детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

Осми део можете прочитати ОВДЕ

ГЛАВА XXV

   Кад се вратила из друге смјене тог петка, 30.ог априла 1993. године нашла је Ката  подугачак текст главног и одговорног уредника. Пише Манде да су новине изашле из штампе. Пажљиво их је прегледао. Унутра су сва четири прилога, на четири језика. Текст он није ништа мијењао. И пријеводи су стигли на вријеме. И она задња реченица о  Фатими је ушла  на крај текста, као П.С. Слајдови су вјерно пренесени у тексту. Он је све лијепо сложио и текст преломио.

    Онај докторов виц је уоквирио. На првој страници су и општи подаци  о женама и доби . На трећој страни уоквирена је и  редакцијска захвала свим добрим људима који нису  били спријечи националном ускогрудношћу да се спријечи да се до истине дође. Надаље се редакција захваљује бројним донаторима који финансирају овај број који иде на све континенте. Посебна захвалност припада фирми Бенетттон у Тревису која је уступила слике беба. Редакција жели да читаоци гледају ову  лијепу и лијепо обучену дјецу, да се веселе њиховим несташлуцима, а можда и великим дјелима не примјећујући и не загледавајући које су боје коже и како су дошли на свијет.

 У недјељу стижу  новине, као и до сада аутобусом.

   Испружила се на кревет. Дубоко је дисала, требаће јој снаге за ово шта сада слиједи. Био јој је слободан викенд.

Отишла је у ту суботу у Мигрос. Стајала је на одјелу папирнице.  Које боје коверте да узме? Бијеле или жуте? Шта ће више привући пажњу? Одлучила се ипак за жуте  и кад је све покупила са полице, оде до трговца и замоли га за још. Гледа трговац у њу, каже да нема такве боје више ни у складишту. Купује оне  све што их стави у колица и одлучује да оде до Цоопа, идућег трговинског ланца. Ту налази исту боју и купује неколико паковања. Кад је дошла кући,  отварала је свако паковање оштрим ножем. И кад је сав онај целофан смакнула, узе танки црни фломастер и почне да исписује адресе.  Успоређивала их са листе коју је претходни дан припремила. Радила је пуна четири сата. Још да новине стигну сутра, да их убаци  у коверту и правац пошта. А то ће у понедјељак, послије одрађене прве смјене. Имала је времена да и Зорана позове. Да га замоли, да јој допреми новине до њеног стана. Новине су тешке, не би она то теглила по возу и вагонима. Кад је чуо њену жељу, само је упитао колико комада?

     – Двије стотине.

     – Па шта ће ти толико?

     – Требају ми за наше непријатеље.

     – Зар их само толико имамо?

     – Имамо.

     Зачуо се смијех човјека који је себе упрегао  само да стигну новине и све те новости из земље Југославије која још увијек грца  у санкцијама свјетских моћника. Молио је он Босу да пише новинама протесте или писма редакцијама да се престане са тим једностраним извјештајима, гдје све злочине праве Срби. Ни једна српска жртва да се појави у овдашњим медијима. А пуца се на обје стране, ничу логори заробљеника. Онда иде и та ратна пропаганда. Сликају ратни репортери одрубљену српску главу и два муслиманска војника,а испод слике пише текст како је то глава једног Муслимана. И смета му што су сви стали у заштиту тог муслиманског свијета. Бјеже људи од рата и невоља, страха и глади, свуда добивају азил. У цијелог Европи. А ти Крајишници који су ту исту Европу преко Беча бранили баш да тај ислам не дође до њих, они свуда добивају одбијенице. Једино их земља Канада прима и преко гарантних писама рођака и комшија.

    У недјељу око шест сати је стигао до Кате и њеног стана.

    – Шта је то? Ти пливаш у ковертама!

    – Ћути. Чуће се.

    – Хоћеш ли послати којој редакцији црнчиће?

    – Да, и пљувачима који још увијек имају толике слине да пљују . И пријатељима.

    – Ко ти је ту пријатељ?

    – Ево, на примјер Неуе  Зüрцхер Зеитунг.

    – Они пишу исто против српског народа.

    – Не, у заблуди си. Они пишу објективно.

    – Шта је по теби објективно? Да чујем.

    – Они пишу о све три зараћене стране у Босни. Доносе и актуелне вијести са фронта.

    – Не можеш ме у то убједити. Зашто о Хрватској пишу о четницима? Какви четници на Банији, Кордуну, Горњој Лици? Четници су моји били око Книна и добро да их има. Док је српских четника у Крајини, живјеће и наша Крајина. Они бране кућни праг и чељад у кући. Неће бити више  изгорјелих цркава и  у њима прекланих Срба. Зашто те твоје колеге никад не напишу колико нас је поклано у ИИ свјетском рату од усташа? Зашто никад нису написали да је тај Туђман ишао, као Титов генерал, по иностранству и скупљао од емиграције, усташа, новац за свој ХДЗ, који је са предзнаком исто усташки? Мене боли податак да су усташе само у Горњокарловачкој епархији за вријеме рата заклали 64 православних свештеника. Убили су 544 свештеника, а 240. ооо Срба је у Хрватској покрштено. Сада имамо Хрвате и  Милошевиће, Петровиће, Павловиће, Јовановиће. Кад рат заврши, неће више бити ни једног Србина у Хрватској. Нешто ће побјећи, нешто ће Хрвати поклати, а остало ће покрстити. Онда ће свјетска дипломатија пљескати том истом Туђману што је успио очистити тај за њега " реметилачки фактор". И тако ће Хрватска ући у савез европских земаља, а можда и у НАТО. Дај ти мени договори сусрет са неким од тих својих колега, да га ја кроз један интервју упознам са истином нашег покоља  у НДХ. Да га питам, како то нигдје у свијету забиљежено није да су имали дјечје логоре? А ми имамо, и Сисак, и Јастребарско. Имамо ми и Јадовно и Пребиловце. Дјечја кост до кости. А и то Међугорје! Тамо се дјеци неких алкохоличара указала госпа у ноћи како свјетлуца у својој бијелој хаљиници. А то свјетлуца фосфор из дјечјих костију које су усташе преклале  из само једног разлога: била су православне вјере.

   – Добро Зоки. Потрудићу се да приупитам неког колегу да ли би хтио доћи чути те и објавити тај интервју.

  – Добро си то рекла, чути и објавити. Немој ми послати некога коме ће главни уредник згужвати папир и рећи: то не објављујемо.

   – Запричали смо се. Хоћеш ли да заједно вечерамо?

   – Шта нудиш?

   – Буђоле, сремске , кулен кобасе.

   – Ја мислио неки кавијар руски, а то што ми нудиш, то имам  и код куће. Одох, чека ме моја Сека да заједно вечерамо.

ГЛАВА XXVI

    Одрадила је Ката велики посао преко викенда. Смијала се сама себи  још у суботу, тог 1.маја, као празника рада.  Исписивала је коверте до касно у ноћ, па је сутрадан, у недјељу наставила започети  посао. Није хтјела Зорану рећи шта намјерава. Бојала се  неразумијевања.

   Зато је у тај мајски први понедјељак већ у пет поподне била у пошти. Стала је пристојно у ред и кад је дошла тик до шалтера, упитала је :

    – Погледајте шта имам! Све шаљем у Неw Yорк. Хоћете ли ми ви све то сами обављати?

   – А не. Станите овдје између наша два шалтера па пружајте коверте и колегици и  мени. 

   Ишло је то неких пола сата својим током, а онда једна непозната жена се прогура између реда људи и приђе шалтеру.

   – Шта ви мислите докле ћу ја чекати?

   – Госпођо , радимо.

   – Шта радите! Ова украла колица из трговине, зовите полицију!

   – Госпођо, ја сам купила коверте у Мигросу и узела колица да бих све те коверте могла донијети до шалтера.

    – Ви сте крадљивица! Идем по полицију!

  Није прошло ни десет минута, кад  је за рукав неко повуче. Види Ката полицајца и ону његову етикету,  градске полиције.

   – Нисам украла колица, само сам их посудила да ове коверте, што сам код њих купилла, овако допремим до поште.

   – Јесте ли  их питали?

   – Јесам, касирку. Рекла ми је да могу,али да их вратим.

   – Добро, урадите онда тако.

И одоше. Није прошло ни петнаестак минута, кад се зачу граја. Људи стоје у колонама, негодују гласно. Из које је она фирме и шта шаље. Све то споро иде, гомила коверата се не смањује , мисли револтирана маса. Једни траже да Ката стане у страну  и да сачека док ови други прођу, а други повишеним гласом предлажу да она закаже термин .

   Ове двије службенице се нагињу кроз шалтер и покушавају смирити незадовољнике.

   – Ова жена је са нама договорила термин да то буде сада и молим вас да се стрпите, видите да радимо.

   – Ако нас не примите сада , за минут, одосмо ми на полицију!,– рекоше двије постарије госпође.

   И стварно, појавише се опет она два полицајца.

   – Шта имате у тим ковертама?

   – Имам новине.

   – И коме и куда то шаљете?

   – Шаљем амбасадама земаља УН у  Америку.

   – Све то?

   – Да све.

   – Знате ли ви колико ће то коштати?

   – Знам, ја сам мјесецима радила ноћну смјену како бих имала за поштарину.

   – И шта пише у тим новинама  јако важно што треба ју дипломате читати?

    – Аудиатур ет алтера парс.

    – Шта вам је то? Какво је значење?

    – Истинити догађаји који су се овдје дешавали.

    – Дајте нам један примјерак,– и без одобрења, нагну се полицијац и извади једну жуту коверту. Ката успије прочитати да је написано Унитед Кингдом.

 Отворише коверат и кад угледаше новине, наредише да се слање стопира. Службенице негодују, морају затворити касу, праве им проблеме. У пошти мук. Сви гледају подозриво у Кату. Неки излазе  и одлазе. Већ је прошло шест сати. Само још пола сата и пошта се затвара. И тако, у чекању дође и то вријеме затварања. Полиције негдје.

   – Хоћете ли да сутра наставимо?

   – Не могу ја сутра. Молим вас, да продужите своје радно вријеме. И да наставите радити.

   – Зашто је полиција однијела новине?Шта то унутра пише?

   – Пише на четири језика  истина како су оне жене родиле црне бебе по Швајцарској.

   – А то пише? Да ли оно из Триемлија?

   – Да. И други случајеви које сам ја открила.

   – Јесте ли ви новинар?

   – Јесам.

   – Е, сада је доста! Нека полиција чита, а ми настављамо, колегице!

   Око седам сати лупа полиција на затворена врата. Колегица показује на сат. Они шетају , па опет куцају.  Службенице остају при својем ставу. Све до осам сати, кад би исписана и задња царинска декларација и наљепљена на коверту. Изађе она млађа, приђе вратима и отвори их полицији. Стоје са стране са примјерком новина.

   – И ове узмите за Британско Краљевство,– рекоше у глас.

   – Значи 156 коверата, збирно износи 3.642 франка.

   – Колико?– зину у чуду полицајац.

   – Словима господине, три хиљаде шест стотина и четрдесет два франка.

   – Гдје сте ви нашли толике адресе?

   – Ја сам правник и знам организацицју УН.  Шаљем истину земљама чланицама Савјета Безбједности, сталним и несталним. И другим земљама које одлучују о рату на Балкану. И не шаљем Пољацима. И знам зашто не.

   – Можемо ли ми сазнати разлог?

   – Однијели сте ми новине, прочитали сте и знате о чему се ради.

   – Дајте и нама један примјерак.

   – Сутра ћу вам их донијети.

   Стоје њих двојица и гледају у Кату. Она у руци држи оне љубичасте новчанице од хиљаду франака. И пружи их.

   – Никада до сада нисмо имали толику поштарину код једне странке у једном дану.

    Ката гурну празна колица кроз аутоматска врата поште и крену ка Мигросу. Гурнула је колица у ред осталих и окрену се око себе и видје силуету оних двају полицајаца.

    Ноћ је провела радећи.  Гомила новина по тросједу, она их листа и тражи свуда импресум. Ту налази и адресу и име главног и одговорног уредника. Остало је још пар комада, то ће ићи пријатељима, Од Босе и Драгана  и свих осталих помагача. Легла је опуштена и срећна. Одједном скочи: па није послала никоме у Берн, у њихову Савезну Владу. Морају и они знати шта се све дешавало у овој њиховој питомој земљи. Опет прелистава њихове новине. Коме да пошаље, ко ће се од њих позабавити тим случајевима. И онда нађе име Рутх Дреифусс. Министарка унутрашњих послова.  Ако крену од Ирме Тоблер, значи не могу се они изговорити да нису надлежни. А она се појавила у Ст.Галлену, баш гдје је и дотична министарка рођена.

   Сутра ујутро је опет отишла до поште, предала коверте и кренула ка полицији.

   – И зашто нећете да оставите овдје код нас новине, ми смо пријемно?

   – Не, хоћу да видим кантоналне полицајце.

   – Али госпођо драга, ми смо синоћ  прочитали те текстове.

   – И ?

   – Насмијали смо се. И тексту и илустрацијама.

   – Мени ту ништа нема смјешнога. Знате ли колико је Срба из Босне добило отказе због тих демонстација жена?

   – Нека се жале.

   – Коме да се жале?  Добити моментални отказ  само зато  што ти у аусвајсу пише да долазиш из Босне и Херцеговине и што у кадровској служби пише да си православац.

   – Нисмо ми надлежни за радне односе.

   – А за сексуалне односе јесте?

   – Ту нема кривичног дјела.

   – Нема? Запамтите име Ирме Тоблер, дјевојке која је у шоку. Ко је њу прогласио и трудницом и родиљом? А гдје су ове ваше активистице из Про Сенецтуте? Када ће оне пред лице правде?

   – Па и оне су злоупотребљене. Те су жене из Босне лажљивице.

   – И?

   – Слушајте ви, ми смо овдје да ми постављамо питања. А не ви!

   – Стварно? Биће лијепо ако вам се још распишем. Да ме нисте хтјели примити. А новине сам послала и госпођи Дреифусс.

   – Сачекајте, доћи ће колега по вас.

   – Колега или госпођа Рутх?

   – Да ли је вама неко до сада рекао да сте дрска?

   – Не, нико. Само да знате ја сам јако љута на неправду.

   – Одакле сте ви?

   – Ја из Хрватске.

   – Чији сте држављанин?

   – Хрватски, имам њихов пасош.

   – Ви сте онда опасан љевичар!

   – Хвала, погодили сте. Још само да ми платите пут за Лондон, жељна сам вожње лијевом страном цесте.

   – Ви мене чекате?– прекиде је мушки глас. Она се окрену  и  угледа ниског полицајца плавих брчића  изнад горње усне.

   – Хвала вам што сте ме примили. Тражиле су синоћ ваше колеге ове наше ратне новине па сам их вама донијела.

   – Има ли ту какве повезаности са оном бебом  у Триемлију?

   – Има, овдје су још четири случаја.

   – Значи епидемија. Чуо сам јутрос на рапорту да сте синоћ направили гужву у пошти. Зашто нисте послали новине Пољацима?

   – Зато што је онај пљувач Пољак.

   – Па ,баш зато, требали сте.

   – Не, господин Тадеусз не смије знати аргументе  које ћу ја доставити другим земљам чланицама УН–а.

   – Морам вам бити искрен. Читајући његове изјаве да је тридесет хиљада Муслиманки силовано, размишљам ја о српској војсци  и о тој дивизији војника који имају само један задатак, да скоче на жену противника .Ја ћу пажљиво да исчитам све те чињенице и онда ћемо то прослиједити колегама у Ст.Галлен. Они су надлежни, то смо већ договорили. Вама хвала на сарадњи.

ГЛАВА XXVII

      Чита Ката удућих дана све новине, прегледава на киоску сваку страницу и тражи бар неку вијест о рату  у Босни. Зашутјели сви. Ни слова нигдје. Нема више ни силовања.  Од госпође Дреифусс стигла захвалница за новине. Пише министарка да јој се захваљује за догађаје који су ето закуцали и на њихова врата.

     Броји Ката дане и  замишља  реакције дипломата у свјетским амбасадама. Није новине послала никоме  од земаља из бивше државе Југославије.  Нека и они буду затечени истином и непобитним чињеницама о том ратном злочину и  ратној пропаганди.

   Око десет сати дванаестог маја долази јој у сусрет у ходнику замјеница главне сестре клинике госпођа Јоханна са два мушкарца из болничког обезбјеђења.

   Пружа јој папир и оловку. Чита Ката слова и одмахује главом.

    – Овдје владају закони медицине, а не политике. Зато смо одлучили да вам дадемо моментални отказ. Потпишите га, један примјерак задржите за себе. Ви момци је одведите до гардеробе, да се пресвуче и узме своје ствари. Мени ћете предати кључ. Овдје пише сестро да вам се убудуће забрањује сваки приступ или улаз  у клинику.

Хвала вам за сав до сада рад. И срећно даље у животу.

    – Ко ми ово смјести?,– би прва реченица након што се прибрала од шока.

   – Баш ко гром из ведрог неба,– рече узбуђено Боса.

Одмори се пар дана. Хоћеш ли ићи на биро за запошљавање  или да зовем Славка да ти нађе неко друго радно мјесто?

   – Ма какав биро. Тражићу негдје посао трајне ноћне сестре. Да не гледам више све те фаце и дволичност.

   – Ипак ћу ја Славка звати. Немој одбијати помоћ. Доћи ћу ти вечерас у посјету.

   – Неко је проговорио, неко је Смиљу и Кату повезао да је то иста особа. Али ко? Можда и полиција?

   Узнемирена је јако, питање за питањем, а нема одговора. Провири кроз прозор и види лијеп сунчани мајски дан. Иде она прошетати уз Аару, да гледа њене таласе, да обиђе онај малени слап, да је шум воде умири. А пулс на врату удара ли удара.  Прошла је мимо протестантску цркву одакле пуца поглед на ту алпску ријеку  која је више мутна него бистра од силних киша и зими отапања снијега. Кривуда од Берна до Кобленза гдје је у свој ток прима  та Рајна коју многи називају кривим именом, да је то њемачка ријека. А она подивља од својег изворишта  у кантону Граубüндену све до Боденског језера у којег увире и на крају извире и тече до Басела одакле постаје и пловна.

     Да, да, истина је тешка, а посебно објективност. Никога нису штедјели. Не каје се што је била у заштити жена и те нерођене дјеце. Одједном навали и бијес. Докле ће ти мушки да искориштају жене? Ни једна жена не започиње рат. Да је по њима, никад рата не би ни било. Било би договара у сваком конфликту. Свуда мајке рађају синове и ни једна никада свога сина није гурнула у ратне сукобе. Мајка је та која га рађа, не да другима да му одузму живот. Онај младеначки када се од дјечака преобразује у младића, када ничу прве длачице по лицу и када га гледа док их жилетом уклања. И на стасала леђа каче  оружје да убија. За циљеве политичара и њиховог животињског нагона, да поробе земље и добију робове.

    Док је гласно размишљала, стигла је и на тај широки мост. Поред цесте је широк ногоступ.  Данас је она једини пјешак. У једном тренутку  види двије жене које су своју шетњу претвориле у кас. Трче њој у  сусрет. Ката се наслони на ограду моста да жене прођу. Једна извуче металну шипку, а друга је ухвати за  леђа и оборише је на цесту. Ката у својој немоћи удара ногама и рукама хвата шипку. Вуче жена њену лијеву ногу, а друга ухвати прилику и удари је по потиљку, са леђа. Погледа Ката у цесту и види човјека како излази из камиона у шареној кошуљи  и његове коцке јој замрачише јој поглед. Утону у провалију.

   Кад је отворила очи, око ње сви у бијелом. Један нешто пита, а његове ријечи долазе уз снажно добовање. Одједном испред себе види комад бијелог папира и наредбу да напише своје име. Дрхтавом руком исписа само К.М. и опет некуд одлетје. Лети неким плаветнилом неба, а ту два бијела анђела, раширили своја крила и прекрили јој уста. Она не може дисати, хвата ваздух, а они притишћу.

    А онда осјети нечију руку на челу, па на лицу, нешто мокро јој на уснама.  И одлепша даље изнад грања, изнад крошњи липа које се управо расцвјетале. Чује и глас да отвори очи.

   – Да ли нас видиш?

   – Видим, али дупло.

   – Знаш ли гдје си?

   – Негдје у месници. Сви имате бијеле мантиле.

   – Като, ти си у амбуланти својег кућног доктора. Повраћа ли ти се ?

   – Не.

   – Сјети се гдје си била. Испричај нам догађај.

   – Шетала сам уз Аару, напале ме двије Швајцаркиње и један мушкарац из камиона.

   – Откуд знаш да су биле Швајцаркиње?

   – По командама, ударале су ме металном шипком.

   – Да ли с овом?

Ката се придигну, лијевом руком се подбочи, а десном поче да пипа потиљак. Бол је била јака тако да је стиснула зубе и направила болну гримасу лица.

  – Да, с њом.

  – Онај човјек из камиона те спасио. Отео је шипку и њоме њих двије тукао док му нису успјеле побјећи. Позвао је хитну и полицију. Они су одмах знали да си то ти.

   Ката сједе на лежај и усмјери поглед. Она два полицајца из поште сједе за столом и пишу записник. Доктор диктира, а Ката разазнаје ријечи да има рану на глави коју је управо сашио. Осјети она те шавове који кожу затежу.

   – Боли ли те глава?

   – Само овдје ,– и показује на потиљак.

   – Још једном те питам, да ли ти се повраћа?

   – Не докторе.

   – Онда је возите кући. Треба да мирујеш бар идућа три дана. Ако ти се јави мучнина и повраћање, зови ме. И на мој мобилни, ево ти визит карта.

   Полицајац је ухвати под пазух и изведе из ординације. Кад је ушла у њихов ауто, насмија се  и рече како су сада ухватили највећег криминалца који је испливао из афере о црнчићима.  Допратили су је до стана, откључали врата и наредили да легне. 

   Заспала је чим су изишли. Спавала је и  у сумрак. Кад је отворила очи, види да на кревету поред ње сједи Боса и доктор Буквић.

   – Све знамо, чекали смо пред вратима да неко наиђе и да нам их отвори. Било нам је чудно зашто нам не отвараш. Звонили смо ти на вратима, а како ниси устајала, ми смо притисли кваку и врата се отворише. Овдје све мириши на медицину. Славко се над тебе нагнуо и видио газу на главу. Оставили смо те и отишли на полицију. Рекла сам им за отказ. Изненађени су остали. Била сам бијесна кад су причали шта се и у пошти десило. Они сумњају да су те оне жене из поште напале. Ја сам ужаснута. Рекла сам им да су то урадиле оне исте које су водале Муслиманке. Па су бијесне и тебе су пратиле. Хоћеш чај да ти скувамо? Видим да на пећи немаш ништа. Гладна си.

    – Може, али само камилицу молим вас.

    – Като, душо наша. Ја сам већ звао около да добијеш радно мјесто. У Зüрцхер Оберланду је рехабилитациона клиника, они требају сталну ноћну сестру, али на само шест мјесеци. На одређено вријеме. Имају четири спрата и имаш помоћну сестру. Клиника је дугачка,  Има се шта ходати. Имају и тротинет, рекла ми је главна. Ако ти буде боље, позови је сутра. Ја ћу доћи по тебе. У брдима је. Имаш и бус до горе. Имају и апартман за тебе.

    – Шта ћу с овим? И станарином, узеће ми депо.

    – Наћи ћемо лагер за пола године. Ја ћу звати власника твојег стана и покушати договорити отказ. Да ли пристајеш да платиш бар мјесец дана станарину? Савјетовао бих ти да одеш сутра у Мигрос и на њихову огласну таблу окачиш да хитно изнајмљујеш  стан. Ово је центар града. Има ових младих што раде у Бадену  и  Баселу и путују. Можда би узели нешто и намјештаја. Идемо ми . Ти попиј чај и лези. Сутра ћемо ти некога послати. Немој заборавити назвати клинику. И ако нешто договориш, јави нам.

    Пије Ката чај гутљај по гутљај и  кад осјети мучнину, скочи ко видра до wц-а и све поврати. Дуго је чучала држећи се за рубове шкољке. Кад је осјетила олакшање, придигну се и опет јој се заврти у глави. Легла је и кроз главу јој прође дијагноза: потрес мозга. Зато ју је доктор испитивао да ли има  карактеристичне симптоме. У неко глуво доба ноћи опет је устала. Несносни болови у глави.

Узела је парацетамол таблету и опет утонула у сан. Спавала је до десет сати. Кад је отворила очи, спозна сву животну неприлику у којој се налази. Бол у затиљку је врати у стварност. Гдје си? Шта си криво учинила? Да ли ти је све то требало? Кога браниш својим писањем? Хоће ли се икада сазнати истина? И ко ће ти за десет година рећи хвала? Прође јој и слика пред очима једне Енисе. Ипак је учинила добро дјело. И сама помисао шта би било да је отишла оцу и мајци у Босну? Понижењу никад краја. А тај њен малецки, он би био белег и кривац за све ратне страхоте. Можда би га и убили, он је свједок догађаја које сви желе  заборавити. И с тим догађајем искривити и токове историје на том ратном подручју.

    Сложила је муком оне своје дипломе, убацила их у факс и притисла дугме. И тај ЦВ гдје пише које школе има. Можда се уплаше баш тих диплома па ће добити одговор одмах поподне да је за њих преквалификована.

   Умјесто одговора зазвонио је у три сата телефон. Невољно је дигнула слушалица и тихо проговорила оно хало.

    – Овдје сестра Рита. Јако ми се допао ваш ЦВ. Била би нам част да баш ви будете члан нашег колектива.

    –  Кад вам требам?

    –  Кад можете?

    – Могу  за пет дана.

    – Одлично, баш имам проблем са планом. Посла има, а особља немамо. Колику плаћу желите?

    – Ставите ви мене колегице у мој платни разред према вашој процјени. И дајте ми апартман.

    – Како сте ви једноставна особа. Видим и да сте флексибилни, а ми то знамо цијенити.

Наставиће се ...

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: