детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

Пети део можете прочитати ОВДЕ

ГЛАВА XVI

    Послије тако дугих ноћи, дошли су и дани одмора за Кату. Договорила је сусрет са Драганом. Стигао је са готовим текстом. А ни она није сједила све ове слободне дане скрштених руку. Исписала је изјаве и оставила простор којег ће исписати када се породи десе. Читали су по неколико пута написане текстове. Баш онако како је Ката замислила. Да буду у улози Срба, па Хрвата,, па Муслимана, па јавног тужиоца. Да открију коју ријеч коју би ови горе наведени могли искористити као доказ, не дај Боже , за какав кривични прогон ових жена. А у свим казненим законима имају и санкције за изречене клевете и лажна свједочења. И договорили су стратегију како завршити текстове, ако се злоупотреба нечега појави.

   Кад су завршили тај тежак посао, одлуче да оду до Мигроса, да сами себе почасте добрим ручком. Јер, радило се и Ката није могла бити у исто вријеме и кухарица и новинар. Испратила је драгог пријатеља  на воз храбрећи га да ће и њему тај азилантски статус брзо престати и да ће моћи довести своју супругу и дјецу.

   Дошао је и шести јануар. Празник Три краља који се овдје слави са окићеном јелком и тај дан се она миче и њени украси се похрањују до идућег Божића. За Србе православце је Бадњак, дан уочи Божића. Веселила се том датуму. Иде у српску цркву да буде у цркви у поноћ кад се запаљени бадњак носа у пламену око цркве. Жели да наслика тај призор, то пуцкетање ватре, жишке и варнице на храстовој грани и да тај угођај пренесе колико је то могуће на лист  папира уз слике у боји.

   За вријеме литургије прота је махао оним својим кандилом и тамјаном и нешто јој показа кад је примјети у другом реду. Није разумјела шта он од ње жели. А, по гестикулацији је распознала да га сачека. Кад се бадњак угасио, пришао јој је са примјерком новина у рукама.

   – Да ли ти познајеш нашег доктора Буквића?– узбуђеним гласом је поставио питање.

   – Познајем.

   – Мораш под хитно да ступиш с њим у контакт, даћу ти његов телефонски број.

   – Прото, већ сам укључена у акцију.

   – Оно у вези оне жене муслиманке по вјери за оно што ја под овим црквеним кровом не желим ни да изговорим?

   – Да, ту смо, разграната нам је мрежа сарадника.

   – Пази, да неко не истрчи.  Завјетујте се на тајну ћутања. И кад сам већ код новинара, ево ти овај примјерак Православља. Буди њихов сарадник. Пошаљи овај извјешта ј у њихову редакцију. Најавио сам тебе. У тебе имам повјерење, немаш комунистичке изразе кад извјештаваш о црквеним догађањима. И дођи на јутарњу и остани на ручку којег смо припремили.

   Тек сада је видјела величину тог проте Драшка. Причају људи о њему да је дошао у ову земљу као дипломирани правник и да је у Берну завршио теологију. Протестантску. Кренуо је у тежак задатак, да послије ере комунизма уведе свој православни народ у цркве, да се људи ослобађају из густе магле гријехова, да посте, да се причешћују чисте душе и здраве памети. Да буду дружељубиви увијек на помоћи својем ближњем. Толико је хтио за почетак. Љепиле су се те ријечи за народ  који је хтио постати његово стадо, а он ће својим пастирским штапом да га води до спознаје да је Исус Христ разапет на крсту због нашег смртног гријеха. Када је објавио да жели да саграде храм, почели су стизати и добровољни прилози. Тим новцем је купио неколико киоска, запослио људе који су продавали вруће хреновке и сендвиче пролазницима, од школске дјеце  до путника који су журили  на воз. Тако се пунила црквена каса. И скупило се доста новца да се откупи празна католичка црква и приђе њеној реновацији да добије контуре Православља. Како је обнова напредовала, тако је и усхићење  расло, све до оног момента када је олтар засјао својим иконама. И тако је то био почетак ширења православне вјере у земљи Швајцарској.

   За вријеме ручка, прота је ишао од вјерника до вјерника и свакоме је нешто пригодно рекао. Кад је стигао до Кате, упутио јој званични поглед и упитао:

   – Јесмо ли ми ти? Добро нас погледај!

   – Нисмо, прото. Хвала вама што сте организовали онај телевизијски пријенос.

   – Бог простире пут, тако се десило.

 Приђе  и стави своју руку на њено раме.

   – Знам да ти је тешко. Претешко. И Исусу је био тежак онај крст што га је носио. Његове муке су и наше. Издржаћеш!– звучало је то више као наређење.

   – Прото, ништа не разумијемо шта нам казујеш,– јави се Боро, штец.

   – Није ваше да разумијете. Она ме је јако добро разумјела. И ја њу. И наш велики проблем којег ћемо уз молитву Свевишњем успјешно ријешити.

    Надахнута тим великим ријечима латила се посла. Написала је пригодан текст и још стигла до фото радње. Док је чекала та два сата док слике буду готове, навратила је у биро код Неђе. Испричали су све детаље и остаје и даље да  сви догађаји буду овијени тајном. Вријеме лети и доћи ће и тај март и први термин порода.

    Кад је послала писмо са сликама у Патријаршију, отишла је и до банке.  Прегледавала је стање  конта. Збрајала своје издатке и  рачунала хоће ли имати довољно за свој наум којег је чувала љубоморно само за себе. Живјеће и даље скромно, али ће остварити оно што је наумила. Не требају јој ни нове ципеле, ни нове хаљине. Само издатак за шминку.  У клиници су све жене нашминкане, то управа од њих тражи. И неизоставни осмијех за сваког пацијента.

 Да љубазност буде маркетинг клинике која се бори са конкуренцијом за придобијање пацијената.

   Шминкање је била обавеза која је изискивала само десетак минута. Наноси се течни пудер на лице, сјене на очи, лајнером се прелази преко трепавица и онда оловка за руб усана, па  пригодни руж. Када то све уради, узима пудер у праху, прекрива подочњаке и са оним, другим тамнијем, истиче јагодице лица. Од парфема користи само Естхер Лаудер, швајцарски производ  којег попрска  око своје главе. Да не буде нападан. Главна сестра је уживала свако јутро кад дође да поздрави своје манекенке, тако се изражавала та Швеђанка госпођа Олссон.

  Када је Ката била у улози новинара, кретала се увијек у панталонама. Требала је понекад и чучнути да би ухватила прави угао снимања. А није жељела бити спутана ни у сукњи ни у хаљини.

   Из редакције је стигао налог. Требају им репортаже, бар са два, пожељно и три мјеста, како се прославља православна Нова година која пада на 14.јануар.

   Одмах је успоредила распоред рада и  ухватила се телефона.  Из Српског клуба Младост потврдише да ће им бити част да се појаве у НОВОСТИМА. Предложили су и једну породицу са Косова и Метохије који су побјегли пред терором Албанаца и нашли нови дом у Обреновцу.

Веселе се Новој години коју ће први пут, послије десет година стрепње за животе, моћи опуштено да прославе. Позвали су кумове и цијело село и за ту прилику изнајмили салу.

   Ката је остала шокирана свједочењем тих патника које све перфидне методе примјењују Албанци да би их отјерали са својих вјековних огњишта. Разочарани у власт и политику коју  води тај њихов Слоба, рекоше јој да пише сву ту истину која се скрива од јавности. И расписа се Ката. Кад су за два дана купили новине, било је пуно слика и пар реченица. Не њених, него редакцијских. О терору и том Слоби нигдје ни слова. Морала је љутим читаоцима да објашњава појам медијске блокаде.

    Онда је дошао и  27.јануар, дан Светог Саве, празника све школске дјеце. Отишла је опет са фотоапаратом у Допунску српску школу да прати школски програм. Дјеце има у тој школи гдје се једном недјељно одржава час српског језика, гдје дјеца уче писати и читати ћирилицу и упознају своју домовину. Ту, око те школе, несугласицама никад краја. Они тврди Југославени који се бусају у прса да су велики , не шаљу дјецу. Јер, веле, да им смета префикс онај- српска школа. Други то радо чине успоређују ницање хрватских школа и учешћем њихове цркве јер се у тим њиховим школама као предмет предаје и вјеронаука. Учитељице упозоравају родитеље да је овдје добра интеграција , али да не смијемо заборавити своје поријекло, завичај, и свој језик, и писмо.

   Гледа Ката и пажљиво слуша те мале амбасадоре српске културе и кад примјети чист нагласак, слика дијете и на крају тражи да дијете услика и са родитељима. Да се види како се улаже у дијете,а да остала дјеца схвате зашто се њихов  другар  појавио у новинама. И зашто га је Боса као конзул пригрлила.

    Увече је стигла у Нова Парк хотел. На Светосавски бал љекара и зубара. Дошао је и прота Драшко. Са својим кандилом и мирисним тамјаном, да од ових часних људи отјера сваког ђавола. Одржао је и говор, пун емоција о животу највећег црквеног учитеља, писца и просвјетитеља Светог Саве који је ударио темеље самосталне Српске православне цркве.

    И кад је прота завршио свој ритуал, доктор Буквић се нађе за микрофоном. Говорио је о својим колегама и хуманости и помоћи која свакодневно стиже отаџбини  из дијаспоре.

   – Овдје је међу нама и наша новинарка Ката. Она је и  дипломирани правник. Па ћу је позвати да вас поздрави и да вас обрадује лијепим вијестима.

   – Нисам се надала докторе да ћу се појавити пред публиком и микрофоном. Ја бих вас молила да послушате мој савјет: шаљете хуманитарну помоћ у све дијелове наше земље Југославије. Јесте да је сада крња, али морамо  и ту чињеницу прихватити . Ко не може са нама, нека одлазе, нека уживају у својој самосталности и независности које су најавили  у Уставу СФРЈ. 

Дивим вам се драги наши интелектуалци  како сте се организовали. Молим вас, да свака ваша пошиљка иде преко Црвеног крста Швајцарске јер ћете узети те потврде и приложити их пореским органима јер ће вам се умањити годишњи порез.

Настао је жагор, а потом пљесак. Једино је доктор Буквић остао без текста. Затечен, јер је очекивао нешто друго.

ГЛАВА XVII

Из запећка свог живота извукла је Ката своју мисију која се приближава крају.  Прича јој Ениса разговјетно  и радосно како се један кенијски спермић уселио у њену утробу.  Како је од посрнуле жене створила будућу мајку која ће се радовати трудовима јер зна да ће из те њене утробе изаћи то мајушно људско створење. Данима и ноћима је пратила  своје срце и његове ударце питајући се хоће ли моћи вољети нешто што јој природа доноси. Кад год се тај плод помакао, она се преиспитивала. Да ли је срећна или несрећна особа? Колике жене сањавају да постану мајке? И како у себе примају тај спермић и од непознатог, само да би задовољиле тај мајчински порив у себи, да себи продуже живот. Да га украсе дјечјим смијехом и оним зубићима који ће јој донијети радост раста и одрастања . По  њеним задњим реакцијама Ката је задовољна. Од ње је психијатар учинио чудо. Прича о дјечјим крпицама, већ се разумије и  у  дјечје одјеће. Ката је заокупљена мишљу куд с њом кад се породи?

    За разлику од ње, Садета је безвољна. Кад год доктор започне тему порода, она бјежи говором на друге теме.

Једног дана изгуби он стрпљење и упути јој директно питање:

   – Како се ти овог дјетета желиш ријешити?

   – Желим га мртвог родити.

   – Како би то било могуће?

   – Онако докторе, да му пупковину омотамо око врата. Тако сам ја родила оно моје млађе.

   – Ти већ имаш дјецу?

   – Имам двоје. Два дјечака.

   – Па гдје су ти дјеца? Знаш ли шта о њима?

   – Са свекром и свекрвом.

   – А гдје ти је муж?

   – Не знам. Мобилисан је у нашу војску. Отада му се губи сваки траг. Ишао је свекар у команду и рекли су му да је  у борбеним јединицама. На фронту гдје нема телефона па се не може ни јављати кад то фамилија пожели.

   – Да ли их ти зовеш?

   – Разговарала сам пар пута. Кукају да немају новаца и ја сам била јасна. Ни ја их овдје немам.

   – Имаш ли ти своје родитеље?

   – Имам. Мајка ми зна за трудноћу. Разумије мој незавидан положај. Рекла ми је да га родим, да дођем с њим к њима. Гдје има мјеста за мене, биће и за то дијете. Вели мајка да је то ипак моје дијете, да га ја носим.

   – Шта ће рећи комшије?

   – Ма, биће три дана дивана, а онда ће ушутити.

    Фатима се добрано удебелила, закључила је Ката када ју је обишла. Ради и скупља новце за пород. Навратио је Нијаз и кад ју је угледао, одмах  упита, умјесто поздрава, чије је?

    – Моје није српско!– дрско му је одговорила.

    – Зашто си се предомислила?

    – Слушај ти, доста сам ја била глумица. За ваше политичке циљеве! Оставили сте ме саму са тих пар биједних марака.

    – Каквих пар, јеси ли ти свјесна шта причаш?

    – Јесам, потрошила на путовања по овој земљи, сад је у један град, па у други. Имали сте сви ви ауто, али нико ме не упита, би ли ме ко повезао. Куповала сам  и карте и плаћала сама себи ручак. Шта мислиш да нисам примјетила како се ви наједате, а само један плаћа. Откуд вам новац?

   – То није твоја брига. Изневјерила си Алаха.

   – Ма дај, не узимај у уста Алаха, кад то није потребно. И шта ти знаш од Алаха и сура. Ни колико их има и шта у њима пише. Остави ме, иди и не појављуј се мени више на очи.

   – Куда ћеш са Српчетом?

   – Није српско, уразуми се,– и изгура га из своје собице.

    Вахида се добро склонила. Излазила је у град са родицом, куповале намирнице и брже боље се склањала од сусрета  и разговора са непознатим људима.

    Око њене зграде играла се дјеца тог дана када је Никола дошао. Видио је да се дјеца играју скривача и закључи да су наша са Балкана. Приђе им  и подијели таблице чоколаде. Ту се дјечаци отворише и проговорише. Слуша их и не вјерује својим ушима. Па то су крајишка дјеца. Онај високи рече како му је тврд кушин. Да не заспати, па му мајка ставља смотано ћебе под главу. А ту ријеч кушин донијели су Талијани у Далмацију и народ више не изговара ријеч јастук, ту турска ријеч. И како која војска прође његовом Далмацијом, тако и остављају и понеку своју ријеч. Кишица је почела да пада и дјечаци одлуче прекинути игру скривача. Одали су и своја врата и улаз. И онако у својој дјечјој наивности одговорише и како се презивају.

   – Чика Никола кад ћеш опет доћи?

   – Сутра, ако желите још чоколаде.

   – Дођи, а ја ћу рећи тати и мами шта ми је дао мој имењак.

   – И ти си Никола?

   – Ма тако ми се ђед зове, па тата вели  да се ваља тако фамилија одржавати.

   – Да ли тата и мама раде и кад долазе кући?

   – Тата ради до касно, а мама не ради. Слабо зна њемачки.

   – Долазим сутра и доносим чоколаде.

   – За данас је доста, рече гласно Никола, сједе у ауто  и правац у Аарау. Чекао је једанаест сати, тако му рекоше на рецепцији, да Ката има смјену. Нека нелагода прође му тијелом и он не издржа. Имао је онај први модел мобилног телефона и позва доктора Буквића.

   – Добро, шта планираш са том дјецом?

   – Ма, са дјецом ништа. Него, имаш ли ти докторе неког колегу тамо у Кантоналној болници да запослимо Николину мајку?

    – Не знам, морам се распитати. Поразговарај са Катом, можда она има идеју.

   Шетао је  по оном болничком таписону и чудио се која будала постави га да упија сву нечистоћу коју нанесу посјетиоци клинике. Да, овако дјелује болница као стан. Можда су ти Амери пренијели своје искуство овамо у Европу.  А он мисли да је ријеч хигијена свуда иста.

   Ката се изненади кад га угледа.

    – Какво изненађење носиш?

Након што јој је испричао сусрет са дјецом и у игри препознао земљаке, био је директан.

    – Можеш ли ти запослити Николину мајку у болници?

    – Има ли визу? Зна ли њемачки?

    – Чим је мали ту, значи да није илегално. Слабо зна језик.

    – Одакле су људи?

    – Моји Далматинци. Испитивао сам дјецу могу ли спавати, па се мали излануо, рекао је кушин му је тврд.

    – Какво радно мјесто да јој тражим?

    – Па не директора, Като. Мислио сам чистачице или помоћне раднице у кухињи или још боље у вешерају. Треба нам неко да нам јави пород.

   – Никола, да ли ти је неко рекао до сада да си геније?

  Имам идеју. Ова Хоспиталy фирма је  за то одлична. Нећемо оптеретити Љиљу и излагати је невољама.

   – Не разумијем те.

   – Они чисте болнице и има их у Ст.Галлену. Ти иди сутра опет тамо,  дјеца те требају одвести до Николине мајке. Онако, знаш ти нас, распитај се како живе, да ли им је плата довољна за живот. Кад ти се потуже да не живе баш у изобиљу, предложи јој да би им ти помогао да нађе посао. Онако, реци успут, да имаш мене. Да имам свуда везе и да помажем бесплатно нашем народу.

   – Шта да кажем, шта ти радиш?

   – Реци им да сам новинар и ништа више. Не смијеш ни зуцнути о нашем плану.

   – Хвала ти. Баш ме одушевљаваш.

   – И ти мене. Ја ћу сутра одмах да зовем  и договорим слање докумената, а ти одради свој посао.

   – Могу ли те нешто питати, али да се не увриједиш?

   – Реци.

   – Какав си ти новинар, а немаш мобилни?

   – Шта ће ми то?

   – Да будеш увијек с нама  у контакту.

   – Бићу ти искрена. Ако бих га имала, ови моји би ме звали сваки час, да некога мијењам.  Овако имам кућни и мени остане увијек број коме ме звао у мојој одсутности. Кад они зову, ја не дижем слушалицу. И кад дођем на посао, а они, у очају, нисам се јавила. Знају за мој изговор, да сам негдје вани и послије града ја идем директно на посао, не улазим у стан.

    Задовољна баци се на кревет чим је ушла у стан. Заспала је онако обучена и би јој чудно кад је сат зазвонио. Стигло је ново јутро. Мора у прву смјену. Опет ремећење њеног биоритма. Мрзила је тај план, да данас буде у  другој смјени до једанест увече, а сутрадан, већ у седам сати.

    Умјесто да у девет сати оде на кафу, ушла је у говорницу. Окренула је бројчаник  и махинално се прексти.

Веза је успостављена. Тражи од управе фирме да ли могу да запосле једну гимназијалку као чистачицу која говори само руски језик.

    – Не зна ни наша метла њемачки,– духовито одговори љубазна жена.

   Онда је окренула Николин број.

    – Иди данас тамо, све сам договорила. Јави се вечерас. Чекам те.

    – Кад би ти могла отићи онда са њом?

    – Прекосутра, одмах. До подне, мијењам смјену. Никола, вријеме нам лети.

    – Онда долазим по тебе и враћам те до два поподне.

    – Като, нешто си замишљена данас?– упита је Ерика, њена главна сестра.

    – Како не бих била! Шта раде колегице, зашто ја морам код сваког уролошког пацијента мијењати катетер?– на брзину се снађе.

   – Шта предлажеш као рјешење?

   – Да нам уролог, одржи једно предавање о тој тоталној операцији простате. Колико дана иде то испирање и зашто и како се зачепе катетери.

   – Немој се бунити, колегице се шале с тобом. Немаш мужа па веле, да ти дамо прилику да и ти имаш пенис у рукама.

   – Нагледала сам се их, па ме баш и не вуче воља да их још и приватно гледам. И титрам по њиховим јајима. Знаш зашто не ? Бојим се да они имају стара јаја, а ја се ешерихије бојим.

   – Ти све окрећеш на хумор.  Ајде бјежи, тамо ти неко звони.

   Кад је завршила јутарња смјена у четири поподне, позва Босу.

    – Имаш ли каквих новости?

    – Не, све је за сада мирно. Јеси ли у контакту са редакцијом?

    – Јесам. Манде каже да ће ићи најава  силовања у оном задњем броју пред први април. Већ је и саставио текст и сада се превађа.

     – Који језик?

     – Њемачки, талијански и енглески.

     – А француски?

     – То ми рече јуче Драган, да обавезно морамо француски. Ипак је то први језик дипломатије. Он би избацио талијански, а убацио француски. Поред та три да буде и српски и то ћирилица. Манде је рекао како пошаљемо тако ћемо и објавити.  У најави неће бити споменута Швајцарска, само Мазоwиецки и његови извјештаји и долазак црних беба.

    – Немојте превише откривати. А кад иду ваши извјештају?

    – Сачекаћемо породе и онда лупамо по лажима.

    Боса се насмија.

    – Баш сте луда екипа! Веселим се! Што год треба, само зови. И ако вам треба новаца.

    – Зоки већ послао за овај идући број.

   Никола је одржао  своја обећања. Појавио се у око пет сати пред зградом и кад видје дјецу, обрадова се. Мало је стрепио, шта ако се дјеца не појаве: да ли да буде храбар у лажима кад им покуца на врата.

   Мали Никола је одмах прекинуо жмурку. Представио је малог Дамјана, његови су Личани. Мама му се треба породити. Добиће малу секу. А и он би хтио да има некога, свеједно бато или сека, само да се има с ким играти. Његова мама неће да роди. Вели да ће родити кад буде имала посао. Дијете је данас скупо, понављала је.

   – Је ли чика Никола, је ли  то тачно?

   – Јесте дико, скупо и прескупо. Запамти шта ти кажем, прескупо. Него, хоћеш ли ти мене одвести да упознам твоје ?

   – Нећу, прије шест сати. Доћи ћеш кад се тата врати са посла.

   – Зашто не раније?

   – Нећу да тата помисли да си ти мамин шоц.

   – А шта ти је  ријеч шоц?

   – Ти не знаш? То ти је љубавник.

   – Па је л ` има мама љубавника?

   – Нема она, него она комшиница  у стану до нас. Кад јој муж дође с посла, чује се увијек свађа. Тата је открио тог Талијана  што увијек долази к њој док јој је муж Португалац на послу. Они говоре неким чудним језиком. Тата мој мислио да је албански. Мама је рекла да је то неки талијански дијалект.

   – И ти знаш шта је дијалект?

   – Знам, ја идем у српску школу.

Никола погледа на сат  и крену за малим уз степенице. Кад се нашао пред улазним вратима, погледа на натпис на звону. Остаде зачуђен.

    – Мама, тата, ево сам вам довео чика Николу. Мојег имењака.

    – Уђите, уђите и сједните, добро нам дошао земљаче.

    – Откуда сте ви кад се Опачић презивате?

   – Из Лике, из једног села близу Коренице.

   – Да вам се представим: и ја сам Опачић, из Плавна код Книна.

   – Откуд ви до нас?

   – Био овдје код рођака, тамо у оној згради, па кренуо овуда до аута. Спазим дјечаке како играју жмурке, па морам да приупитам, одакле су дјеца? То је наша крајишка дјечја игра.

   – Како се зове рођак, знамо ли га?

   – Османовић.

   – Не, не, не познајемо. Кад се овдје доселио?

   – Скоро. Прије пар мјесеци.

   – А гдје ради?

   – У Мигросу, али у складишту.

   – Не, не, не познајемо га. Је л` то неки Муслиман?

   – Ма није. Немој више да испитујеш, него дај кафицу да попијемо. Да нам снајка скува. Можда смо и род.

   – Прича ми је ћаћа да Опачића свуда има, од нас до Београда.

   – Ма да, учени људи па отишли гдје има бијелога хљеба.

   – Шта ти говориш хљеб?

   – Нећу крух, то је хрватска ријеч.  Реци ми, како ти оно рече, како се зовеш?

   – Марко, а жена ми је Драга.

   – Како сте се снашли овдје?

   – Није лоше, али би могло и боље.

   – Шта вам је? Како би могло то бити боље?

   – Не ради ми Драга. Мали је учи њемачки. Брзо схваћа, али никако да проговори. Гдје год смо тражили посао, свуда траже познавање језика.

   – А би ли она радила као чистачица?

   – Ма било што. Има она  завршену економску школу. Бистра је и вриједна. Само да уђе у круг, лако би га савладала.

   – Хајде снајка сједи ту поред мене. Би ли ти радила као чистачица?

   – Ма било шта, само да се плаћа. И смјене ако треба.

   – Размишљам ко би ти могао помоћи? Би ли ти путовала?

   – Како мислиш путовала?

   – Рецимо, нађеш фирму у Ст.Галлену, а оно мораш отпутовати у кантон Тхургау.

   – Па бих. Имам и возачку.

   – Одлично. Паде ми на памет једно име: знате ли ви нашу новинарку Кату?

   – Не. Шта имамо ту и новинарку?

   – Да, нашу, пише за наше книнске новине.

   – Је су ли то оне новине Реч?

   – Не, то су новине Вука Драшковића, а ми имамо НОВУ РИЈЕЧ. Нисте их никад читали?

   – Не, гдје се могу купити?

   – Само  на Оерликону. У киоску нашег Зорана.

   – Ма знам га, бившег боксера. Кад долазе новине?

   – Долазе сваке недјеље и ујутро у понедјељак мораш поранити да уграбиш примјерак.

   – Да ли би та Ката могла овим њиховим новинама зачепити уста?

   – Како зачепити, зашто?

   – Слушај брате мој: на послу имам балије, сваки дан причају како силујемо њихове жене. Онда за вријеме посла одлазе и до Аарауа. Тамо имају базу. Све њихове буле које пљују по нама, без укуса и мириса.

  – Питаћу је. Ја сам с њом јако добар. Та нам жена пуно вриједи. Запослила је неке наше чак и на аеродрому.

   – Би ли могао питати и за моју Драгу? Реци колико кошта?

   – Ма не узима она ништа. Једна племенита душа. А опасна Крајишкиња. Читај како пише. Због ње су редови пред киоском.  Да ли да је зовнем?

   – Када?

   – Па сада, да чујеш како је одлучна.

Окреће Никола  непримјетно и очи. Пази на сваку изговорену ријеч. Да не каже ни превише ни премало.

    – Като, добро ти вече, ја сам Никола. Да ли ти сметам?

    – Ма јок, каква сметња. Само ти реци проблем, слушам те.

    – Како знаш да је проблем?

    – Па не зовеш ме  у сватове, то знам.

    – Имам овдје једне моје рођаке. Жена му не ради.Би ли ти могла мало помоћи. Има визу Б и натуца њемачки.

    – А шта би радила?

    – За почетак би и послове чистачице. Бистра је и има економску школу завршену.

   – Како се зове?

   – Опачић Драга.

   – Је ли ти то мене зафркаваш?

   – Ма, моје презиме, вјеруј ми. Али су Личани. Некад смо били једна лоза. Па ваљда нису на том книнском камену имали посјед, па кренули на сјевер и зауставили се код Коренице и Удбине.

    – Кад би се могле видјети?

    – Вели она данас.

    – Одлично, то ми већ све каже о њој. Хајде онда сутра.

    – Долазимо нас двоје к теби. У осам?

    – Нека припреми све, од аусвајса до школских свједоџби. Додјите у седам, да јој могу откуцати и животопис. Нека понесе и једну слику.

   Трља Ката руке, иде све по плану.

   Тачно у седам сати огласило јој се звонце на вратима. Гледа  у дошљакињу: Драга висока, кршна, виде јој се крајишки динарски гени. Па Никола онако танак дјелује ко стабљика, травка поред неког чичка.  Кува кафу и поставља Драги питање за питањем, сједа за писаћу машину и кад извуче папир, рече јој да крећу. Дан је кратак за све послове које треба данас обавити. Никола их вози у филијалу.

   – Знате, жена је флексибилна и одговорна. Тако да можете рачунати на њу.

   – А кад би могла почети?,– упита шефица у бироу.

   – Данас.,– изненади је Ката.

   – Сачекајте да видим гдје треба?

   – Она се не боји крви, постељица и тога па вам предлажем да је распоредите на гинекологију.

   – Занимљиво. Зар се ви  новинари и у медицину разумијете?

   – Да, знате ја пишем у новинама и о медицини. И о модерној технологији операција. Ако примите ову жену данас у радни однос, можете јој повјерити и пипсер. Не станује далеко од болнице. Може у свако доба и ноћи да дође и очисти салу од крви и да се не прошири онај мирис згрушане крви.

    – Добро, добро. Онда овако:ја идем с овим још данас у полицију за странце, а њу одведите сада у болницу, нека почне.

ГЛАВА XVIII

Радовао се доктор  Буквић овом недјељном дану, празнику када и календарски долази прољеће. Око његове праксе све процвјетало. Жуте се нарциси, висибабе спустиле своје бијеле главице, јаглаци се шире у својој шареној хаљиници. На јорговану пупољци, за који дан ће замиришати оним својим опојним мирисом. А тај јоргован својом лила бојом и густином цвијета привлачи и пажњу пацијената. Сваке године мора старијим Швајцаркињама одговарати одакле донесе то дрво. Прича им доктор са сјетом на своју родну Херцеговину.  И на Требиње, Гацко, на Невесиње и ту прву пушку која пуче и која подиже српски народ на устанак. Треба скинути туђински јарам са леђа ових горштака који ни данас не знају објаснити одакле им она висина и чврстоћа ткива и станичја. На крају  доктор завршава причу питањем да ли знају зашто су ти његови тако високи?  Па зато, одговара, да преко Леотара, виде има ли у Дубровнику какво слободно директорско мјесто.

    Са маленом мотичицом окопава то цвијеће, узима грабљице и уситњива ту туђу земљу која му никада неће замјенити његов сиви камен, ону смокву чије млијеко су циједили на оне смеђе брадавице што нападају њежне дјечје рукице. Овдје нема ни оваца ни јагањаца, нема оних пашњака гдје травку зна само то стадо наћи, гдје га пастир са фрулом брани  од појаве вукова. Има он и сина, има стан на Јадранском мору, чамац усидрен негдје уз док, њежну и драгу жену, својег пословног и брачног друга. А има и своју тајну. Ту, да од своје жене таји, шта ће он учинити за спас српског рода.

    Није га изненадио позив протестантског пристера. Очекивао га је, али, који дан касније. Али, ето прољећа, ето буђења новог живота. Па нека довезе Садету у његову ординацију. Чим се попела на лежај, водењак је пукао. Бистра текућина капала је на плочице и правила велику локву. Ту поред пристера била је и његова жена, жена чије сиједе власи говоре да је зашла у пензионерске дане. И сама је била родиља. И у оно вријеме када је као млада помагала  женама да се код куће порађају. Није било ни бабица ни доктора у швајцарским брдима окованим снијегом и ледом већим  дијелом године.

   – Докторе, ја сам понијела све што нам треба. Боже која нам времена дођоше! Да речем некоме да порађамо жену у зубарској ординацији, рекли би нам, да одемо посјетити психијатра. Да имамо видне халуцинације.

   – То ће ићи брзо, трећи јој је пород.

   – Да, разумијела сам је.

   – Јесте ли одлучили куда ћемо послије с њом и дјететом?

   – За сада код мене. Имам собу за њих двоје. То је даље наша брига.  Она је ипак силована. Данима.

   – Да, али је сада психички добро. Хвала вам за то.

   – Бог нас гледа, докторе. Чинимо добро дјело.

   Док су њих двоје тако причали, Садета се грчила у боловима. Без да јаукне кад наиђе труд.

   – Садета, боли ли те? Можеш ли ?

   – Боли докторе, али успијем и предахнути.

   – Кад осјетиш притисак на цријева, дигни руку, да спријечимо пуцање међице.

   – Еластична сам докторе.

   И кад то изговори, подиже обадвије . И оте јој се јаук уз страшно стењање. Госпођа Јоланда навуче стерилне рукавице  и гумену прегачу. Понавља за доктором- тискај, тискај, на српском.

   – Још сада, удахни, задржи дах и идемо, идемо, тискај, тискај, ево главице вани, тискај да изађу и рамена, ево га,

 имамо бебче.

Кад је госпођа Јоланда посисала слуз из бебиних уста, она заплаче.

   – Докторе, је ли црно јако?

   – Дјевојчица је. Хоћеш ли је? Да ли да је уморимо?

   – Дајте ми је да је прво видим? Ох, па није црно!

   – Погледај је како је слађашна! Три киле, педесет и четири центиметра дуга.

   – Да ли се мени чини, ова њена бујна косица је црвенкаста? А, како има бијеле рукице!

   – Добро си оцијенила. Германска раса Садета.

   – Онда сам остала трудна са једним од плаћеника из ДДР-а. Ја се бојала црних Тамилаца.

   – Хоћеш ли је сада живу или мртву?

   – Докторе, молим вас, живу.– зајеца тако снажно  да се доктору најежи кожа на подлактицама.

    – Добро је, тако сам и прижељкивао.  Способна си да будеш мајка тој љепотици. Израшће у плавокосу и плавооку дјевојку. И не дај је никоме! Немој да размишљаш о усвојењу. Гризла би те савјест. Доста си пропатила.

   – А куда ћу послије? Не смијем се вратити у Босну.

   – То ће госпођа Јоланда да организује. Нећеш овдје међу протестантима бити ни жедна ни гладна. Ни ти, ни твоја цурица.

    – Како бих јој дала име? О цурици никад ни помислила нисам.

    – Садета, једно искрено питање: да ли мислиш да би ми убили твоје новорођенче?

    – Да је било црно, задавила бих га  ја сама јастуком. Била би то моја освета насиљу над женама.

   Након тих реченица, доктор јој приђе, загледа се у њене руке, у блиједо лице и прозбори:

   – Јунакиња си ти! Мораш се борити даље!

   – Докторе, смијем ли вас нешто питати? Јесте ли ви Србин?

   – Јесам Садета. Од главе до пете.

   – Зашто сте ми помогли све ово вријеме?

   – Ја сам љекар, а не политичар. Помажем и лијечим људске боли, али их не стварам.

   – Како сте то узвишено рекли! Кад ћу вам се ја моћи одужити?

   – Сада, сада.

   – Како?

   – Реци хвала на њемачком!

   – Фрау Јоланда данке. Данке Херр Доктор.

   – То би било то. Препусти се госпођи Јоланди. Узимај тај рјечник више у руке, да  немаш проблема са споразумијевањем.

   – Хоћу, хоћу, обећавам.

 Док је Садета држала бебу на рукама,  госпођа Јоланда је дотјерала праксу  у првобитно стање. Позвала је мужа који је стигао за десетак минута. И одоше.

   Кад су замакли,  доктор се врати у ординацију и окрену телефон.

   – Като, одоше, одоше у историју!

   – Родила значи?

   – Да, плавокосу цурицу, нормалне тежине, мало подугачка.

   – Да ли се опустила?

   – Јесте, ипак је злочинац био Нијемац, плаћеник из ДДР-а.  Госпођа Јоланда ће бринути даље о њима.

   – Докторе, хвала вам. Тако сам поносна на вас.

   – Имам једну молбу. Молим те да и мене заштитиш у својем писању. Ја сам само обављао свој медицински посао. Мало чудно, да зубар порађа. Али шта ћеш, све је ово што нас задесило, чудно и невјеројатно. Сам Бог зна зашто је то добро.

   – Хоћете ли звати Босу?

   – Морам ли?

   – Нека из ваших уста чује све појединости.

   Ката је размишљала пар минута о величини тог човјека. И запита се: да ли би један доктор Муслиман тако помогао српској жртви?

   Исписала је пар реченица и послала редакцији фаx. Нека крену са најавом силовања под лупом.

   Зазвонио јој је телефон, а она невољно узе слушалицу.

   – Като, звао ме доктор. Све је добро прошло. Хвала Богу што се обадвије осјећају добро.  Дивим ти се, да све држиш  у рукама. и под контролом. Како ћемо са Вахидом?

   – И то је у пуној организацији.

   – Да ли ти Никола помаже?

   – Ма, одрадио највећи посао.

   – Добро, јављај се. Остајемо у контакту.

    Придријемала је Ката. Пробуди је неки шум. Она иза неког дрвета провирује хоће ли се појавити вук  или лисица? Лишће некако шуми, необично, ствара јој страх. Она скочи и поглед јој падне на факс. Т о он шуми, стигла порука из редакције. Манде јавља да крећу 25.ог марта са договореном најавом.

Наставиће се ...

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

#slika5006#strana2316#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: