детаљ слике: КРК Арт дизајн

Други дио огледа можете прочитати ОВДЈЕ

КОМЕДИОГРАФСКИ СМИЈЕХ КОСТЕ ТРИФКОВИЋА

III - дио

Проф. др Горан Максимовић

Иако се Трифковић показао као прави мајстор стварања комедиографске интриге, па да понешто у томе и претјера, на крају успијева да одржи неопходни континуитет започете веселе игре. И баш у сагласности са каснијом Фрајевом дефиницијом најчешћег комедиографског расплета, све се окончава "обредном свечаношћу на крају",[1] која се у овом дјелу остварује кроз три венчања, да би у комедиографском епилогу, Малчика добила и улогу резонера који непосредно поучава публику: "И тако се све сретно свршило! Да ли увек тако бива? Ја сам бирала и нашла сам пара на позорници; у животу чешће се догађа да избирач нађе - отирач"(144).

Структура комичног заплета у комедији Љубавно писмо, за коју је иначе Павле Поповић с много оправданих разлога тврдио да је "једно ремек-делце, савршено у свом роду",[2] утемељена је на неочекиваном укрштању два напоредна низа догађаја. Први заплет је организован око љубавног писма које је дјевојка Евица, сестра доктора Васе Видића, упутила своме младићу Милану, а други заплет је утемељен на опроштајном писму које тек ожењени адвокат Лаза Дражић упутио својој бившој љубавници Евици. До укрштања та два независна низа догађаја долази сасвим случајно, зато што су се та два писма нашла у различитим џеповима кућног огртача доктора Видића. Евичино писмо је у огртач ставио сањиви слуга Јован, пошто му га је Евица дала како би га испоручио младићу Милану. Јован је нарочито волио да се одмара након ручка у господаревом кућном мантилу, тако да је то био разлог што је преузето писмо заборавио и није га доставио на потребну адресу. Са друге стране, Дражићево писмо је у други џеп истог мантила ставио доктор Видић, пошто му га је у највећем повјерењу дао његов пријатељ, адвокат Дражић, да га кришом приликом једне од љекарских посјета, достави његовој бившој љубавници, која се случајно звала исто као и Видићева сестра Евица. Видићева супруга Марија, која је и иначе била љубоморна на његове љекарске визите по женским кућама, случајно запажа да је њен муж нешто кришом ставио у џеп мантила, те да је у сред дана упалио свијећу, на којој је иначе претходно запечатио преузето писмо, и тако почиње заплет са много неочекиваних преокрета и сазнања, али са срећним завршетком.

Даљи ток комичног заплета утемељен је на смјењивању комичних лажи. Најприје Видић лаже Марију, због чега она касније претура по његовим џеповима и проналази оно прво, погрешно писмо, које је написала Видићева сестра Евица, тако да је сигурна да је муж вара и да је та Евица нека његова љубавница. Истовремено, неутјешна Марија се повјерава Дражићевој жени Софији, али је ова храбри тако што исмијава и омаловажава мушкарце, а самим тим и минимизира размјере Маријине несреће. Додатним комичним перипетијама, доприноси и необично понашање адвоката Дражића, који се односи крајње лицемјерно према пријатељу кога је сам увалио у невољу. Пошто је сазнао за Маријине муке и увјерио се да ни она, ни Софија не сумњају да је то његово писмо, Дражић најпогрднијим ријечима говори о доктору Видићу, назива га бекријом, бесрамником, те наговјештава да ће раскинути пријатељство с њим. Међутим, по Видићевом повратку кући, долази до новог комедиографског преокрета, пошто је доктор разјаснио да се ради о Дражићевом, а не његовом писму. Сад је Софија очајна и несрећна, а Марија је са нескривеном иронијом тјеши на сличан начин како је и она њу претходно тјешила, тако што умањује читав проблем и наглашава да се не вриједи једити због тога и кварити апетит, а то што Дражић има љубавницу само је "знак да у његовом срцу има места за две"(164). Касније се случајна подударност имена Видићеве сестре Евице са именом Дражићеве љубавнице, показује као спасоносно рјешење за комедиографски расплет. Видићева сестра признаје да је она упутила писмо своме младићу, чиме се све претходне сумње љубоморних супруга распрше, а шаљива игра се завршава "обредним слављем" и уговарањем свадбе.

Тродјелна структура комичног заплета Љубавног писма досљедно је изведена, захваљујући прије свега развијеној експозицији утемељеној на опширном монологу Видићевог слуге Јована, који размишља о превртљивости људске судбине, а нарочито о незамјењивој улози која припада слугама у устројству свијета и живота. Та својеврсна комедиографска игра прије стварне игре, нарочито је значајна због комичне ситуације quiproquo, тј. пресвлачења Видићевог кућног мантила и нехотичног остављања писама у џеповима тог мантила, која ће касније изазвати низ неспоразума и забуна у личностима јунака. Захваљујући развијеној експозицији, уводни ритам водвиља је наглашено успорен, да би се у средишњем дијелу, у комедиографском заплету од треће до четрнаесте појаве, догађаји смјењивали невјероватном брзином, увлачећи све јунаке у низ комичних неспоразума и забуна.

Срећан комедиографски расплет, заснован на уговарању брака Евице и Милана, праћен је и уобичајеним Трифковићевим поступком разградње позоришних илузија и враћањем публике у стварни и прозаични живот. Видић се као својеврсни комедиографски резонер обраћа публици и на Маријино питање одговара да ће се Милан и Евица узети, јер то "мора бити на крају сваке шаљиве игре!"(169).         

За Трифковићеве комедиографске јунаке са једне стране можемо рећи да су  типски ликови, који по много чему подсјећају на комичне маске европске комедије од античког доба до савремених дана, али су то са друге стране и типични представници свога доба, своје средине и националне групе. Мислимо, прије свега, на српске грађанске породице у Новом Саду из средине шесте и седме деценије 19. вијека. Разнолика галерија Трифковићевих јунака може се посматрати кроз неколико основних комичних маски. Најбројније су "маске љубавника и љубавница", затим слиједе "маска жене која је изгубила равнотежу", те "маска патријархалне оданости". Свему томе бисмо могли додати и неке посебне, трифковићевске комичне маске, попут маске "омладинца", тј. сљедбеника узвишених идеала покрета Уједињене омладине српске, те маске "берберина", као једног од типичних представника духовно ограничене малограђанске атмосфере у Новом Саду из седамдесетих година 19. вијека. Ако свему томе додамо и већ традиционалне типове јунака европске комедије (senexiratus, milesgloriosus, alazon, досјетљивислуга, лакрдијаш и слично), видјећемо да је Трифковићев поступак обликовања комедиографских јунака био веома осмишљен и необично функционалан у основној структури комичног заплета.

Сагласно са композицијом Трифковићевих комедија, комични јунаци су претежно остварени техником паралелизама и симетрија, а њихова индивидуализација у потпуности је подређена вођењу комичних заплета. Зато се и може нагласити да су Трифковићеви јунаци скицирани кратким и брзим потезима, да међу њима нема изразитих носилаца "негативних принципа", као код Стерије или касније Нушића, да носе слична или идентична имена (Ката и Јеца у Француско-пруском рату и Избирачици; затим Милан и Марија у Француско-пруском рату и Љубавном писму; слуга по имену Јован појављује се у Избирачици и Љубавном писму и слично).

Трифковић комичне јунаке претежно обликује техником удвајања личности или паралелизама, те стварања комичних парова. При томе, комично подједнако произлази из сличности, али и разлика међу јунацима. Такви су, на примјер, Петровић и Поповић у Француско-пруском рату, такве су и њихове жене Јеца и Ката. Такви су Стева и Спира Грабић у комедији Честитам. Такви су Видић и Дражић, те њихове жене Марија и Софија у Љубавном писму, такви су и Соколовић и Јеца у Избирачици и слично.

Ликови Петровића и Поповића из Француско-пруског рата, настали су симбиозом три типа комичних јунака: "строгог оца" (senexiratus), "хвалисавог војника" (milesgloriosis), те типа "капетана" из comediа dellarte. Основна функција првог типа јунака је да спријечи младе у остварењу њихове љубави, што Петровић и Поповић својом жестоком свађом због политике управо и чине. Кад је ријеч о другом типу јунака, о тзв. "хвалисавом војнику", чија је основна карактеристика неумјереност у величању најчешће измишљених војничких подвига и разметање тобожњом храброшћу, из њега је проистекао други, веома близак тип комичног јунака, кога можемо назвати острашћеним политикантом. Ради се о специфичној особи која је "више од речи него од дела",[3] која поваздан чита новине и уз чашицу бистри свјетску политику, гласно заговара идеје партије (или војске) на чијој је страни, али кад те идеје на било који конкретан начин ваља остварити у непосредном животу, повлачи се и посвећује новим страстима. "Распредају тако надуго и нашироко своје кафанске стратегије, а њихови прави духовни видици не простиру се даље од последњих кућа новосадских."[4]

Комично код наведеног типа јунака проистиче из преувеличавања несагласности између ријечи и дјела. Наспрам крупне расправе о величини француске или пруске војске, наспрам казивања о биткама, о ратним стратегијама, о наоружању и војсковођама, ради се у суштини о потпуно пасивизираним личностима, које нису способне ни за најбезначајнија дјела и активности. Смјехотоворни карактер Петровића и Поповића проистиче из њихове суштинске сличности. Према тачним закључцима Владимира Јаковлевича Пропа свака сличност између двије особе је комична, а кад се уз све то још и свађају, онда то производи праву експлозију смијеха. "Овај уметнички поступак добро је познат талентованим кловновима: они често наступају удвоје, тако што су онолико колико треба једнаки и колико је потребно различити, али се стално међусобно свађају, препиру и чак туку због ситница".[5] Једина разлика међу њима је у томе што су присталице супротних зарађених страна, Петровић је "заклети Прус", тј. налази се на страни Пруса, а Поповић је "симпатизер Француза", што је опет мотивисано њиховим социјалном статусом, Петровић је богати земљопосједник, а Поповић пензионисани државни чиновник.

У комедиографском расплету, наведени комични типови су обавезно разобличени, а њихове страсти или слабости исмијане, што је дјелимично сагласно са књижевном конвенцијом о томе да "хвалисавац мора бити раскринкан, исмијан, преварен и на крају и истучен".[6]

У комедији Школски надзорник карактер незадовољног и брижног учитеља Петровића настаје модификовањем различитих комичних маски. Ради се, прије свега, о маски "строгог оца", јер се супротставља удаји кћерке Савете за младог препарандисту Станка све док овај не добије државну службу. Потом се ради и о облицима маске "хвалисавца", зато што се Петровић пред супругом Катом упорно "јуначи" и исказује незадовољство због биједног статуса учитељског сталежа, а кад се појави школски надзорник, пред којим би то требало да каже, ушепртља се, уплаши и збуни, тако да му од негдашње храбрости не остане ни трага.

У комедији Избирачица маска "строгог оца", трансформисана је у тип "брижног оца", који има супротну улогу, па умјесто запрека на путу до остварења жеља младих, преузима функцију "активног помагача", а остварена је у лику Малчикиних родитеља, Соколовића и Јеце. Приликом обликовања овога пара комичних јунака, који изгледа постоје само зато да би удовољили захтјевима и жељама своје кћерке, Трифковић има на уму да комичним средствима афирмише поучну идеју како су родитељи погрешним васпитањем, попуштањем и повлађивањем, а повремено и брачним џангризањем, обликовали штетан карактер своје кћерке, те подстакли њену размаженост, саможивост, уображеност и сујету.

Имајући у виду чињеницу да се Трифковићеве комедије углавном баве темом женидби и удадби, нимало не изненађује што су маске "љубавника и љубавница" најзаступљеније. У наведену групу комичних јунака спадају: Марија и Милан из Француско-пруског рата; Стева Грабић и Мара из комедије Честитам; Савета и Станко из Школског надзорника; затим Малчика, Савета и Милица, Тошица, Бранко и Штанцика из Избирачице; Евица и Милан, а добрим дијелом и Видић и Марија, те Дражић и Софија из Љубавног писма. Чињеница је да су међу њима само Малчика и Тошица потпуније карактерисани, док су остали јунаци упрошћени и у потпуности подређени функцији, која им је била намијењена у комедиографском заплету, тј. доминацији интриге и комичних ситуација над карактерима. Зато је и потребно нагласити да се овај тип Трифковићевих комичних јунака може подвести под ону каснију тачну оцјену да "често и нису нека занимљива чељад",[7] да наликују једни другима, да им је карактер неопредијељен и неутралан према свим ситуацијама, што им и омогућава крајње остварење љубавне жеље.

Кад је ријеч о типичним мушким представницима ове комичне маске (Милан из Француско-пруског рата, Станко из Школског надзорника,Бранко и Штанцика из Избирачице, Милан из Љубавног писма), може се закључити да су слични, да су њихови карактери неразрађени, те да се Трифковић и није посебно трудио приликом њиховог обликовања. Нешто наглашенија разлика је присутна између Бранка и Штанцике, јер је Бранко представљен као омладински активиста и новинар, а Штанцика као поњемчени салонски заводник и помодар. Пишчеве симпатије су свакако на страни Бранка, док је Штанцика обликован са доста ироније и карикирања, поготово у нијансирању његовог говора, који је препун туђица и клишетизираних фраза карактеристичних за тадашњи малограђански бонтон.

Женски дио маске "љубавнице" може се посматрати кроз двије скупине. У прву групу, која је иначе млађа варијанта маске "патријархалне оданости", спадају Марија из Француско-пруског рата, Савета из Школског надзорника, Савета и Милица из Избирачице и Евица из Љубавног писма. Наведене јунакиње садрже сличне карактеристике, романтичне су, одане и искрене, кад је потребно одважне и храбре, блиске су визији романтичарске "идеалне драге". У другу групу модификоване маске љубавнице, спадају жене које су изгубиле равнотежу и искочиле са нормалне линије живота, а најзначајнији представник је Малчика из Избирачице, као најпотпунији Трифковићев комедиографски карактер.

Несумњиво је да претечу ове Трифковићеве комедиографске јунакиње можемо пронаћи најприје у Стеријиној Султани из комедије Зла жена. У основи се ради о типу кокетне, себичне, сујетне и размажене удаваче, која вјерује да се читав свијет окреће управо око ње, чему су пресудно допринијели њени родитељи понизним понашањем и погрешним односом према њеним хировима и жељама. Таква размажена јединка представља у породичном окружењу центар свијета, тако да је на све начине ту позицију жељела да наметне и у односу са спољашњим свијетом, што је на крају имало за посљедицу њено комично исмијавање и опору поуку.

У грађењу Тошичиног карактера, Трифковић се служи техником карикатуралног преувеличавања. На помало груб начин, исмијавају се младићеви физички недостаци, велики нос, клемпаве уши, наглашава се да је "толико кратковид да не види ни корака испред носа"(107). Свему томе су придодате и неке унутрашње, психолошке особине, неспретан је, лаковјеран и инфантилан, али носи нескривени оптимизам и упорност, помијешане са ведром веселошћу, која код гледалаца изазива симпатије и благонаклоност. Све то упућује на могући закључак да је у Тошичином карактеру остварена посебна симбиоза два комедиографска типа, "комичног оптимисте"[8] или "лакрдијаша", са комичним "неотесанцем" (agroikos).[9] Према Фрајевој типологији комичних јунака, лакрдијаш неумјереним испадима "доприноси угођају светковине",[10]тако да у његову породицу спадају и дворски забављачи, луде и кловнови, док се са друге стране неотесанцу сви подсмијавају и изругивају, трудећи се на сваки могући начин да га намагарче.

Стева Грабић из комедије Честитам, а затим и Васа Видић и Лаза Дражић из Љубавног писма припадају комичном типу који бисмо условно могли подвести под маску "невјерних мужева", што представља стандардан тип у водвиљима, ако имамо у виду чињеницу да је брачно невјерство честа тема овог комедиографског жанра. Стева Грабић би се прије могао окарактерисати као неодговорни и несавјесни муж, јер робује страсти коцкања и кришом проводи ноћи по кафанама, те занемарује младу жену са којом се вјенчао свега двије недјеље раније. Васа Видић и Лаза Дражић као комични пар функционишу на принципу контраста и антиподних моралних особина. Видић је представљен као искрена особа и одан муж и пријатељ, спреман увијек да помогне у складу са својом лијечничком професијом, док су му једине мане расијаност и заборавност. Адвокат Дражић је потпуна супротност, себичњак, лажљивац, непоуждан муж, а карактер му је обликован техником карикатуралног преувеличавања комичних лажи, којима увијек прибјегава када се појави опасност да буде разоткривено његово тајно писмо упућено љубавници.

Комичну, дехероизовану маску "омладинца", који је проћердао идеје свога покрета и постао кафански декламатор испразних националних, политичких и уопште слободарских идеала, Трифковић је најдосљедније реализовао у лику Спире Грабића из комедије Честитам. У истој комедији проналазимо и ефектну епизодну карактеризацију берберина Јоакима Сапуна, који носи маску малограђанског заводника и лакрдијаша, а на све животне ситуације гледа са извјесном инфантилном ведрином и оптимизмом.  

Као што је то уобичајено за водвиље и комедије интриге у Трифковићевим комадима доминирају разноврсни облици комичних ситуација, од понављања и неочекиваних преокрета, до замјена личности, прерушавања, забуна у личностима, до физичких досјетки и гегова. Најбројније су варијанте комичних понављања, било да су реализоване кроз понављање дијалога, дијелова реченице, појединих ријечи или фраза, до мултиплицирања појединих сцена, те хипертрофирања извјесних карактерних особина јунака.

Кад је ријеч о комичним ситуацијама, мултициплирањем појединих сцена Трифковић успорава збивања и одлаже реализацију комичног заплета, тако да захваљајући томе, с једне стране, појачава напетост и ишчекивања публике и читалаца, чиме доприноси постизању максималних комичних ефеката, а са друге стране добија потребни умјетнички простор за додатно мотивисање појединих поступака јунака, за потпунију карактеризацију њихових портрета и слично.

У Избирачици је понављање комичних ситуација нарочито значајно у трећој појави другог чина када сва тројица заинтересованих младића шаљу писма у којима просе Малчику. Прво писмо, и то у стиховима, упутио је Тошица директно Малчики, друго писмо упутио је Штанцика госпођи Јеци Соколовић, док је треће писмо послао Бранко Малчикином оцу, господину Соколовићу. Наведене ситуације не би по себи биле смијешне да Тошичино писмо није било срочено неспретним стиховима, те да се не појављују конкуренти према којима Малчика има више наклоности, или им се бар не подсмијава на онај начин како је то чинила према Тошици. Техником комичних понављања ситуација и радњи, са неочекиваним преокретима, приказане су и сцене у којима Малчика прислушкује Саветин и Бранков сентиментални разговор, из кога јасно разлучује да је Бранко заљубљен у њену рођаку Савету, а затим и сличан разговор Милице и Штанцике, након чега јој не преостаје ништа друго него да се брже боље опредијели за Тошицу и да прихвати његову прошевину.

У Француско-пруском рату садржани су комбиновани облици комичних понављања, дијалошких ситуација и дијалошких карактера, приликом приказивања расправе, а затим и жестоке свађе Петровића и Поповића, у коју се касније са истом страшћу укључују и њихове жене, Ката и Јеца. Најприје се Петровић и Поповић свађају око тога да ли је француска или пруска војска боље опремљена наоружањем, да ли је храбрија и снажнија на фронту, да би каснија свађа попримила лични тон и довела до међусобног вријеђања због породичног поријекла и друштвеног статуса, јер је Петровић био земљопосједник, а Поповић пензионисани државни чиновник. Интересантно је да у наведеној дијалошкој ситуацији, кроз коментаре новинских чланака, Трифковић излаже и веома успјешан портрет знаменитог њемачког војсковође Ота Фон Бизмарка.

У Љубавном писму најуспјешнију комичну ситуацију засновану на понављањима и неочекиваним обртима, проналазимо у приказу расположења Марије и Софије пошто су посумњале да их мужеви варају. У једанаестој појави најприје јадикује Марија, кад је на основу пронађеног писма посумњала да је муж, Васа Видић, тобоже вара, а крајње неискрено је тјеши Софија, јер је сигурна да се то њој не може десити са њеним мужем. Међутим, када се у дванаестој сцени појавио Васа Видић и разјаснио неспоразум, тј. да пронађено писмо није његово него Лазе Дражића, дешава се неочекивани преокрет у расположењу жена. Сада Марија тјеши пријатељицу готово истим оним ријечима које је претховно Софија користила, али са наглашеном ироничном конотацијом.

У Француско-пруском рату веома успјешну ситуацију понављања и умножавања сличних сцена, уз све то засновану и на комичном обрту, проналазимо у инсценираној свађи двоје вјереника, Марије и Милана, чиме уразумљују заслијепљене родитеље и враћају их на нормалну линију живота, а тиме омогућавају и остварење свога вјенчања.

Посматрање генезе комичких жанрова (од Аристофана и Плаута, преко Шекспира и Држића, Молијера и Гогоља, па се до наших дана), потврдило је чињеницу да су најзаступљеније технике обликовања комичних ситуација замјена личности (quiproquo) и забуна у личности (erorinpersona). Бергсон је наведене двије комичне технике подвео под исти термин интерференције серија: "Једна ситуација је увек комична кад у исто време припада двема серијама потпуно независних догађаја и кад може да се протумачи одједном у два сасвим различита смисла".[11] Један могући смисао и значење припада јунацима у дјелу, тј. глумцима на сцени, а други, стварни смисао и значење, припада публици, тако да комично произлази управо из укрштања тог могућег и стварног смисла и значења. Публика познаје стварни смисао зато што се писац, у крајњем случају и редитељ, потрудио да јој ситуацију представи из више углова, док комедиографски јунаци на сцени знају само за једну страну те комичне ситуације, чиме су условљене и њихове погрешне реакције. "Ми полазимо од тог погрешног суда ка исправном, колебамо се између могућег и стварног значења; и то нагињање нашег духа између два супротна тумачења јавља се у забави коју нам неспоразум даје."[12]

У Школском надзорнику бројне забуне код учитеља Петровића, његове жене Кате и будућег зета Станка, изазива нотарошев помоћник Писаревић, који им доноси вијест о изненадном доласку новог школског надзорника, али усљед говорне мане муцавости изазива неспоразум, захваљујући којем и нису дочекали посјетиоца на правом мјесту. У Избирачици такве комичне неспоразуме углавном проналазимо у Тошичином неспретном понашању, условљеном кратковидошћу или трапавошћу. Због кратковидости је приликом доласка код Малчике, пољубио руку слуги Јовану, умјесто господину Соколовићу. Приликом играња "залога", Тошица се умјесто на Малчику, "баци" на госпођу Кату. У комедији Честитам до неочекиваног заплета и неспоразума долази усљед писма које је незадовољна супруга Мара написала своме мужу Стеви Грабићу. У Љубавном писму цјелокупан комедиографски заплет је изграђен на комичном неспоразуму који су изазвала два писма остваљена у џеповима Видићевог кућног огртача.

Пресвлачење као средство за обликовање quiproquo ситуације, Трифковић је употријебио у уводној сцени Љубавног писма, у којој слуга Јован пресвлачи господаров шлафрок и заборавља у једном џепу Евичино писмо. Нешто касније исти огртач облачи Видић и у други џеп неспретно скрива Дражићево писмо. Видићева жена Марија, проналази Евичино писмо, што изазива све касније неспоразуме и сумње. Давање истог имена Видићевој сестри и Дражићевој љубавници изазива забуну у личности, а замјена писама послужила је као средство за остварење тог неспоразума. Кад је ријеч о писмима, потребно је имати у виду да су она незаобилазни дио Трифковићевог комедиографског поступка, јер подједнако служе и као средство за покретање и стимулисање заплета, али и као ефикасан механизам комедиографског расплета. За покретање заплета у Избирачици заслужна су три писма. У комедији Честитам појављује се једно писмо и једна Новогодишња честитка. У Француско-пруском рату новински чланци су основни мотиватори заплета и слично.

Специфичан методу мотивисању комедиографске интриге у Избирачици чине прислушкивања, без којих радња ове комедије не би уопште могла доживјети расплет. Тошица у петој појави другог чина прислушкује разговор Милице и Савете, на основу чега сазнаје да су заљубљене у Штанцику, односно Бранка, што одмах преноси младићима, како би их елиминисао из борбе за Малчику. У трећем чину, након што је прислушкивала заљубљене разговоре Штанцике и Милице, те Бранка и Савете, Малчика доноси одлуку да се уда за Тошицу.

Комичне ситуације утемељене на поступку изругивањанамјере, полазе од нечега непредвиђеног, неочекиваног или непријатног што се дешава у животу јунака, насупрот њиховим најбољим намјерама или плановима. У највећем броју таквих комичних ситуација у Трифковићевом дјелу, главни актер је Тошица. На примјер, у другој појави првог чина Избирачице, Тошица доноси букет цвијећа на поклон, али му он због трапавости испада баш у тренутку кад је намјеравао да га преда Малчики. У наведеном случају, изругивање намјере представља "резултат неке у човеку скривене инфериорности, која се нагло разоткрива, па то изазива смех".[13] Без обзира на изругивање може се рећи да је наведени смијех доброћудан, а јунак коме се смијемо изазива у нама и нескривене симпатије.

У неким другим примјерима изругивања намјере, а најубједљивији је онај у којем пробирљива и хировита Малчика добија "отирач", смијех је праћен и приличном дозом заједљивости и злурадости. Малчика доживљава пораз од својих супарница, Савете и Милице, зато што је одуговлачила са одговором на писма, што је била претјерано самоувјерена, самозаљубљена, те што у крајњем случају није била способна никога да воли.

Може се рећи да су језичка средства комичног у Трифковићевом комедиографском поступку у другом плану, да их има недовољно, те да су потпуно скрајнута пред обликовањем комичних ситуација и комичних маски јунака, али су опет са друге стране повремено толико наглашена да су укључена и у саме наслове комедија. Најупечатљивији примјер проналазимо у наслову Избирачице, који је проистекао из поучно-шаљиве народне изреке "Избирач увијек нађе отирач!"

Најчешће средство Трифковићеве језичке комике су понављања појединих ријечи, дијелова реченице и говорних фраза, све до понављања читавих реченица. "У комичном понављању речи постоје, један на супрот другоме, углавном, два члана: једно пригушено осећање које се одапиње као опруга и једна идеја која се забавља тиме што поново пригушује осећање."[14] На примјер у уводној појави првог чина комедије Избирачица уочљиво је понављање глагола једити. Кроз дијалошку расправу Малчикини родитељи, пред вјечито незадовољном кћерком, узајамно се оптужују да су криви што се Малчика "једи", тако да тим повлађивањем значајно доприносе њеном погрешном васпитању и обликовању намћорастог карактера. На сличан начин се у дванаестој појави комедије Љубавно писмо именица "писмо" понавља двадесетак пута. Ради се о познатој сцени у којој доктор Васа Видић објашњава како се Дражићево писмо нашло у његовом кућном капуту. Нарочито је драгоцјено што је сваки учесник те расправе наведену именицу изговарао са друкчијом емотивном обојеношћу. Софија ту ријеч изговара раздражено и бијесно, Дражић бојажљиво и испитивачки, Марија иронично и љубопитљиво, Видић смирено и са поуздањем човјека који никад не лаже и слично.

У Љубавном писму појављују се и други облици вербалне комике. У петој појави, када Дражић долази да замоли Видића да врати писмо његовој бившој љубавници, дијалог се непрекидно прекида и одлаже, јер Видић запиткује Дражића због чега овај заборавља гдје је стао и шта је претходно хтио да каже. Отуда Дражић непрестано понавља исто питање: "Где сам оно стао"(152), а Видић му одговара на исти начин: "Питао си ме јесмо ли сами и ја ти рекох да јесмо"(152).

У комедији Школски надзорник стари учитељ Петровић у више наврата понавља уводну бесједничку фразу из говора којим жели да се обрати новом школском надзорнику, а који је на брзину преправио од негдашњег говора којим је прије десет година дочекао владику Платона Атанацковића. Усљед збуњености, страха и неприпремљености, учитељ прави лапсусе, тако да његов говор потпуно губи смисао и поприма облике комичног поступка "физиологизације исказа". Нешто слично, у истој комедији, проналазимо и у дијалозима општинског чиновника Писаревића, али је то условљено његовом муцавошћу.    

На плану вербалне комике Трифковић се служи и различитим облицима пародирања вископарних љубавних изјава којих је још увијек било доста у књижевности Трифковићевог доба. Нарочито је то препознатљиво у Француско-пруском рату у дијалозима Милана и Марије: "Још ме питате? Зар бих ја био син вредан Вас, још не бих знао камо ме зове позив мој?! Камо на друго место, него тамо где јунаци крв своју пролевају храбро бранећи отаџбину своју..."(41). У комедији Честитам су то галантне фразе берберина Јоакима Сапуна, које упућује Грабићевој собарици Софки, пошто јој је отпјевао популарну пјесму Бербери су први људи: "Но, шта велиш? Није ли тако, драга моја Софи? Ти ћутиш, каменита стено, и ништа не велиш, а ја велим да се то иде даље... Драга Софи, кажи господину своме да ћу кроз по сахата опет доћи да га, то јест, обријем. А сада збогом..."(53). У Избирачици се појављује кроз употребу сентиментално-романтичних фраза типа: "Љубим руке, госпођице Малчика. А красота. Ова хаљина вам стоји не може боље!"(108).

У Избирачици могуће је пронаћи и заметке анегдота, а најупечатљивија је она коју Малчика казује Савети, у првој појави првог чина, о томе како је Тошица пољубио руку слуги Јовану умјесто њеном оцу Соколовићу. У Француско-пруском рату наилазимо и на дијалошке каламбуре или "разговор глувих", у којем комично настаје као посљедица непостојања логичке повезаности међу репликама. Дешава се то у уводној сцени, у којој сваки јунак говори своје не схватајући и не слушајући другога. Петровић се толико задубио у читање вијести са ратишта у новинама да уопште не обраћа пажњу на то шта га пита његова жена Ката. У Љубавном писму наилазимо на честе и веома успјешне облике aparté говора ("у страну", "за себе"), кад устрашени Дражић коментарише вијест о пронађеном писму у Видићевом кућном огртачу. Наведени облик језичке комике манифестује се у различитим функцијама, као гласно изненађење усљед сазнања да је писмо откривено, а затим и као покушај ироничног исмијавања ситуације у којој се нашао његов пријатељ Видић. У Љубавном писму доминирају и бројне комичне лажи, у које се нарочито запетљавају адвокат Лаза Дражић, а с њим и недужни Васа Видић. Познато је да "неразобличена лаж не може бити комична",[15] али се разобличавање може одвијати у двије равни. У првој равни лажов се разоткрива само публици, што је случај са Трифковићевим јунацима, тако да је комични ефекат умањен, док се у другој равни разобличавање лажова одвиграва на самој сцени од стране других актера, при чему је комични ефекат бољи и праћен је експлозијом смијеха.

Иронија као облик прикривеног исмијавања, често се појављује у Трифковићевим комедијама, и то као резултат понављања ситуација у којима се разоткривају прави односи међу актерима. Познато је да комично у иронији проистиче из супротности изреченог и мишљеног, тј. директног и пренесеног значења: "Иронија речима исказује један појам, а подразумева се, (али се не исказује речима) други, сасвим супротан. Речима се исказује нешто позитивно, а подразумева се нешто сасвим супротно, негативно. Тако се путем ироније увијено износе недостаци онога о коме (или о чему) се говори".[16] Најбољи примјер проналазимо у Љубавном писму, у познатим сценама у којима се пријатељице, Марија и Софија, узајамно "тјеше" због невјерства мужева, а заправо се подсмијавају једна другој. У Француско-пруском рату ироничним коментарима главних јунака откривају се њихови стварни међуодноси, али и сам став писца према малограђанској средини, њеним навикама, лажним манирима и сличним слабостима.

Позиција Косте Трифковића у српској књижевности била је драгоцјена, јер је за свега пет година бављења оригиналним комедиографским радом (1870-1875), успоставио онај одлучујући континуитет у развоју овог жанра и у епоси српског романтизма, која није била нарочито склона комедији, а затим и зато што је поставио темеље водвиљу, који је до тад био готово непознат у оригиналној српској књижевности. Упркос томе што је живио кратко и што му је књижевно дјело остало недовршено, огроман и неспутан таленат Косте Трифковића као комедиографа препознаје се између осталог и у томе са колико лакоће је препознавао комедиографске теме у свакодневном животу, са колико драгоцјеног умијећа је градио комичне заплете, колико вјешто је успио да успостави дјелотворну симбиозу између различитих комичних маски јунака, разноврсних комичних ситуација и разнородних језичких средстава. При томе је од свега тога сачинио јединствену симфонију ведрог, доброћудног и релаксирајућег, хумористичког смијеха.

Трифковићев комедиографски поступак представља израз одличног осјећања сценске вјештине, због чега је с правом носио епитет мајстора позоришне игре, а његови заплети обилују водвиљском динамиком, брзим покретима и смјењивањима догађаја и личности, што пресудно доприноси ведрини и безазлености доживљаја умјетничког свијета. Као она драгоцјена и креативна спона између "дубоког и суморног" Стерије и "бујног и свестраног медитеранца" Нушића,[17] Трифковићев смијех садржи водвиљску неспутаност и громкост, са тек успутном и благом дозом подсмијеха и ироније, те са ненаметљивим поукама које би требало да нас учине макар мало бољим, или бар срећнијим, што имамо снаге да се смијемо сопственим манама и себичностима.

 КРАЈ

---

[1] Northrop Frye, nav. дjelo, str. 186.

[2] Павле Поповић, нав. дјело, стр. 53.

[3] Northrop Frye, nav. djelo, str. 197.

[4]Васа Милинчевић, Коста Трифковић – живот и рад, нав. дјело, стр. 235.

[5]Владимнир Јаковлевич Проп, нав. дјело, стр. 53.

[6] Northrop Frye, nav. djelo, str. 189.

[7] Isto, str. 190.

[8]Владимир Јаковлевич Проп, нав. дјело, стр. 126.

[9] Northrop Frye, nav. djelo, str. 200.

[10] Isto, str. 199.

[11]Анри Бергсон, нав. дјело, стр. 47.

[12]Исто, стр. 48.

[13]Владимир Јаковлевич Проп, нав. дјело, стр. 84.

[14]Анри Бергсон, нав. дјело, 37.

[15]Владимир Јаковлевич Проп, нав. дјело, стр. 102.

[16]Исто, стр. 111.

[17]Васа Милинчевић, "Сценски артизам Косте Трифковића", нав. дјело, стр. 28.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: