детаљ слике: КРК Арт дизајн

Tрећи део можете прочитати овде.

СИМО МАТАВУЉ И БОКА КОТОРСКА

Горан Максимовић

Љубав није шала ни у Ребесињу

У другом кругу приповједака из бокељског живота заплети су превасходно утемељени на приказивању догађаја: Љубав није шала ни у Ребесињу, Нови свијет у старом Розопеку, Догађаји у Сеоцу, Први Божић на мору, Звоно.

У основи наративнога заплета приповијетке Љубав није шала ни у Ребесињу (објављена је најприје у Летопису Матице српске 1888, да би иза тога била прештампана и у збирци Из Црне Горе и Приморја II на Цетињу 1889. године), налази се „истинита причаˮ о љубави са запрекама. Кроз тростепену приповиједну експозицију, Матавуљ нас најприје уводи у приповједачки амбијент и на аутентичан начин описује Ребесиње, „сеоце у Новској крајиниˮ, да би иза тога услиједиле двије породичне историје (Мргуда Скоројевића и Станка Широковића), као припрема за мотивацију љубави двоје младих: Скоројевићеве кћери Стане и Широковићевог сина Рада.

Иза литерарног топонима Ребесиње скривало се стварно село смјештено на сјеверозападним обронцима у залеђу Херцег Новог, "неколико минута хода изнад Игала", под називом Требесињ. Према неким запажањима Матавуљ се био "загледао у једну сеоску љепотицу из Требесиња", тако да је често посјећивао ово село. Због свега тога ова приповијетка можда има "највише личних, пишчевих успомена и доживљаја".[1]

Поред дескриптивне амбијентације, Матавуљ и приповједачком простору даје одлике дејствујућег лица, а чини то кроз казивање легенде о старој ребесињској цркви у чијим се темељима налазила „сведена велика сувота пуна благаˮ, које је било „неприкосновеноˮ. Чудесна моћ ребесињске цркве у непосредној је вези и са породичном хроником Мргуда Скоројевића, пошто она започиње од породице Брозић, која је за „вријеме млетачког владањаˮ неправично присвојила „црковинуˮ и на њој саградила кућу, те су јој стога задуго умирали потомци и никад „не бјеше више од једног Брозића - као за уклин народуˮ (265). Слично проклетство пратило је и Мргуда Бојичина с Убала (Скоројевића), који је вјешто проширио породични иметак Брозића пошто се приженио кћерком посљедњег Брозића, Катном, али му се породична лоза једва одржала на кћери Стани, којојсу према народном вјеровању кумовали монаси светогорци да би је заштитили од нечастивих сила. Интересантно је да Матавуљ у оквиру породичне историје Брозића и Скоројевића, више инсистира на психолошкој карактеризацији Ивана Брозића, који је био „радан, штедљив, ћутљив и чудан светац; жена му ни у чем није могла угодитиˮ (265), а потпунијој психолошкој карактеризацији кнеза Мргуда приступа тек онда кад преузима улогу строгог оца, који настоји да развргне љубав између кћерке Станке и младога Рада Широковића. При томе се вјешто користи лажима, како би Станка омрзнула младића Рада, те како би се тобоже потврдило да он не љуби дјевојку него њен иметак.

Историја старога дома Широковића или Кнежевића, „јер су из њега увијек бирани били кнезови у Ребесињуˮ (269), изложена је као хроника угледне патријархалне бокељске породице, која се с поносом сјећала својих старих, а нарочито је често и у свим згодним приликама помињала поморског капетана, славнога стрица Јока. Посебност те угледне породице, Матавуљ превасходно обликује кроз карактеризацију њенога старјешине Станка Широковића, који је у свему био „размишљенˮ: „Знао је напамет Горски вијенац, а готово и Совјете здравога разумаˮ (271). Патријархална слика породичног дома Широковића посебно је наглашавана кроз ту изразиту просвјетитељску, националну и православну, српску свијест, домаћина и главе породице Станка Широковића. Наглашено је како је о благданима својим укућанима читао дијелове из Доситејевог и Његошевог дјела, а понекад им је читао и дијелове из побожних књига, као што је Сан Матере божје. Поврх свега тога Станко је знао напамет Горски вијенац, а готово и читаве Доситејеве Совјете здраваго разума. Његовоме угледу у народу нарочито су доприносиле двије околности: то што је „једном путовао с владиком Радом од Новога до Трстаˮ и што је био „хитра трговачка главаˮ, а да за двадесет година „никоме не занесе ни паре, никоме не обрече а да не свјероваˮ (272). Ребесињци су знали све потанкости тога чувеног његовог путовања и сваку ријеч што је владика изговорио. Говорећи о њему, Станко би сваки пут завршио: ʼКаква оно људска вила бјеше! Каква памет! Али као владика... хм! Промислите, био је петак, а јеђаше меса пред свијем нама!ˮ (271) Као трговца су га поштовали и цијенили и радије су њему давали маслиново уље на вересију, него другоме за готовину.

Све су то били разлози за притајену нетрпељивост Мргуда Скоројевића према Станку Широковићу, али су се породице односиле добро и дјеца им Стана и Раде од дјетињства пазила и дружила, тако да је са одрастањем та њихова блискост прерасла у велику младалачку љубав: „Рада Станкова већ сви гледају као младог домаћина у кући Широковића, ʼправог бабовићаʼ. Он се нимало не снебива поред Станице, а ни она крај њега. Гдје је сијело, ту су и они, а кад игра ред донесе, цмокају се слатко пред свима. Ниједна се цура није бебунила пред њим, јер је знала да јој је залуду; с истога узрока, нијесу се ни момци купили око Станице. Да је ко зашао по Ребесињу и питао коју ће узети Раде Станков, то би се сваком чинило тако чудно, као да би га питао грије ли сунце дањуˮ (278). Иза тог општег народног вјеровања да ће снажна и искрена љубав двоје младих бити крунисана срећним браком скривало се много тајних и неочекиваних препрека мотивисаних са једне стране породичном нетрпељивошћу и ривалисањем из прошлости, а са друге стране актуелним трговачким збивањима.

Отуда до поремећаја у односима двију богатих ребесињских продица, те до неочекиваног усложњавања љубавног заплета, долази „оне године кад слабо родише маслине у Боциˮ (278). Пошто је Мргуд Скоројевић закупио све маслине у Боки унапријед и тиме се прославио у народу, Станко му је доскочио тако што је кришом отишао у црногорско приморје, „па дохватио и Арбаније комад, те тамо закупио силно уље будзаштоˮ (279). Непосредни трговачки обрачун двојице најугледнијих Ребесињаца одиграо се у Трсту и зато га Матавуљ и не предочава директно. Учинио је то најприје кроз преношење гласина које су стизале из Трста да је Мргуд изгубио „пет тисућа талијераˮ, јер му је Станко „обалио цијену, без своје штетеˮ, те да је зато већ тамо пало „крупнијех ријечиˮ између кнезова. Постало је то очигледно кад се нису заједно вратили из Трста, јер у путу „Приморци чекају један другог, ако ћеш и недјељу данаˮ (280), а сасвим се објелоданило на ускршњој јутрењи, на миропомазању, кад се нису међусобно пољубили.

Матавуљ не приступа с подједнаком пажњом психолошкој карактеризацији заљубљених. Станица је непрестано у сјенци младога Широковића, тако да је његов карактер знатно продубљенији и рељефнији. Нарочито је то умјетнички успјешно реализовано у епизодама које приказују Радове реакције на вијест да је дјевојка коју је волио вјерена за другог: „А њему била на слијепијем очима да прсну; у ушима му зуји; по стегнима и листовима као да га гује штипљу; пробио га свега ледени зној, те дрхти као прутˮ(286). Остварено је то и кроз приказ нервнога растројства у које је заљубљени младић због емотивнога шока накратко био запао.

Кулминативну тачку у структури приповиједног заплета и неочекивани расплет, управо мотивише досјетљиви младић одмах пошто се придигао из постеље. Успио је замолити младога попа да тајно преда његово писмо Станици, у којем је био изложен прецизан план њиховога бијега, тако да је дјевојка нетрагом нестала за вријеме свадбеног весеља у очевој кући. Након тог нечувеног и запањујућег догађаја (вјеровало се да је извршила самоубиство), услиједио је кратак и ефектан приповиједни расплет и разјашњене онога што се стварно десило. Постигнуто је то на два начина: кроз предочавање писама које су млади послали родитељима, а у којима траже благослов за брак који су склопили у херцеговачком манастиру Дужи, а након тога и кроз коментар драматизованог приповједача из којег сазнајемо да су отишли у Сан Франциско, „код њеког ујака Радоваˮ (292). Тиме је потврђена истина да искрена љубав увијек нађе пут до свога остварења, те да је никакве препреке не могу зауставити само када су њени актери истински спремни да се жртвују за њено остварење.

Поред срећнога расплета забрањене љубави, приповијетка Љубав није шала ни у Ребесињу, има и свој срећни епилог, умјетнички изложен у облику извјештаја о ономе што се дешавало пет, осам или девет година послије испричанога догађаја. Станка и Раде су у Америци добили троје дјеце, стекли иметак и насљеђе од богатог ујака, у међувремену породице у Ребесињу су се измириле и видимо их како „на освитак Малога Госпођина днеˮ дочекују повратнике из Америке: „Родитељи и дјечица бијаху као јабуке, прави Американци! Да су се грлили и једни другијема о врату проплакали, да је велика гозба била у Ребесињу, да су се дједови препирали коме Душан наликује, итд., то се све по себи разумије. Једну је паметну на вечери изрекао мудри кнез Станко. Њу смо забиљежили поврх ове истините приче, а њом ћемо и завршити: - Братиковићу си га мој, љубав није шала ни у Ребесињу!ˮ (293) Дочек повратника из Америке и срећни расплет добијају своје потпуно финале пред сазнањем да је љубав двоје младих савладала породичну омразу и да је узајамна складност изнова успостављена и оплемењена рођењем троје дјеце, као заједничких насљедника и настављача двије породичне угледне лозе.

Нови свијет у старом Розопеку

Сви битни умјетнички квалитети Матавуљевог хумористичког приповиједања, заснованог на анегдотском предлошку о томе како је „превладаоˮ нови свијет у мирној приморској варошици на рубу великога царства, препознатљиви су у приповијеци Нови свијет у старом Розопеку. (Објављена је најприје у часопису Стражилово 1892. године, а потом 1899. године и у збирци Из разних крајева). Розопек је Матавуљев литерарни топоним за Херцег Нови што упућује на стварносну основу исприповиједаног догађа.

У складу са приповиједним сижеом је и тродјелна структура комичног заплета, која је блиска композиционом устројству комедија. Видљиво је то кроз приповиједно приказивање  стабилног и складног животног поретка, кроз искакање са нормалне и складне линије живота, усљед неочекиваних догађаја, претјераних амбиција глупости, предрасуда, опсесија и заноса, заборавности или заблуда, те кроз повратак на стабилан и складан поредак.[1] При томе, Матавуљев смјехотворни поступак проистиче из технике комичног преувеличавања и пренаглашавања појава из стварности (конзервативни стари живот са својим паланачким страстима, вјерским подјелама и пизмама, продирање нових токова и нарушавање устаљених навика и обичаја), остварених кроз градацију карикатуралних, хиперболичких и гротескних елемената.[2]

Поступак карикатуралног преувеличавања у приказивању розопечке збиље препознатљив је већ у уводној пројекцији старога живота у облику комичних успоредби градскога трга, којега је ружила „једна грдна кровињара без прозораˮ, са човјеком „у новој и лијепој одјећи а са пљешњивом капом на главиˮ (448). Уочљиво је то и у приказивању атмосфере у кафани „Код Аустријеˮ, у којој се страсно играла једноставна италијанска карташка игра „бришкулаˮ. Затим и у опису градскога трга док се на њему „по италијанској модиˮ у предвечерје шетало и старо и младо, и ожењено и удато. Препознатљиво је то и у карактеризацији Бепа и Мандалине, власника главне розопечке механе: „Оне године кад је настао нови свијет у Розопеку, Бепу је била седамдесета. Бијаше омален, надутијех блиједијех образа и сав изгледаше као да је труо. Носио је увијек некакав угасит капут до кољена, а на глави капицу налик на црногорску, само што на његовој бијаше срмена кићанка. Његов главни посао бјеше да срачунава и да тјера са тротоара псе и ʼберекинчићеʼ (мангупчиће). Тога ради држаше иза врата мотку и гомилицу каменица, те, макар била пуна кафана људи, само нека чује босе ноге или шапе по плочама, Бепо потрчи мотком и каменицом. Мандалина, двадесет година млађа од мужа, бјеше збојита, широких плећа, мало врљоока, прилично глупа, вриједна и учтиваˮ (449). Брачни пар розопечких кафанџија приказан је на потпуно нетипичан начин. Нимало не личе на окретне кафеџије који својим разговором и гостољубивошћу привлаче госте, а Бепо је уз све то и веома неучтив и недобронамјеран, подједнако и према посјетиоцима у кафани и према суграђанима.

Поступак комичног преувеличавања нарочито долази до изражаја у својеврсној хроници розопечких „редовнихˮ и „нередовнихˮ трзавица између старосједилаца (Срба) и дошљака (католика). Уочљиво је то у хиперболисању „утакмица у побожностиˮ, које нису биле ништа друго до тврдоглаво инаћење двију вјерских заједница. Најосјетљивије је било надгорњавање мећу звонарима, а најдраже су им биле узајамне посјете богослужењу за вријеме већих празника „с једином намјером да траже што, чему ће замјеритиˮ (454). Још страснија и ревноснија утакмица вођена је у организовању дванаест годишњих литија: „Због тијех дванаест годишњих литија, Розопек је имао дванаест редовнијех трзавица јер је ваљало да свака литија буде љепша од њихове, те је за сваку требало најмање недјеља дана припреме, а за сваком наступише бар по толико дана препирке и хвалисањаˮ (455). Наведене колективне сцене, иако мотивисане вјерским разлозима, увелико због своје масовности садрже елементе карневалске слике свијета у којој се мијешају озбиљно и смијешно, као и узвишено и приземно.

Кулминативну тачку редовних розопечких трзавица, која им је више од свега кварила сан, проналазимо у приказу двију игранки одржаваних у кафани „Код Аустријеˮ. Ако је у претходним приказима розопечких литија то било само наговијештено, наведена сцена у којој су приказане розопечке годишње игранке нарочито потврђује чињеницу да у Матавуљевом комичном поступку има елемената блиских жанровској традицији „озбиљно-смешногˮ, тј. појава карактеристичних за карневалску слику свијета.[3]У комичној хиперболизацији атмосфере на игранкама у кафани „Код Аустријеˮ долази до изражаја техника масовног спектакла и подсјећа на комедиографске призоре засноване на комичним ситуацијама. Мјесни „берекинчићиˮ су пиљили кроз прозоре и гласно коментарисали призоре из кафане: „Тако су и слушкиње господскијех кућа око трга (ако им бјеше до тога), могле тачно знати кад који пар пролијеће испред прозора, јер дерани свакога тренутка викаху: ʼЕно, гле, шјора Тереза са мађором!ʼ... ʼЕно Вица рицеветурова са Анзулетом!ʼ... ʼЈао, па и стари претур бала!!!ʼ...ˮ (457) Суви пристав управљао је кадрил исквареним француским језиком тако гласно да је његов "кријештави глас допирао до средине града, те су каноник и кооператор могли јасно чути француске команде: ʼАн плас!ʼ .... ʼМесје!ʼ, ʼМадам!ʼ... ʼШен Англез!ʼ... које пристав, као прави јужњак, изговараше: ʼан плашʼ, ʼмешјеʼ, ʼанглежʼ...ˮ (457). Игранка се обично завршавала око поноћи егзалтираним здравицама: „Бивале су три: једна храброј војсци, од начелника; друга грађанству, од мајора; трећа омладини, од судијеˮ (457). Наведена комична ситуација смјехотворно је обогаћена и језичком комиком која проистиче из искварене и локално адаптиране употребе страних ријечи и фраза.

Поступак карневализације препознатљив је и у приказу „нередовних трзавицаˮ. Најспектакуларнија је она која је произишла из женидбе капетанског (српског) сина дјевојком католкињом, због које су православни ликовали, а њихов прота поучавао паству „како се Бог понекад служи средствима чудним да омили једној души праву вјеру; свјетовао је домаћине да добро пазе на избор одива синовима, али да иноверку, која би хтјела пригрлити православље и они приме свечаније но својевјеркуˮ (462). У таквој острашћеној атмосфери и непрестаном вјерском ривалисању мјештана, и неки сасвим озбиљни и трагични догађаји, попут сахране војника који се у наступу нервног растројства убио у розопечкој тврђави, послужили су за истрајну и непомирљиву вјерску утакмицу. Кад је каноник одбио да опоје мртваца, учинио је то на молбу покојникове породице православни прота, а погреб је попримио размјере незапамћеног спектакла: „Прото и капелан, са још шест попова из околине са двјема врстама ђачића, иђаху пред сандуком; за њим сав официрски збор; за збором сви поморски капетани; за капетанима два реда бубњара и готово сва војска из тврђаве, за војницима остали розопечки старосједиоци. Када би престало потмуло тутњање црно обавијених бубњева, онда би сва пратња (осим војника), једногрлице и из свег мозга запојала ʼСвјати Божеʼ. И све тако на измјену. Спровод прође свијем онијем улицама куда обично пролажаху литије. А како каноникова кућа бјеше на распућу, прото устави спровод пред њом и учини помен, који је трајао колико другда парастосˮ (463). Наведена сцена најпотпуније показује колико су односи истоплеменика које је подијелила вјера били засновани на тјерању ината и уживању у намјерном узајамном загорчавању свих животних ситуација.

Након проширеног експозиционог дијела, комични заплет и нарушавање розопечке свакодневице, мотивисано је повратком Амруша из Америке, након тридесетогодишњег печалбарења, те његовом намјером да на мјесту старе кровињаре сагради модерну кафану у Розопеку. "Горопадни Амруш, припада такође животу реалном: то је прости снимак, у другом виду, оног истог американца Радула, бодуличина мужа..."[4] Овој тачној Царевој констатацији можемо додати и запажање Голуба Добрашиновића у коментарима уз издање приповијетке Бодулица из 1991. године: "Стварна је личност и њен муж Радуле Пиводић; јавља се у још двије Матављуеве приче: у Милошу од Поцерја као Амвросије Американац; у Новом свијету у старом Розопеку он је Амруш, разликујући се, истина, по узрјечицама (у првој 'годем', у другој - 'како зовеш' и 'годем')".[5] Можемо свему овоме додати и констатацију да је Матавуљ у поменутим приповијеткама значајно радио на преобликовању карактера овога јунака, тако да се од почетног обликовања у Милошу од Поцерја под именом Амвросије Американац до Амруша у Новом свијету у старом Розопеку, одиграла метаморфоза од неотесанца, који је псовао, није држао слуге и сам је служио ријетке госте, тако да му мјештани нису радо долазили у кафану, до правог елегантно одјевеног веселог господина, који је имао најбољу послугу и најбоље пиво у граду, тако да је његова кафана Новисвијет убрзо постала омиљено стјециште свих мјештана. 

Поступак метонимијске иронизације тиме избија у први план. Умјесто новог демократског устава и либералнијих политичких односа, према неким недокучивим, зачудним и парадоксалним механизмима провинцијског живота, „нови свијетˮ у стари Розопек стиже са повратником Амрушем, а утемељује се напоредо са градњом нове кафане: „Дакле, не би Устав вијесник каквијех промјена у Розопеку. Он се појавио у јесен у цијелој Ћесарији, а онај други, што навијести наступање новога времена у Розопеку, дође с прољећаˮ (463).

Увођење новога јунака у структуру комичног заплета мотивисано је разноврсним средствима. Изнајприје поступком комичне карактеризације: ,,Замислите Бахуса у ношњи деветнаестог вијека! Право Бахусово угојено и весело лице, а према лицу и сви остали дијелови тијела. Могао је имати до четрдесет пет година. Одјевен је био новим хаљинама, пепељасте боје; на глави је имао црн, мек шешир, голема обода. Судећи по његовом великом златном прстену на кажипрсту и по златној верижици која му обавијаше врат и падаше низа широке груди, странац је био имућанˮ (464). Послије тога слиједи развијена дијалошка ситуација утемељена на техници препознавања. Том дословном комедиографском сценом, Матавуљ постиже неколико корисних мотивацијских момената: открива јунакову предисторију (прије тридесетак година и сам је био „пецикафаˮ код Бепа и Мандалине), оцртава његов ментални склоп кроз исказивање ироничног става према бившим послодавцима. Кад је ушао у кафану и угледао неизмијењено стање од прије тридесет година прокоментарисао је то на сљедећи начин: - „А, гле! И стара је Мадоница још на мјесту, као и прије тридесет година! Годем! Чини ми се сад млађа, ха-ха-ха!ˮ (467). Истовремено је јунак индивидуализован и кроз говорне особености (узречице су му „како зовешˮ и „годемˮ), да би на крају били предочени и његови будући заснови о изградњи модерне кафане.

Напоредо с Амрушем, кроз обликовање лика порезникове жене „шјора Терезеˮ, својеврсне розопечке машамоде и торокуше, у умјетничком смислу значајне и стога што је аутентична претходница Сремчеве фрау-Габриеле из романа Поп Ћира и поп Спира, реализована је и додатно мистификована представа о дошљаку у варошким кулоарима. Ево на који начин гради ту мистификацију „шјора Терезаˮ: - „Не чудите се што ме видите у ово доба!... Душо моја, велика новост, и баш дођох да јавим вама првима. Дошао је из Америке неки Амруш који је тридесет година тамо био и постао милијонер... Милијонер, кад вам кажем. Он има на верижици неколико драгих каменова, од којих сваки вриједи по њеколико хиљада форинти. Амруш је сељак из околине од њихових (православни), али канда је тамо прешао у луторе, јер не трпи иконе. Јутрос, кад је био у Беповој кафани, грдио је Бепа што ће му Мадона. Боже опрости! Жена му је сад остала у Трсту, она је грдна мулатка (видјела сам јој фотографију), али има дивну, једину кћер (и њезину сам фотографију видјела). Али је све ништа према ономе што ћете сад чути. Амруш ће да купи не само кровињару, него и сам доњи руб трга, па ће на цијелој тој дужини да сазида кућу... какву кућу?... прави двор, на четири пода. Замислите, при дну, на средини, оставиће велики свод, на коме неће бити врата, да се море види са трга и да пролази ко год хоће на обалу. Јер разумије се, Амруш ће иза куће изидати обалу и саградити купалиште за себе.. А има њешто и смијешно да вам јавим, Бепо се препао да ће Амруш отворити кафану, јер му је Амруш то јутрос рекао, ха-ха-ха. Треба да знате да је Амруш служио код Бепа, као дијете, па га сад боцка...ˮ (472).Указујући на стварносну основу догађаја и јунака који су приказани у Матавуљевим причама из бокељског поднебља, Марко Цар је посвједочио да су се често састајали код извјесне госпође Х, којој је муж скоро увијек био на путу, а кућа јој је била пуна кћери за удају: "Та је госпођа у многом погледу, ал' у много блажој форми, била налик на ону Матавуљеву госпођу Терезу, порезниковицу, у малочас поменутој причи Нови свијет у старом Розопеку".[6]

Поступак комичног преувеличавања поприма гротескне размјере управо захваљујући метонимијској алегоризацији и спајању два потпуно независна догађаја. Први догађај се односи на изградњу Амрушеве кафане, а други на идеју „конштитуционаˮ, тј. новог устава у Ћесарији са проширеним грађанским слободама, коју је први у својеврсној „кафанској буниˮ изговорио мјесни надриписар, „адвокатоˮ Ђирафа.

Подјелу града на двије странке, „слободњачкуˮ и „консервативнуˮ, те дефинитивно урушавање старога розопечкога живота, Матавуљ изнова реализује у својеврсним масовним, карневалским сценама. Све дотадашње розопечке трзавице биле су ништавне спрам нових подјела и нетрпељивости. Нарочито се то очитовало у смишљању што ружнијих надимака и у погрдном ословљавању: „Ријечима наш и њихов даде се друго значење. Консервативци имадијаху још имена од милоште, као: гњиле консерве, сан-маркини, назадњаци, мрачњаци, поповске скутоноше. А без тога не осташе ни слободњаци. Они су још звани: гарибалдини, фрамасони, црвењаци, атеисте итд.ˮ (484). Тијесни градски трг постао је поприште директног сучељавања двају завађених и „непомирљивихˮ табора, а њихово вечерње шетање (или прецизније "тискање"), те упорно истрајавање у томе, попримило је трагикомичне и гротескне размјере: „Најжалосније бјеше вечером на тргу гђе слободњаци извојеваше своју половину простора за шетњу. А како сад бијаше много више шетача, то су, и једни и други, једва се могли мигољити. Пет, шест најљепших консервативака бијаху јако сјетне, јер толико најљепших каваљера ускочи у противни табор, гђе већ бијаше дама из новога свијета, међу којима цареваше лијепа плавуша Занетова. Тереза, порезникова жена, и Вица, царинарева кћи, дакле најхитрија жена и најмилија дјевојка из дошљачкога свијета, у шетњи, држаху правац самијем маргином двају табора, тако са једном ногом бијаху у консерви, а другом у републици. То је унижавало достојанство странке, али ко ће шта женским главамаˮ (484). Читав тај узбудљиви приказ градског трга на којем су истовремено шетали "слободњаци" и "консервативци" поприма додатну подсмјељиву димензију због ироничних коментара драматизованог приповједача. Све то је додатно употпуњено и ироничним коментарима старих поморских капетана, који се нијесу мијешали у сукоб већ су га са увесељавањем посматрали испред својих камених кућа или са балкона. Њихове реплике заправо су једина аутентична и објективна пројекција узбурканих мјесних страсти: „Старцима то бјеше трајна потказа шалу. Колико пута дозиваху један другога овако: - ʼО-о, капетан-Лазареʼ - ʼЧујем, капетан-Маркоʼ. - ʼЈе ли шта нова од наших крајишника, беповаца?ʼ - ʼНијесу се још, брате, војске судариле, али је рат на прагу...ʼ ˮ (484). Можемо их схватити и као спонтани и аутентични глас разума у мору узбурканих и потпуно ирационалних мјесних страсти.

Поступку комичног пренаглашавања и умножавања сукоба двају свјетова, старог и новог, доприносе и интерпретације полемичких текстова објављиваних у гласилима сучељених страна, Католичком дневнику и Уставности, који нису били ништа друго него узајамно „прочешљавањеˮ биографија најистакнутијих појединаца (Амруша и доктора Занета, с једне, те каноника и судије, с друге стране), по чему је „Розопек постао познат свијету са зле странеˮ, или како је то у форми шаљиве изреке, парафразирајући омиљену Амрушеву узречицу, исказао у свом подсмјешљивом коментару драматизовани наратор: „Како зовеш, могло се рећи: зло као у Розопекуˮ (486).

Превага новога над старим свијетом и комични приповиједни расплет, односно „изједначавањеˮ Розопека са осталим свијетом, започиње од тренутка отварања Амрушеве кафане, која је и понијела симболични назив „Нови свијетˮ. Међутим, да би парадокс у свему томе био потпун, није се то десило због нових уставних слобода, нити због напредних стремљења мјештана, него због ситних погодности које им је донијела нова и модерна кафана. До изједначавања старог и новог свијета дошло је и због младе „каларијереˮ Фанике, због карамбола, због квалитетнијег пива, те свега осталога што је допринијело да су и најокорелији „беповциˮ, односно „консервативциˮ, један по један ускочили у нови табор. Наједноставније казано: "Сва је промена у томе што стари свет прелази у кафану Нови свијет и преноси у њу све своје старе навике, привидно се покори, да би у ствари остао непромењен".[7]

Комични епилог и стабилизовање нарушених односа, остварено је у форми хумористичке алузије: „Порезник и Тереза вечером изашли би пошљедњи искрај Амруша. Њих двојица већ говораху ʼтиʼ један другоме и препираху се помало о политици. И посташе тако присни да је једанпут Тереза пришила отпало пуце са Амрушева капута. А послије, кад год би му што тако требало, Амруш би отишао к њој у кућу, те оста ријеч у Розопеку: ʼЕно Амруш иде да му Тереза пришије пуце!ʼ Тако превлада Нови свијет у староме Розопеку!ˮ (499) Тиме је само потврђена истина да су паланачке страсти, свађе и нетрпељивости, као и љубави и блискости, промјењиве и несталне, те да се наизмјенично стално смјењују, а да никоме није јасно зашто је то тако удешено на овоме шареном свијету. 

Догађаји у Сеоцу

Онеобичену слику свакодневног бокељског живота са свим његовим медитеранским особеностима и разноврсним људским обличјима, Матавуљ приказује и у приповијеци Догађаји у Сеоцу, која је први пут објављена у Летопису Матице српске 1898. године, а потом прештампана у збирци Приморска обличја, наредне 1899. године. Право мајсторство умјетничке амбијентације и дескрипције, при чему се простор оглашава као дејствујуће лице, препознатљиво је у експозиционим дијеловима приче, у којима се упознајемо са положајем Сеоца, а насупрот њему, на другој обали залива, са Црним врхом и Светом Петком, који су битно утицали својим положајем на његов живот. Након тога слиједи излагање сажетог историјата мјеста. Сви су водили поријекло од три брата, али су се у млетачко доба једни одвргли од старог закона и прешли у нови, те се мјесто подијелило на два дијела: православни и католички. Иза тога је дат и приказ социјалне слике његових житеља, те несвакидашња особеност да називају „младићимаˮ сваког неожењеног мушкарца па макар му било равно стотину година.

Описујући породично стање и становнике Сеоца, у којем су млађи и способни мушкарци највећим дијелом били морепловци, Матавуљ излаже праву малу етнографску студију о преосталим сталним становницима тог села, у којем су доминирале жене и старци. Посебно су издвојене удате жене или "мужатице", а затим удовице које су сахраниле мужеве, као и "бијеле удовице", тј. жене којима су мужеви били одсутни од куће, на "течевини" по бијелом свијету и морима, док су оне биле обавезне да чувају образ и кућу, да подижу дјецу. Одмах иза њих по броју су се издвајале млађе и старије неудате дјевојке, које су чекале да се неожењени мјештани врате са пловидбе и запросе неку међу њима. Матавуљ наглашава и то да све удате жене нису биле мјештанке, већ да су мушкарци често доводили из свијета дјевојке и женили се њима. Зато је Сеоце било прави мали цвјетник у којем су се мијешали различити језици и народи, а у вријеме када се одвијала радња која је описана у овој причи, у њему су живјеле четири Гркиње, три Италијанке, двије Рускиње и једна Енглескиња.    

Може се рећи да Матавуљеви описи мора и приморја из уводног дијела ове приповијетке представљају најупечатљивије дескриптивне примјере медитеранског поднебља у цјелокупном његовом дјелу, а огледају се у приказивању игре свјетлости и сјенки које су падале са оближњег доминантног брда Црног врха на заливску морску површину. Игра живописних боја и брдских сјенки на морској површини на један начин се одвијала у пријеподневним сатима, када се сунце рађало и уздизало према подневу, а на други начин послије подне када је заходило и падало у сутон. Ти описи умјетнички су утолико ефектнији што Матавуљ ту игру природе, коју су мјештани називали "мунтањом", доводи у везу са посебним менталитетом и карактером свих Сеочана. Очигледно је да и ова прича има свој стварносни предложак. Васо Ивошевић је на једном мјесту изнио претпоставку да се иза књижевног топонима Сеоцета скрива село Лепетане, родно мјесто Матавуљевог пријатеља Лазара Томановића.[8] На другом мјесту Васо Ивошевић износи претпоставку да је кроз лик дум Ивана Винопића, пароха у Сеоцету, Матавуљ приказао личност доктора теологије Трипа Радоничића из Прчања, који је у Матавуљево доба био херцегновски жупник и катихета, доцније бискуп которски.[9] На супротној страни залива, негдје изнад данашње Јошице и Ђурића, описано је на заподини Црног врха село Света Петка, раштркано око знамените старе цркве која се "бјеласала на висини". У истом том селу, само под именом Петковица, биће смјештена радња у касније написаној Матавуљевој приповијеци Звоно. Уважавајући све претходно изложене претпоставке, ако имамо у виду специфичну игру свјетлости и сјенки у бокељском поднебљу, можемо закључити да је феномен "мунтање" данас најупечатљивији у сеоцету Муо, те да је Матавуљ могао обликовати своје описе баш руковођен искуствима из овога мјесташцета.

Одлике хумористичког приповиједања препознатљиве су већ у приказивању главне знаменитости у животу Сеочана која се огледала у свакодневном посматрању „мунтањеˮ, тј. Црног врха, што је битно утицало и на формирање њихових карактера: „Еле, мунтања је панорама, меридијана, вјечити календар, убетно мјесто. Као што им је увијек пред очима, тако им је вјечно у памети и на језику. Тајанствена мунтања дубоко се укоријени у душу малог Сеочанина, а да би је познији утисци могли истиснути, те кад се врати с мора, сиједе главе и окорио, како се већма примиче старости, томе другом дјетињству, тако и мунтања све већма преузима своју моћ над њимˮ (535). Из наведене психолошке карактеризације засноване на локалним географским посебностима проистичу све њихове животне ситуације, вјеровања и дубока везаност за завичај од најранијег дјетињства до дубоке старости, тако да је читаво њихово постојање укоријењено на тој тајанственој и само њима познатој природној појави.

Обличја мјештана Матавуљ предочава различитим, најчешће комичним умјетничким средствима. Остварено је то кроз необична и живописна имена и надимке: Амираљ, Пулитика, Пајлот, Шклапоња, Комушина, Авокат, Покојна Луца, Кримеја, Душа, Кањија, Устралија. Садржано је и у обликовању физичких портрета, те кратке и занимљиве животне историје помораца. „Толико пута супотанко испричане, да је настала права збрка у старачким главама, те није чуда ако поњекад прича њеко туђе доживљаје као своје рођенеˮ. Њихов свакодневни живот опет је дат кроз приказ уобичајених дневних догађаја и радњи, које су попримиле обиљежја локалних ритуала: јутарња миса, посматрање мунтање, мушки збор, вожња Амираљева, женски збор, сијеста, бришкула у кафетерији, причање Устралијино, раздавање „књигаˮ, вечерња шетња и сл. Са посебном пажњом Матавуљ обликује живописни и необични језик којим су говорили Сеочани, а који је био заснован на мјешавини локалног бокељског говора са бројним страним језицима које су као поморски ветерани донијели из свијета. Стране језике су доносиле и бројне странкиње које су бокељски поморци женили и доводили са собом из Енглеске, Русије, Грчке и других земаља са којима су се сусретали на поморским путевима. Долазећи да живе у Боки, те жене су доносиле једну необичну језичку културу и сасвим друкчији начин живота. Матавуљ посебно наглашава да се у говору Сеочана "помињу ствари, о којима они Срби што су далеко од мора не могу имати појма, ствари којима нема тачна имена у нашем језику". Матавуљ истиче да се ту имена осам главних вјетрова изговарају свакодневно као најобичније ријечи: "трамунтана, грего леванат, широко, оштро, лебић, попенте и мајистро", те да се "говори о фортуналима, ураганима, о пођади, орцади, о навлу, о терцаријулима, о тринкетима, о акоштавању, бурдижању и - све тако". Имена великих свјетских градова и поморских лука изговарана су са специфичним приморским омекшавањима: "Новајорк, Ђибралтар, Коста од Африке, Ђапон итд." (538).

Издвојено мјесто у карактеризацији мјештана припало је Амираљу и Устралији. Матавуљ их приказује из различитих перспектива, али нарочито наглашава сљедеће њихове битне посебности. Амираљ је био најугледнији капетан у цијелом јужном приморју, а надимак је добио из поштовања, „јер је двадесет година управљао великим инглеским једрењацимаˮ (539), међу женама је био на цијени јер је био „најмлађи младић у оба Сеоцаˮ, напунио је тек шездесет другу годину. Мушкарци „новога законаˮ, кад су сами, радије су га подругљиво звали „Капо Мато (луда глава)ˮ, јер је био „заљубљиве природе, а уз то и „увјерен да су све женске луде за њимˮ (540). Устралијина животна историја знатно је драматичнија. Још као дјечак укрцао се на брод као „моцоˮ, преживио је бродолом пред обалама Аустралије, гдје је након тога остао скоро четрдесет година и радио различите послове, као рибар, као рудар, као амалин и сл. Своју богату животну историју, Устралија је радо причао мјештанима и упознавао их са појединим сасвим изоглављеним авантуристичким доживљајима, који су понекад тако били помијешани, без „главе и репаˮ, да су их само Сеочани могли разумјети.

Мада је још раније наговијештено могуће ривалство око Анете Нонцолове, јер ју је изнајприје просио Устралија, али је био одбијен, а затим јој је од неког времена пажњу почео да посвећује и други „младићˮ Амираљ. До заплета и нарушавања устаљене животне равнотеже, долази на прослави Амираљевог крсног имена, Лучин-дана, када се могло препознати отворено ривалство између двојице "младића", Амираља и Устралије, које је утолико било смјешније и чудније што су оба готово четрдесет година били старији од дјевојке. Након тога су услиједила два несвакидашња догађаја, женидба Амираљева Анетом и Устралијина Саветом Пајлотовом, која су као гром из ведра неба побркала устаљени ред у Сеоцу, те се „први пут догоди да поподневно доба прође без бришкуле и без Устралијине причеˮ (566).

Приповиједни расплет исказан је кроз иронични кратки коментар драматизованог приповједача: „И протећи ће половина вијека, а лањска година спомињаће се у Сеоцу по тијем двама догађајима - говориће се: - То је било оне године кад се оженише младићи Амираљ и Устралија!ˮ (567) Тиме Матавуљ потенцира идеју да се живот изнова вратио у своју пређашњу равнотежу, у којој ће "мунтања" бити најважнији свакодневни догађај у постојању ових примораца, а женидба двојице сеоских времешних "младића" изнимна епизода која ће се памтити и о  којој ће се причати у наредним годинама и деценијама.

Први Божић на мору

Иако је у свим бокељским приповијеткама наглашена поморска традиција и окренутост пловидби од најмлађих дана, тек у приповијеци Први Божић на мору (објављена је први пут 1901. године у збирци С мора и с планине), Матавуљ приказује узвишени тренутак поморске иницијације и ступања младића у морнарску службу, али и тиху драму раздвајања од завичаја и опраштања од срећних дана дјетињства. Претходно је у спису Бока и Бокељи, кроз казивање о славној традицији бокељског бродарства и поморства, Матавуљ указао на бројне особености, тегобе и љепоте морнарског живота. У овој приповијеци се то нарочито огледа кроз предочавање назива двадесет и четири мања и већа једра која су красила велике једрењаке, а која је сваки бокељски дјечак познавао још од свог раног дјетињства, као и кроз приповједачево казивање о томе да није било породице која није имала неког поморца који је тренутно пловио по свјетским океанима и морима. Бокељи су још од дјетињства научили да буду вјешти и добри пливачи, да знају да препознају морске вјетрове, те да се још боље и вјештије пењу по бродским јарболима и катаркама. Исто тако су се поносили поморцима који су обиљежили у прошлости њихову породичну поморску историју, као што није било породице која није некога свога поморца изгубила у великим бродоломима на морским пучинама.

У приповијеци Први Божић на мору, опредијелио се за литерарно обликовање мотива одласка у морнаре и прве званичне пловидбе, који је по својој драматичности и значају подједнако незабораван у животу сваког поморца, али и његове породице и цијелога мјеста из којег је потицао и чију је славу проносио пловећи на моћним лађама по великим свјетским морима. Отуда, у експозиционим дијеловима приповијетке, у којима указује на припреме дванаестогодишњег дјечака Шпира Томановића из Лепетана за одлазак у прву морнарску службу и на пловидбу, Матавуљ са нарочитом пажњом и симпатијама слика патријархалну страну бокељског народног живота, те изузетну оданост традицији поморства. Начин на који се дјечак припрема за службу (узет је за „малог од провеˮ на новоизграђеном једрењаку „Правдаˮ, који је био власништво тршћанских помораца Милчевића), начин на који је изложена поморска традиција његове породице (и дјед и отац су му настрадали у бродоломима), начин на који је испраћен на прву службу и значај који је томе придат у малом бокељском селу, јасно указује на нераскидиву бокељску везаност за море, за традицију поморства и углед који је она донијела Бокељима широм свијета. У уводном дијелу приповијетке Матавуљ наглашава још један важан аспект бокељског патријархалног живота, а односи се на изразиту бокељску завичајну повезаност и солидарност када би се заједно запутили у туђи свијет. Када је мајка Мара допратила дјечака Шпира на парну лађу којом ће отпловити до Трста, пажљиво је мотрила морнаре, а кад је по изговору препознала да је један од њих Бокељ, препоручила му је Шпира и замолила га да пази на дијете све док се не укрца на "Правду". И заиста је одржао обећање и као прави Бокељ бринуо се о Шпиру током читаве пловидбе до Трста, све док га није довео до тражене лађе и пожелио му "добри пут".  

Средишњи дио приповијетке (дјечаково путовање до Трста, ступање на „Правдуˮ и прва пловидба), у функцији су живописног сликања морнарског живота. Матавуљ нарочито успјешно психолошки мотивише дјечаков доживљај прве пловидбе, који је утолико спектакуларнији што је приказан напоредо са првом пловидбом новог једрењака. Будући да је брод запловио непосредно пред Божић, значај прве пловидбе, психолошки је усложњен и са првим дјечаковим дочеком највећег хришћанског празника на мору. Врхунац тог доживљаја утолико је већи што се истовремено одвија и са првим искуством са узбурканим морем. Матавуљ посебно наглашава раширену вјерску толеранцију међу морнарима приликом обиљежавања Божића. Осамнаестог дана пловидбе, баш кад су испловили из Гибралтара на Атлански океан, затекао их је Бадњи дан католички, тако да је једини латинин на броду, ностромо Мато, "спремио бадњачић, окитио га ловориком и увече, у присуству капетана и потчињених, турио га у 'фогун' (огњиште у пећи)". Ностромо је потом частио вином, а Шпиро је отпјевао божићњу пјесму бокељску: "Божић зове с оне стране..." (600). Матавуљ наглашава да је пјесму "Рождество" и остале божићне пјесме дјечак оставио да пјева за православни Божић.

Приповиједни расплет је услиједио пошто су се морски духови смирили. Шпиро заокупљен борбом једрењака и посаде са стихијском снагом воде, тек шест дана послије празника сазнаје да је његов први Божић на мору протекао а да он тога није био ни свјестан. Све то буди у њему идилична сјећања на дане дјетињства и дочеке Божића у завичају, те га преплаве емоције које није могао да сакрије: „Шпира обузе неизмјерна сјета. Одједном му се предочише Лепетане, мајка, дјеца, црква и све што је у вези са великим и свијетлим празником. Лагано се извуче из свога креветића па изађе на кров. Бјеше тишина, мртва тишина. Над неизмјерним морем неизмјерно небо начичкано звијездама. Шпиро сједена коломат и бризну у плачˮ (601). Пред очима су му били брижна мајка, која је већ била изгубила мужа на мору, а дочекала је да јој старији син, иако још сасвим недорастао дјечак од дванаест година, отплови на морнарски пут и тако нејак настави породичну поморску традицију, а уз мајчин лик и искрена дјечачка жудња за сестрицом Саветом и млађим братом Трифуном, као и за свим мјештанима који су га неизмјерно вољели јер је лијепо пјевао у цркви, тако да су га из милоште звали "попом".  

Умјетничкој доживљености и аутентичности испричаног догађаја посебно доприноси чињеница да је главни протагонист ове Матавуљеве приче Шпиро Томановић из Лепетана стварно постојао и да је то било "напросто име жива човјека"[10] који је постојао и у вријеме када је прича објављена, као и још много година иза тога. Познато је да је Симо Матавуљ често боравио у Лепетанима у кући пријатеља Лазара Томановића и његовог брата Теофила, те да је тада и упознао јунака ове приповијетке. Према каснијем свједочењу Васа Томановића за вријеме једног од тих Матавуљевих боравака у Лепетанима "дошао је с мора рођак и сусјед Шпиро Томановић, капетан на парном броду, и довео са собом вјереницу Гркињу с којом се вјенчао у својој кући". Матавуљ је присуствовао том вјенчању, а свакако је тада имао прилику да се боље упозна са каснијим јунаком своје приповијетке, који ће бити  приказан као дванаестогодишњи дјечак. Све је у причи у основи тачно наведено и Шпирово име и презиме, као и име његовог дједа прослављеног поморца Марка, јер је у кући на видном мјесту била стављена његова пушка и "медаља за храброст показану у борби против гусара". Додуше, већ је наглашено да је Матавуљ погријешио у навођењу Шпировог породичног родослова "Шпиро Филипа Маркова Томановић", зато што је Шпиро био син Антонов а не Филипов. "Постојао је и Шпиро Филипов, али он није био поморац".[11]

Звоно

Средишњи мотив приповијетке Звоно (објављена је први пут у часопису Коло 1903. године, а затим је године 1904. прештампана у збирци Живот), чија се радња одиграва у Петковици, селу смјештеном на орлујској висини једног од бокељских висова, казује о несвакидашњем и чудесном догађају пуцања звона на древној цркви Свете Петке. У сугласју са новелистичком структуром бокељских прича, Матавуљ у експозиционим дијеловима приступа просторној амбијентацији и предочавању социјалне слике становника, а затим и издвајању сеоских знаменитости: „Петковичани су дакле истицали оно што су имали, - своју црквицу из времена Немањића, своју поповску кућу у којој је, ваљда још од тога истог времена, свештенички чин прелазио с оца на сина, а нада све, своје звоно, чији је умиљати и силни глас вијековима појао славу божју, кликтао у њиховим ријетким весељима, нарицао у њиховим честим жалостимаˮ (575).

Поступак просторне амбијентације почива на веома успјешном опису Петковице као сеоцета "од тридесет кућица, са њешто виноградића, вртлића и маслиника", које се било "савило у вијенац око кршевита гола брда, које или пржи сунце, или шибају вјетрови и кише" (574). Матавуљ нарочито у том опису издваја средњовјековну "црквицу која је надвисила село", а која је од старости била мрка и потлеушена, зато што је на њеном гробљу упокојено много генерација Петковичана и била је прави симбол бокељске везаности за завичајно поднебље и родно тло. Пошто су се ради зараде и "хљеба насушнога" ломила и путовала по свијету, како би се обезбиједили за старачке дане, бокељска дјеца су нарочито под старост осјећала исконску жудњу да се врате "у земљу, која их је дала, иако их није могла отхранити" (575), те да ту проведу посљедње овоземаљске године и дане, као и то да на сеоском гробљу поред завјетне црквице заувијек отпочину њихови земни остаци.

До сасвим неочекиваног заплета и поремећаја свакодневнога живота долази једног облачног недјељног јутра када је стари црквењак пошао „да огласи јутрењу службуˮ, па умјесто умилног звука зачуо промукао, угушен глас распуклог звона. Ужас који је због тога захватио Петковичане, Матавуљ мотивише кроз приказ њихове невјерице, кроз њихове страхове да то није какво зло „знаменијеˮ за четрнаесторо момчади који су неколико дана раније отишли „низ мореˮ, кроз безуспјешне покушаје да разјасне шта се то стварно десило са звоном, те како се могло распући. Парохијани су дубоко вјеровали да се иза свега скривала нека велика и необјашњива тајна, а поп Арон је пуцање старог звона доводио у везу са свеопштом пролазношћу ствари и самог људског живота. Као што "човјек свакога дана помало мре", тако се и глас звона одавно помало мијењао, а да то нико није опажао, све док се звоно није потпуно распукло. Негдашњи умилни и силни звук који је вијековима "појао славу божју, кликтао у њиховим ријетким весељима, нарицао у њиховим честим жалостима" (575), претворио се у тупи и загушени ропац клепетуше.

Вијест о чудесном догађају брзо се проширила изван мјеста. Најприје су је са сличним ужасом примили Подољани кад су стигли на недјељну службу, јер су и сами припадали парохији Свете Петке, док је по сусједним селима вијест била пропраћена различитим коментарима, често и исмијавањима. Тај несрећни глас се преко писама касније раширио на све четири стране свијета, тамо гдје су Петковичани и Подољани имали своје укућане и сроднике који су били печалбари или поморци.

Сеоски збор на којем се вијећало о судбини распуклог звона, Матавуљ предочава у облику дијалога прожетог повремено и комичним досјеткама. Пошто су се сагласили да би зазорно било „писати прошеније ћесаруˮ и од туђе вјере примити звоно, „замијенче овог прастарог, српскогˮ (578), неко се досјетио да напишу „прошеније на Цетињеˮ, а мудри Крсто Перов Аустралија је на то досјетљиво одговорио: „То ми није зазорно, али знам да није од вајде. Откуд да они сираци озго поклањају звона! Да их сами не покрадоше по дубровачкој држави, кад су се били са Французом, - што нека им је просто! - жље би и њима ђе звонило!ˮ (578) На крају су сви пунога срца и душе стали уз предлог попа Арона да напишу „прошеније Мијајлу Милошеву, књазу од Србијеˮ (578). Заграјали су са одобравањем уз ту идеју, што је најбоља потврда оног старог и никад угаслог бокељског вјеровања да немају никога ближег на овом свијету, те да је "земља Србија мати свима Србима". Тиме је Матавуљ изнова мотивисао постојаност тврдње о изразитој српској свијести бокељског народа и читаве Боке Которске.

Кратак приповиједни епилог, који је након тога услиједио, има облик извјештаја из којег сазнајемо да су Петковичани срећно разријешили невољу и убрзо из Србије добили ново звоно: „То је прошеније отправљено око Ускрса, а ново звоно из Србије дође пред Госпојину, и на њен дан први пут запоја славу божју на бокељском висуˮ (579). Тиме је међу Петковчанима, као и свим другим бокељским Србима, симболички не само превазиђен страх од предсказања зла које може донијети распукло звоно, него је поклон који је стигао из Србије још једном распламсао у њима вјековну вјеру у духовно јединство српског народа, као и бригу коју државотворна матица води према свим дијеловима националног простора. Тиме је изнова пробуђена и свагдашња тиха и неугасла нада о неминовности будућег политичког и државотворног јединства.

---

[1]Vidjeti o takvom ustrojstvu komedija u knjizi: Northrop Frye, Anatomija kritike, prevod: Giga Gračan, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 195.

[2]О наведеном поступку комичног преувеличавања упоредити: Vladimir Jakovlevič Prop, Problemi komike i smeha, prevod: Bogdan Kosanović, Dnevnik-Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1984, str. 80-81.

[3]Интересантан је у томе смислу Бахтинов резиме о карневалском осјећању свијета и жанровској традицији ,,озбиљно-смешногˮ: ,,Uza sve spoljašnje šarenilo, oni su ujedinjeni dubokom vezom sa karnevalskim folklorom. Svi su prožeti – u većoj ili manjoj meri – specifičnim karnevalskim osećanjem sveta, neki od njih predstavljaju direktne književne varijante usmenih karnevalsko-folklornih žanrova. Karnevalsko osećanje sveta, koje prožima te žanrove od početka do kraja, utiče na formiranje njihovih osnovnih odlika i stavlja sliku i reč u njima na poseban odnos prema stvarnosti. Istina, u svim književnim vrstama ozbiljno-smešnog i jak retorički element, ali u atmosferi vesele relativnosti karnevalskog osećanja sveta taj se element suštinski menja: slabi njegova jednostrana retorička ozbiljnost, njegova racionalnost, jednoznačnost i dogmatizam.ˮ (Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, стр. 168).

[4]Marko Car, "Simo Matavulj", Moje simpatije, Izdala "Međunarоdna knjižnica", Zadar, 1913, str. 203.

[5]Голуб Добрашиновић, "Објашњења", у књизи Симо Матавуљ, Приповијетке, Српско културно друштво Просвјета Загреб-Српска кињижевна задруга Београд, Загреб-Београд, 1991, стр. 448.

[6]Марко Цар, "С. Матавуљ у Херцег-Новом – успомене и биљешке", нав. дјело, стр.16.

[7]Иво Андрић, "Четрдесет година од смрти Симе Матавуља", Уметник и његово дело, Сабрана дела Иве Андрића, књига тринаеста, Просвета, Београд, 1977, стр. 148.

[8]Васо Ивошевић, "Поморски и приморски мотиви у стваралаштву Сима Матавуља", Годишњак Поморског музеја у Котору, ХХVI, 1978, стр. 151.

[9]Васо Ивошевић, "Матавуљеви записи о Бокељима", Бока, број 11, Херцег Нови, 1979, стр. 336.

[10]Марко Цар, "С. Матавуљ у Херцег-Новом – успомене и биљешке", нав. дјело, стр. 19.

[11]Васо Томановић, "О боравку Сима Матавуља у Лепетанима и о једној његовој приповијеци", Бока, број 17, Херцег Нови, 1985, стр. 422.

[1]Максим Злоковић, "Херцегновски дани Сима Матавуља", нав. дјело, стр. 259.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: