|
|
|
 | Милка Кајганић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској
Четврти део можете прочитати ОВДЕ
ГЛАВА XIII
Кад је главна сестра правила план рада, Ката ју је обрадовала. својом флексибилношћу. Радиће за Божић ноћну, ту смјену коју нико неће јер сви хоће ићи на поноћку. И све Божићне и Новогодишње празнике да је планира. Сама је ту, па ће јој добро доћи и рад и за сваки сат празника и ноћ по пет франака. Тако ће скупљати и одвојити новце за оно што намјерава, а то ће јој бити велики издатак. А до тада мора још пуно радити. Како на том редовном послу, тако и овамо на новинарском задатку. Енису није испуштала из вида и надзора. Обрадовала се задњој контроли јер је психијатар рекао да је она сада потпуно стабилна, да се носи храбро својим проблемом и да не треба узимати више ни једну таблету. И да је и за бебу пожељно што мање хемикалија. Да то замјени воћем и поврћем у свакодневној исхрани. По његовом савјету може сада да пише писма својима и нека најави трудноћу, без икаквих детаља. Нека у писмо стави бар једну папирнату новчаницу. Њени ће то схватити да је нашла посао и да има и за себе и ето и за њих. За зрно кафе, како ми то Балканци знамо рећи. О Вахиди нема вијести. Она јој је сигурна. Тамо у њеном кантону нема других клиника до Кантоналне болнице. Кад се приближи термин порода, организоваће посјету. За Садету брине доктор Буквић. Он је успио преко протестантског пристера да јој нађу посао у оквиру цркве. И да добива неки франак. Смјештена је у азилантски дом гдје има топлину драгих жена са којима је склопила пријатељство. Са Фатимом иде теже. Удаљена је добра три сата вожње. А она је врло интелигентна особа. Задњи пут је Ката опет отишла са Николом. Док је он незаинтересовано гледао кроз прозор чије стакло прекри сњежна олуја, у себи је ликовао. Вјерује у Кату и Босу, у њихов борбени крајишки дух и енергију и весели се дану кад ће медији да објаве истину. Да падну све изговорене лажи и да они, као Гастарбеитери са Балкана, не буду прозивани на својем радном мјесту. Прича се да наши добивају отказе, а не знају разлог. И то моментални, без образложења, али са податком из аусвајса гдје пише да долазе из земље Босне и Херцеговине. Овог пута је Ката отишла са Фатимом у њену собу. На столу је имала Вечерње НОВОСТИ. И то неколико издања, што Ката одмах примјети. – Да те питам нешто сестро, познајеш ли ти овог новинара што пише све из Швајцарске са иницијалима К.М.? – Немам ја времена за новине, ја радим у смјенама, требам се одморити ујутро кад радим ноћне. Гдје бих ја дошла кад би се дизала ујутро да би уловила нашу штампу. – Имаш ли ти сестру? – Имам. Зашто питаш? – Био је неки дан снимак о нама на швајцарској телевизији и ја мислим да сам тебе видјела тамо. – А неее! То си ти видјела моју сестру, ми смо близанке.Нисам ја била нигдје на тим вашим демонстрацијама. А да она је, то сам сигурна. Она свуда забада свој носић. Него, да ја тебе нешто питам. Видјела сам тебе у новинама, како ти се ти нађе тамо? – Скијала сам се, тамо око Титове виле. Нашли су тамо мртвог човјека, па су нас опколили полицајци и све одвели на саслушање. – Шта Тито ту има вилу? – Да, праву брвнару, цхалет, како је зову. Причају људи да нема тамо Јованке, али има стално нека послуга. Из димњака цијелу зиму излази дим и то годинама тако. – Па које у тој вили, јеси ли сазнала? – Кажу да долазе неки политичари из Београда. Видјела је комшиница један мерцедес са Yу наљепницом и чула да причају неким неразумљивим језиком. То је изјава за ову годину. Има у кући нека подебела жена и сваки пут кад је Швајцарка ослови са добро јутро, она побјегне у кућу. – Ниси ми одговорила шта ће ти наш новинар? – Кад се породим, да кажем истину. – Коме, да кажеш? – Па нашима. – Фатима, уразуми се, ко су то наши? – Наша раја. – Ти требаш да зовеш швајцарске новинаре, да они објаве истину и твоје кајање. – Мислила сам да то буду НОВОСТИ, ипак њих читају још увијек сви наши. Можеш ли ми помоћи? – Могу, али у нечем другом. Ти си пуна енергије и кондиције. Како би било да нађеш себи овдје неки послић? Ти новци што си добила од тих својих екстремиста се тање сваким даном. А од ове избјегличке помоћи не можеш доста тога себи приуштити. Хајде, на посао! – Ма гдје да га нађем? – Облачи се,– оштрим тоном јој нареди. Прошле су дугачким ходником и појавише се на рецепцији. Ката затражи информацију гдје може добити гувернанту хотела. Љубазни јој момак одговори, да сједну тамо, а он ће покушати да је пипсером позове. И стварно, након десетак минута појави се једна црвенокоса, око педесет година елегантна дама. Црвених усана и у истој нијанси лак на ноктима. Говорила је њемачки јаким француским нагласком. Зна она за Фатиму, али није знала да тражи посао. Има посла колико хоћеш, рече без устезања. Сезона је и мјеста има и у кухињи, у праоници, у спремању соба туристима. Пита је зашто до сада није проговорила њемачки? Да буде мање глумица на телевизији, а више радник на неком послу. И да не прима државни новац као избјеглица, њихов новац, то нагласи. Зацрвенила се, док јој је Ката превађала. – Хоћеш јој рећи за трудноћу?– бојажљиво изусти. – Како год ти желиш, реци, ти си ту да изговориш ријечи. – Реци јој, нећу више ништа да кријем. – Радо би она прихватила сваки посао, али знате, има она један проблем. Она је трудна. – Па шта онда! Гдје бисмо ми дошли да су нам све труднице незапослене! Чула сам ја како говори енглески, нека се потруди да оде у књижару и купи себи рјечник. Ако сретне у собама туристу са њемачким језиком. Је ли то у реду? – Ето, доби ти посао собарице!– узвикну Ката. – Реците јој, да сав бакшиш ставља на страну и да тим новцем опреми бебу кад се роди. На посао, сада, немамо времена да овдје држимо конференцију. Ката и сама схвати ситуацију. Није успјела ни да јој измјери притисак, а већ је ова жена одведе. Никола је зинуо од изненађења. – Па за џабе смо ишли.Покондириће се. Губимо је. – Ма нисмо, Никола. Жена је добила посао.
ГЛАВА XIV Боса је тог Бадњег дана и те 1992.године нервозно шетала по својој канцеларији у конзулату. Није својствено Кати да касни. Мора да јој се нешто непредвиђено десило. Да је нису ови екстремисти открили? Можда је неко у ланцу ове тајне отворио прерано душу па ови сазнали? Спознаја да се сада бави истраживачким новинарством је умири. Сједне на ону кожну фотељу и покушава умирити то нервозно срце чији пулс осјећа чак у сљепоочицама. И та лагана главобоља која је прати задњих мјесец дана. Била је због тога код љекара који јој објасни да се она, као жена, налази у климактерију и да су те главобоље, посљедица тог неминовног стања. Развукла је усне у осмијех кад се њена врата отворише. – Ух, што те нема? Већ ме свакојаке мисли обесхрабрише. – Ћути, од изненађења нисам могла даље. Морала сам редакцији послати мало вијести. Погледај ове слајдове! – Ух, шта је добро ово ! А ово! Ја данас само вичем ух, ух! Баш право изненађење! Браво за ту Сандру! Како те је добро разумјела! Шта ћеш писати испод слике ове, дјеце са исплаженим језицима? – Ништа, слика све говори. Написаћу испод ове гдје су дјеца на ношама. – Одлично. Колико ће страница бити текст? – Планирамо четири. – Аух, алај ћете то мајсторски одрадити. Морам ти нешто рећи и признати. Мислила сам да ја напишем текст, попратни, онако са дипломатским призвуком. Али сада када видим твоју идеју, одустајем. – Немој се љутити Босо, ово су новине. Нас двоје смо ипак и правници и новинари. Ја ту више слушам Драгана. Он има адвокатско искуство. На задњој страници ћемо написати шта нам говоре дати примјерци и то ће бити његова задња ријеч. Пледоаје којег сваки читалац мора препознати без обзира ко је, одакле и како је образован. Ти нам и даље остани у координацији. Требамо те. И ти ћеш добити примјерак новина, па реагуј. Нас двоје не улазимо у твоју компетенцију. – Хоћете ли имати новаца за штампу? – Е , то је право питање. Надам се да ћемо скупити добровољне прилоге, као и до сада. – Ту ја могу да помогнем. Зваћу те наше клубове.Колико вам треба? – За досадашњи тираж треба око двије хиљаде и четири стотине франака. – Како ћеш те новце послати и како ће новине доћи? – Новце шаљемо по возачу који нам и довози новине. То је Вукашин договорио са Ером Ојданићем, оним пјевачем. То је његов аутобус. Возачи се јаве нашем Зорану и он иде на аутобусну станицу сваке недјеље и преузима новине. – И онда их продаје тамо у његовом киоску. – Да, баш тако. – То сам ја њега нашла. И с њим договорила и јавила Вукашину, нашем Манди. Знаш шта би ти могла учинити, да се захвалимо том човјеку, за све што за нас чини? – Реци. – Да направиш једну репортажу о њему. Зоран је прави Крајишник. Његов отац Радуловић је Књињан, а мајка је Бањалучанка. Он је био наш спорташ– боксер. Човјек великог срца. Највећи хуманитарац. – Хоћу. И то првом приликом. – Хоће ли то уредник пустити? – Ма како неће! Захвални смо му. – Како је Фатима? – Лијепо , ради. – Шта рече? – Ради, као собарица. – Је л` видиш како то њени раде? – Ма какви њени! Ја сам је запослила. Исти дан кад сам је спојила са гувернантком хотела. – Ма ти су чудо! Зна ли шефица да је она трудна? – Рекле смо јој. Прешла је преко тога. Њима требају радници. Напоменула јој је да сав бакшиш којег нађе у соби да одвоји за бебу коју чека. – Нека фина Њемица. – Није Њемица, има јак француски нагласак. И неко француско име. – Опасна си, ја то пет дана не би примјетила. – Морам ја знати с ким имам посла. Ти идеш за Београд? – Сутра летимо. Карте су много јефтиније, празник је. Сви славе, а нама добро дође. Ипак, муж и ја и двоје дјеце. Хвала ти Като , уљепшала си ми дан. Тако сам срећна што те имам. Имамо, морам се исправити. Ката погледа на сат и одлучи да одмах оде на Оерликон, у ту познату Фриесстрассе гдје Зоран држи киоск. У њеном руксаку још се налази и фотоапарат. Таман да га наслика и да за ове божићне дане припреми репортажу. И за оба двије редакције. Заслужио је то тај наш боксер да га људи упознају са том племенитом душом. – Ма не бих ја, у новине, немој мене. Боље да пишеш о нашим докторима и зубарима. Они су великани. – Ја сам послушна. Мене је к теби послала наша конзулка. Ја ти ништа више не знам. Само да ми одговориш на постављена питања и да ми дозволиш да те насликам. – Кад тако склапаш руке, мени не преостаје ништа друго него да пристанем. – Причај ми мало о својим коријенима, па куд те живот однесе и како те овдје донесе. Па онда причај о свим тим годинама и пакетићима што као Дјед Мраз шаљеш тамо нашој дјечици. Да забораве на рат и да им из очију нестане страх. Ту га баш погоди. Прича о дјеци, па о дјеци, па никако да се врати на почетак приче. – Де човјече крени од коријена. То чекам. – Не могу, морам од онога што ме тишти. Моја Сека и ја нисмо могли имати дјеце. Зато сам се предао дјечици. Сва српска дјеца су и моја дјеца. То је моја девиза, она животна, да тако пружим љубав оним најмлађима који искрено и најискреније воле. – Добро, ево си рекао и наслов. – Који? – Сва српска дјеца су и моја дјеца. – Па гдје ће то да стане? – Ма стаће у два реда, не секрај се, причај. И тако се Зоран ослободи и исприча своју животну причу, од оне када је као дјечарц трчкарао и пењао се по книнској тврђави до планине Мањаче гдје је био као извиђач. Онда је отац добио премјештај у Пожаревац. Становао је у комшилуку породице Милошевић. Гледао је малог Слобу који је у школу ишао са бијелом кошуљом и краватом и његовог брата Бору који је био више прљав него чист. Вољела су та пожаревачка дјеца фудбал и редовито ишла на игралиште. Бора је увијек био на голу. Бацао се на шутирану лопту, набацивао то блато на себе и онако умазан улазио на врата своје мајке Станице која никаквим савјетима није сина могла одвратити од те за дјецу омиљене игре. Онда је причао и о својој боксеркој каријери. Дошао је и до неких медаља и покала која му сва стоје уредно поредана на полици у дневној соби. Животне жеље га одведоше у Швајцарску и након освојеног првог мјеста у својој категорији, доби понуду да дође овдје и буде тренер националне екипе. И не жали што дође. Вјешто је избјегао питање, како гледа на владавину тог истог Слобе, дјечака са краватом. На крају се ипак одао. Комунисти, претежно Срби, су направили највећу грешку оног дана када су забранили повратак краљу и када су другови засјели у фотеље из којих их никаква сила више неће избацити. Радује га што се Крајина референдумом изјаснила да је Република и да остаје у својој Југославији. У земљи за коју су Крајишници дали своје животе и остали без огњишта и својих цркава. Он је види као монархију са принцем Томиславом на челу, а цијели земљу као Уставну монархију на челу са принцом Карађорђевићем који се мора вратити на Бијели Двор. У грунтовно власништво његових предака. – Ја се исприча, шта ће од тога бити објављено? – Све, од ријечи до ријечи. Има ту много визија обичног човјека. Можда тако прогледају неки, па се створи странка која би се у Скупштини залагала за те твоје идеје. – Радовало би ме. Пожурила је назад, да још мало прилегне, бар од седам до девет увече. И сваки пут кад је радила ноћну смјену је мало, како она каже, одкуњала увече .
ГЛАВА XV
Главна сестра клинике је водила брига о попуњености кревета и свако јутро, око десет сати, је имала састанак са свим главним сестрама одјељења гдје су распоређивали пацијенте, а њих је добивала од приватних љекарских пракси. Сви љекари су имали посебан уговор са клиником гдје они попуњавају лежајеве. И онда они преузимају сву бригу о својем пацијенту. Од визите , преко операција, до свих интервенција и наравно све до отпуста. У име њих, управа клинике шаље пацијентима рачун, а они сами даље на своју Кранкенкассу. Овдје важи правило да таква врста комуникације осигурава тачност пружених услуга које су сваком пацијенту дате на контролу. Кад их прегледа, он уплаћује десет процената од назначене суме том истом здравственом осигурању. Кад долазе празници, гледа се да што мање пацијената буде у болници. Швајцарци су конзервативан народ, воле своју породицу и сваки тренутак користе како би били сви чланови на окупу. Нарочито да тако скупно прославе и Божић и Ускрс, та два вјерска празника које у исто вријеме славе и протестанти и католици ове алпске земље. Ову клинику изградили су Американци по својој методологији и маркетингу. Ушао је амерички капитал у ову земљу и наишао на бојкот. Мјесецима је клиника зјапила празна. Људи су се бојали америчких цијена и њиховог приступа болеснику, гдје ради техника, а гдје се губи онај присан контакт између доктора и пацијента. Подсјетило је Швајцарце на оне њихове дане из деветнаестог вијека када су људи из кантона Гларуса јели траву са ливада да би преживјели. Онако крхки и сиромашни спас су потражили у Америци до које су и три мјесеца паробродом стизали. А тамо су радили свуда гдје се тражила радна снага, од поља и жита до градње жељезница. Скупљали су доларе, слали својима како не би пресвиснули од глади. За том ријеком сиромаха отиснуо се и протестантски пристер који више није могао поднијети притисак католичких попова . Тамо су почели оснивати насеље које су прозвали по старом крају и назвали га Гларус. Процват индустрије донио је и процват идеја. Тако су се организовали и доносе капитал којег улажу у прву текстилну фабрику и која запошљава и жене. Руководство прати све линије производног погона, гледају се и услови рада и рађа се идеја да се донесе Закон о раду. Вјешти састављачи су поредали правне норме тако да до данас нема потребе да се тај закон мијења или надопуњује. Исто дуговјечан закон, као и њихов Устав. Зна Ката за ове детаље када је сва знатижељна проучавала историју овог народа који је подијељен на кантоне са три службена језика и гдје људи у миру и слободи живе и толерантни су на своје разлике које их раздвајају. И тако, шетајући од кантона до кантона, сазнаје и за вјерски рат који се у средњем вијеку водио између протестаната и католика. Реформатор из Геневе Цалвин се успио својом реформацијом спојити са Зwинглијем који је дјеловао у кантону Зüрицху. Тај велики преокрет проширили су до Њемачке и њиховог реформатора Лутхера. Како је тај дугогодишњи рат био жесток и крвав говори и податак да је Зwингли и сам био предводник ратника и да је свој живот положио за ослобађање својег народа из канџи Ватицана и њихове католичке вјере. Ту ноћ је написала дирљиву репортажу о том Зорану и његовој племенитој души и ујутро је послала у редакцију. Текст је преуредила и за НОВОСТИ и текст је отишао у Франкфурт. За њихово европско издање. Сасвим случајно сазнала је од Босе да су книнске новине узбудиле неке кругове у Београду и њихов садржај стигао и на радни стол тог Милошевића. Наредио је куриру да сваки петак, кад новине излазе, донесе их свјеже, још неосушена слова, на његов стол. Након дуге ноћи, једва је дочекала јутро и туширање топлом водом која на њу дјелује као најбољи седатив. Дизала се око два сата. Пила сама своју бонцампо кафу и планирала дан. Снијег вани витла своје пахуље, а град још увијек спава у празничкој мирноћи. Око четири поподне ће ручати, погледати мало програме на телевизији, прошетати уз ријеку Аару оном шљунчаном стазом и донијети по који каменчић на патикама у стан. Звала је неколико пута колегу Драгана. Хтјела му је рећи за слајдове и нека планира пут к њој. Да осмисле комплетан текст. Нарочито ону задњу страну коју морају са визијом да саставе. Да све буде спремно до задњих реченица којима ће објавити породе и појединости до којих тада дођу. Сачекала је још вијести на њемачком каналу ЗДФ-у и опет утонула у сан. Спавала је до десет сати. Нагло скочила, брзо се обукла и стигла у тих пола сата стићи на вријеме у клинику. Дочекала су је само три пацијента. Један са заплетајем цријева, један инфаркт срца и један сав поломљен од тешке саобраћајне несреће. Сва срећа што је главна сестра оцијенила да ту има посла и за тројицу па их је смјестила собу до собе. Да ноћна нема потребу преваљивати и километре ходајући дугим болничким ходником. Мониторинг је свуда прикључен, сваки час пипса, нестабилне животне функције. Тако из собе до собе, цијелу ноћ. Једва је у два сата успјела појести један муессли са јогуртом. Добро би јој дошла и шалица кафе, али не смије ни до кафетерије доћи. Одахнула је ујутро у седам сати кад је предала рапорт да су сва тројица преживјела ову тешку ноћ , заједно са њом. Док се онако уморна и поспана вукла до стана, размишљала је о том својем тешком послу, о непроспаваним ноћима, биоритму након одрађених ноћи. Привлачила ју је идеја да промјени струку. Да нађе негдје посао правника. Онда се сјети своје визе. Годишња је Б и њу не може нигдје пренијети пуне четири године од дана издавања. Онда се сјети те чиновничке столице и сједења, сједења. Њена динамичност би се угасила, постала би трома са великим апетитом и засигурно би се претворила у једну дебелу жену. А њој је стало до њеног изгледа. Да остане онако витка и покретљива са стваралачком енергијом у својим четрдесетим годинама. Овај сестрински посао јој омогућује да се бави пословима новинара којег је завољела са свим својим изазовима. Да, изазов велики је испред ње. Хоће ли успјети? Сва четири случаја да прати и да их објави. Жељела је изнад свега да добије на објективности, али је знала да ће се Срби први побунити против ње што објави ону сцену гдје се млада дјевојка крсти након силовања. Било је тог, рече јој доктор Буквић, и нека се знаде и та мрачна страна прљавог рата. Било је ту у том новинарском позиву доста догађања. Није било потребе за демантијима, било да је писала о политици, друштву, спорту или о некој теми коју је увијек изнова налазила и до савршенства описала. Било да пише ћирилицу или латиницу, било српским или хрватскосрпским. Радује се сваки пут кад објављени текст прегледа и установи да лектор код ње није имао исправки. Једне прилике добила је телефонски позив из редакције из Франкфурта. Дошао је доајен новинарства и уредник Павловић из Београда. Хтио је њу бар преко телефона упознати. – Ја сам задивљен твојим писањем. Оно што ме фасцинира је твоје познавање жртве. Описујеш то са медицинске и правне стране. Немаш премца нигдје. Израсташ у врхунског виктимолога. Савјетујем ти да останеш при тој грани и предвиђам ти блиставу каријеру. Наравно, пиши и друге теме и даље, немој да ове моје ријечи схватиш сада као неко ограничење. Имаш пуну слободу и дијапазон бирања тема. Ако ти ми пошаљемо радни налог да негдје одеш, немој то сматрати мијешањем у твој уходан посао. Желимо само бити актуелни и радо читани. Овом приликом ти желим упутити и један савјет: ако ти се неко замјери. Кад будеш о њему опет писала, пиши кога он представља без навођења његовог имена и презимена. То највише боли, али је то неизбјежна казна сваком оном ко се новинару замјери. Ту се Ката добрано засмија. Да, већ је имала двије такве ситуације и смишљавала како да им се освети писањем. Сада је добила и рецепт, и лијек, и срдачно се захвалила на свему. Вријеме до Нове године је прошло у напорном и даље ноћном раду. А ту ноћ, кад се свима честита, никада неће заборавити. Тачно у поноћ дошла је делегација клинике да и њу обиђу. Донијели су препуну корпу слаткиша, кикирикија, шампањца и ананас. Ишли су од ноћне смјене по одјељењима до дежурних у операционим салама. Код честитања нису заборавили се захвалити за уложени напор како би њихова клиника била пожељна код болесног становништва.
Наставиће се ...
Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!
|
