ката у руци има кључеве и њима витла по ваздуху и схвати да она не жели да се он појави као возач.

   Окрену ауто и крену лагано за њом. Иде она на паркиралиште. Ту се Фатима одвоји од ње и он притисну гас.

   – Ова никако да се од тебе одвоји!

   –  Да, рекла сам јој да сам дошла аутом. И извадила кључеве у нади да ће схватити да одлазим.

   – Да, видио сам па сам пробао размишљати твојим мозгом, шта намјераваш. Добро је све испало. Него, казуј сестро шта си нањушила?

   – Тата је неки Либијац или Алжирац.

   – Одлично. Јебем ти, који смо ми народ! Способни да на бијелој жени направимо црно дијете.

   – Ма неће бити баш црно.

   – Ма како неће, они су као изгорјели у односу на нас. И шта сте се договориле? Хоћеш ли је ти порођати?

   – Нисмо још дошле до тога. Љута је на своје, ове из СДА што су је као мечку  водали по швајцарским градовима.

   –  Кад се очекује пород?

   – Око 10-ог априла.

   – Ау, баш на тај датум. Можда роди малог усташу. То је њихов празник.

   – Немој тако, молим те. Дјевојка је школована, то је веза  из љубави младих студената.

   – Па кад је тако, зашто није то рекла пред камерама? Него плаче тамо и крокодилске сузе рони.  Возим те кући директно, радиш нешто велико за наш српски народ. Биће ти многи захвални. Кад поново требаш отићи, зовни ме, возим те. Не можеш  све трошкове сама сносити. Дозволи ми да и ја  дадем свој мали допринос до разоткривања лажи и појављивање истине.

      Тако је, пуна емоција, Ката стигла у стан. Нашла је факс од Бенетттона. Пита је Сандра да ли је може ових дана назвати. Јер има одличну идеју.

     Кад је сутрадан  чула да се Сандра бави идејом да насликају три дјетета како плазе језик, да  једно буде бијело са њемачком  фацом, једно скроз црно, а једно да буде косооко, одушевила се. Потврдила је  да се тако и код нас дјеца ругају одраслима. Сандра предлаже да тај слајд стави у дијелове новина гдје ће бити њихове изјаве. А има још једну идеју: да стави двоје дјеце на ношу, да једно буде бијело,а друго црно, да црно пружи прстић у бијело, а један прст да буде на његовој пуној црначкој усни.

    – Може, може, ставићемо и текст гдје мали црни казује да му је отац босански Србин,а да никоме то не смије рећи.

   Ту се обје насмијаше. Сандра обећа да ће слајдови бити готови до Божића и да ће јој послати са оним ријечима Бон Натале.

Наставиће се ...

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: