детаљ слике: КРК Арт дизајн

Девети део можете прочитати ОВДЕ.

Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

 МАЛИ УНПРОФОРАЦ

ГЛАВА XXVIII

     Идући дани су пролетјела у спавању. Дигнула се тек трећи дан. Отишла до Мигроса и написала оглас за стан. Звала је и власника стана. Госпођа се сложила са рјешењем, ако се неко јави, да од првог у мјесецу га преузме. Ако не буде неких кварова у стану, вратиће јој депо. Узела је малену путну торбу и пожурила на жељезничку станицу. Тек кад је сјела у Wалду у поштански жути бус, одагнала је све оне туробне мисли. Главна сестра Рита се обрадовала чим се на вратима појавила.

    – Идемо у биро, да потпишете уговор о раду и да нам предате аусвајс.  Пратите ме, идем вам показати апартман, само ме слиједите.

    Ката се изненадила, као да је ушла у хотелску собу са седам звјездица. Нов намјештај укусно угуран у собу  са терасом и погледом на Циришко језеро. Ту је и кухиња и сав прибор за јело. У малом фрижидеру хладни сокови, малено паковање црног чувеног валиског вина и једна мала бочица  киселе воде. У ормару чиста постељина, пешкири за купање и бијели фротирани мантил. Кревет украшен постељином њежне водозеленкасте боје. У том складу су и завјесе које су развучене преко цијелих балконских врата. Скоро јој је застао дах  кад је ушла у купатило. Керамичке плочице у зеленој боји  орхидеје цвијета која само што није процвјетала. И када и шкољка и умиваоник у истој нијанси. Доима се као да си ушао у башчу расцвјеталог зеленила.

    Пожурила је у вешерај и доби дводјелну униформу. Онда је сестра Рита проведе кроз сваки спрат клинике  и показа јој сестрински уред на четвртом спрату гдје ће јој бити главнина посла. Кад су ушле у кухињу, Ката се изненади. Ту у бијелим марамама на главама,  препозна двије жене са којима је била на хуманитарној забави  за прикупљање новчаних прилога за бањалучку болницу.  Кад су уведене санкције Југославији, Бања Лука се завила у црно. Из Београда није могао стићи кисеоник за одјел недоношчади тако да  је преминуло дванаест беба. Да се то више никада не појави, Клуб Завичај је организовао то вече, сакупили новац и однијели га директно и предали управитељу болнице на Паприковцу.

    – Сестра Рита, ово је наша новинарка,– пожурише рећи у глас.

    – Она је овдје стална ноћна сестра, а не новинар.

   Гледа Ката у те двије жене и не скреће поглед.

    – Зар се ви бавите и новинарством?– упита је Рита.

    – Као хоббy, да. Смета ли то?

    –  Не, имате довољно слободног времена па га користите као и до сада. Ја вам нећу правити проблем. Добићете  као помоћницу Доменицу, нашу Талијанку. Она зна њемачки, тако да ћете имати угодно друштво.

    Прва ноћ ведра, освјетљена обала Циришког језера која се стидљиво увлачи у насеља која су као чипком нанизана. Пуца поглед на неких двадесетак километара. А изнад језера  Алпе са својим глечерима и том чудесном мјесечевом свјетлости. Доима се да су ту, да нема  раздаљине и тих недостижних косих врхова.

    – Рекла ми је сестра Рита, да сте студирали право. Знате, мој је муж исто правник, па ће се обрадовати кад му кажем да коначно радим са интелектуалком.

     Све је Ката очекивала, али ова данас два прозивања је збунише.

    – Остави то, то је мој хоббy, а ја сам овдје сестра.

   – Зашто то сакривате? Управа воли да има образоване сестре, а ви сте једна од тих. Неће  вам они правити проблеме.

   – Хајдемо ми у обилазак, требамо отворити свака врата, запамтити рапорт за осамдесет пацијената.

   – Да  вам кажем, ја идем на свако звоно, а ви се бавите само инфузијама и лијековима. И температурним листама. Имамо овдје тротинете, тако се нећете уморити ходајући по тим нашим дугачким ходницима.

   – Не могу ја на тротинет, а у руци ми тацна са лијековима. Навикла сам на ходање, буди без бриге.

   Идући од собе до собе, наиђе и на болесницу са инфузијом  и антибиотиком. Имала је слушалице у ушима.

  – Како сте?

  – Још ме боли овај оперисани кук, али слушам музику па по мало дремуцкам.

  – Која вас то музика успављује?

  – Моја, из мојег завичаја. Ево погледајте.

  – Па то је Баја Мали Книнџа,– оте јој се на српском.

  – Ја сам са Цетиња, имамо сличан менталитет. Волим га. Хоћете ли послушати?

  – Не могу сада. Ако ми дадете слушалице и казету, могу га послушати између два и три сата. У то вријеме сви пацијенти спавају дубоким сном.

  Звоно за звоном, трка цијелу ноћ. Па кад у исто вријеме се појаве и по три собе, не знаш зашто звоне, па одреди приоритете у коју ћеш прво ући и шта те тамо чека. Несаница свуда. Ката узима балдријан капи и дијели их као да је на пијаци. Чуди се љекарима, како они овдје не преписују вечерњу терапију. Из досадашњег искуства закључи да су овдје доктори асистенти који не знају да се сваком пацијенту даје терапија према његовој дијагнози да ноћ преспава и да му се организам у ноћи и сну опоравља.

Зато је једва дочекала јутро да у рапорту нагласи колегицама да морају разговарати са љекарима и о овој теми. Пажљиво су је саслушале  не противећи се њеном приједлогу. Да је правилно поступила осјетила је слиједећу ноћ. Сваки пацијент је добио таблету за спавање коју је поподневна смјена подијелила. Ноћ је промицала  без трке и панике.

У једном тренутку зазовни и соба двијестотине два.

   – Сестро, ја бих сада спавала. Хоћете ли ову казету, да одслушате како Мали Книнџа пјева?

   – Дајте ми ако може до вечерас, немам овдје ни једне минуте времена. Одслушаћу код куће.

  Гледа Ката у ту кршну Црногорку која ће је обрадовати када се у три сата поподне појавила пред вратима њеног апартмана са штакама у рукама.

   – Ја се извињавам, али ево Јованке и мене. Морамо у шетњу, хајде нам се придружи.

   – Не замјери што смо овако слободне, ја сам пребољела мождани удар. Оставио ми посљедице на овој десној страни. Реци ми,  молим те, да ми не тајиш, хоће ли се овај крај моје усне када поправити?

   – Хоће Јованка, хоће, али је процес дуг. Мораш на ерготерапију, да вјежбаш  упорно сваки дан. И не заборави и цијелу десну страну.

   – Идемо овуда кроз шумицу, кроз ове означене стазице, да не залутамо. Сестро, виђе ли ти оне лажи? Лаж, неистина, неправда и насиље у мржњи према нашем православном народу? Негирање истине, правде и љубави. Нема лажи без истине, али истине има без лажи,– започе другу тему Даринка.

– Дошле једно вече те буле у наш ресторан у Меилен гдје радим. Ту дочекују трајект који вози преко Циришког језера од Хоргена на ову другу страну . Чекају оне неке новинаре, кажу да имају деманти на оно што је Блицк објавио. Пита их шеф шта ће пити, а оне одговарају на енглеском, да сачекају . Прошао сат времена, а од новинара ни појма.  Оне и даље сједе, пуше и трпају опушке у пепељаре на столу. Ја приђем шефици и рекох јој, шта су лагале ове жене. Онда уђем у гардеробу и донесем книнске новине. Сједи шефица и чита, чита текст на њемачком језику. Позва она и шефа. И њега затичем како чита.  Одједном се њих двоје погледаше. Он узе партфиш, одвркну онај дио за прање, па изађе оном батином међу њих. Ударило му црвенило у лице.

   – Раус, раус!,– виче она, а шеф јој даде онај штап. Удара она њих по леђима, трчи за њима, а шеф ухватио поломљену дрвену столицу па је баца за њима. Кад и посљедња отрча до луке, њих двоје се вратише.

   – Даринка, ако дође још која или њихови тутори, молим те, да не чекаш дуго! Удри по њима и зови мене да ти ја притрчим у помоћ.

    Тако мени шеф говори, а мене ухвати нека трепељивост према тим мојим газдама. Хоћеш ли сестро да ти дадем вечерас те новине?

   – Не треба, хвала. Знам напамет шта тамо пише.

   – А читала си?

   – Даро моја, и читала, и писала. И настрадала због њих.

Ту застадоше док су чуле Катину исповијед.

    – Слушај, у Устеру има лагер за двије стотине франака мјесечно. Знам људе који га држе. Хоћеш да ти договорим најам? Куд ћеш дупло плаћати!

    И умјесто да продуже шетњу, окренуше се назад.

   Ката је узела казету и сјела  у кафетерију и слуша Бају како пјева:

             " Морем плови једна мала барка

               А у барци краља Петра мајка".

   На очи јој дођоше слике њене мајке која сигурно извирује на пут у очекивању да им она дође. Откако је рат започео, она им не дође. Неће да иде на пут око свијета, тако је називала и другима пут до Крајине. Колико километара мора пријећи да би ситгла на одредиште. Прећи треба  Баварску, па Аустрију, Мађарску, кроз Србију и Босну и доћи до ријеке Уне. И њу прегазити и ући у Крајину. Преко двије хиљаде километара у једном правцу. А она би жељела краћим путем. Докопати се Загреба па са војницима у плавим капицама прећи ту замишљену црту раздвајања и ући у њен Кордун горе код Карловца. Писала је она њима, разговарала, молила. Једино су Колумбијци имали слуха. Слала је Вицтору и Габриелу новце. Они су одлазили и до њених. Доносили и кафу и банане. И прашак за прање рубља. Брижна мајка их је дочекивала са жличњацима и киселим млијеком. Онда су се комшије скупљале. Свакоме је нешто недостајало. Они су, на одлично наученим српским језиком, испуњавали сваку молбу. За два дана стизала је наручена роба. Из својег оног возила са ознаком УН вадили су  и тјестенину, паштете, рибе у конзервама, шећер, сол, кафу и цигарете.

    Њу нико до сада не упита како може да буде кнински новинар кад никад тамо није крочила. Имала је спреман одговор. Не извјештава тамо са ратишта, него одавде, одакле се кроји судбина и одређују границе будућег изгледа Балкана.

    И као да је наслутила циљ ратовања, уђе у свој апартман. Из фаxа је изишао подугачак текст. У Геневе се одржавају мировни преговори о Босни. Долазе лидери, Алија Изетбеговић и Радован Караџић. Редакција НОВОСТИ очекује њен извјештај. Таман ће успјети ускладити пут са слободним данима идуће седмице. Сјети се тек сада и своје главе. Донијела је маказе и пинцету са клинике. Окренула оно огледало у купатилу да јој са све три стране ухвате главу и потиљак. Подигнула је руке у вис и закачила онај медицински шав. Успјела га закачити, пререзати чвор и извући конац који јој је сметао при сваком окретању у кревету. Тако је радњу поновила пет пута.   Са оним бетадином раствором прешла је неколико пута преко зацјељеног реза. Види она да на мјесту ошишане косе, израста нова.

    – Зарасло као на ћуки!,– изговори гласно и поче да пјева ону Книнџину пјесму од краљевој мајци.

                                  ГЛАВА XXIX

     Освануо је лијеп сунчан дан и по прогнози биће и топао.Ката сједи у брзом возу и  проматра сав тај крајолик земље Швајцарске гдје је сваки центиметар земље обрађен, било да је њива, ливада или пашњак. А кад се приближи Лаусанне, ужива у непрегледним виноградима изнад Женевског језера. Сви ти виноградари су цијеле године у њима, било да окопавају пањеве, откидају сувишне гранчице или  навлаче ту ситну и густу мрежу изнад чокота како би плодове грозда заштитили од најезде инсеката. Па кад стигне она жуто црвена јесен, убиру се плодови и грожђе се одвози у за то припремљене подруме. Љубитељи вина знају да је из тог Вауд кантона најускусније вино, а да им у конкуренцију улазе и вина из Wаллис кантона који се географски на њега наслања. Да је то тако потврђују бројни сајмови вина гдје се такмиче у квалитети, окусу и том букеу којег памте до идуће купње. Кад стиже Божић, винари крећу и до  Зüрицха. Традиционално се појављују у холу главне жељезничке станице. Од јутра до поноћи нуде се дегустације на капима, купује се, што за себе, што за госте који ће доћи на прославу свих тих празничких дана.

     Чека Ката испред згрде УН-а појаву тих политичара који воде рат у Босни заједно са двадесетак колега који су поставили своје камере, а други припремили диктафоне.

    Око један сат се појави лидер босанских Муслимана Алија Изетбеговић.  Неколико упита и умјесто њега говори његов пратилац Харис Силајџић. Ката се одважи, дигну руку и Алија климну главом.

     – Господине, поче на српском, да ли ћете ускоро доћи сви ви који водите рат  у Босни, да се договарате и о подјели територија, као предуслов за окончање рата?

   Алија се окрену, махну руком и без одговора се изгуби. Жагор међу новинарима. Сви се окретоше према Кати, псују је на својим језицима. Они љубопитиви питају шта га је питала? Због којих ријечи је код њега изазвала љутњу?

    – Ја сам Ерна, твоја колегица из ДПА. Хоћеш ли са мном на кафу?

   – Хоћу, одговара на њемачком.

   – Реци ми молим те, видим да си из Босне, колико је оних жена родило црну дјецу?

   – Моја редакција је знала за четири случаја, а за пети смо сазнали преко других новинара.

   – Како сада реагују Швајцарци?

   – Углавном се осјећају  преваренима. Многи су бијесни.

   – Да ли можеш мени договорити контакт са Србима у Сарајеву?

    – Тешко. Нисам ја њихов новинар. Идемо назад, за сат времена  чекамо и Караџића, па ћу пробати.

  Већ је сат откуцао два сата, а лидер босанских Срба се не појави. Изишао је и млади дипломата који рече да је пресс конференција завршена. Разочарењу никад краја.

   – Нема ништа од договора колегице Ерна.

   – Знаш ли ти шта ја хоћу? Хоћу да одем до тих "јунака". Волим оног њиховог генерала, мужеван, мишићав. Да с њим одем у кревет. Онај мој заврши љубавну игру за три минуте, а мене оставља онако раздражену. Ја хоћу оргазам, онај што траје и десет секунди.

   – Ма ти си луда?

   – Нисам. Само сам жељна чврстог загрљаја и некога ко би ме  водио непознатим стазама љубавне игре.

   – И ти мислиш да би твоју жељу испунили босански Срби?

   – Само ми дај контакт, озбиљна сам. Хоћу да покупим врхње са тих догађања.

   – Ко ће ти то објавити?

   –  Ми достављамо вијести, а редакције нас цитирају.

   – Окани се ћорава посла. Ако хоћеш вијести, ево ти пиши о стодвадесет хиљада протјераних Срба из окупираног Сарајева. Пиши о сарајевским логорима, о мученици Нади Томић, о мајкама што су ишле на гробља, откопавале гробове својих синова и њихове кости стављале у најлон кесе и превозиле у колицима преко Требевића. Тако су се надале смирају своје душе.

   – Ау, ау, зар се и то ради?

   – Да. Рат са свим својим грозотама и радњама од којих се и кожа јежи.

   – Дај ми, бар једну адресу.

   – Имаш босанску агенцију СРНА се зове. Ако отпутујеш у Београд, наћи ћеш их тамо па договарај сусрете какве желиш. Питај таксисте у Београду, шта год те интересује. Они све знају, па можда и од њих чујеш нешто што ја не знам.

   – Знају ли они њемачки?

   – Да ти откријем једну тајну: скоро сви таксисти су ти студенти или интелектуалци који су побјегли из Хрватске и тог твојег Сарајева.  Чим их будеш питала нешто, они ће се скупити око тебе и  на једном страном језику ћеш добити одговоре.

   – А зашто кажеш да је то тајна?

   – Да се комунистичке власти не досјете да су они избјеглице и ушле у центар земље која грца под УН санкцијама. Да не донесу какав закон о таксистима.

   – Која диктатура власти! Кад ће се Југославија ријешити комуниста?

   – Кад се уведе вишепартијски систем у парламент.

   – Хоћеш ли ми дати своју визитку? Хтјела бих те имати за пријатеља.

   – Немам важећу, пиши, диктирам ти телефон.

   – Могу ли бити искрена према теби?

   – Можеш, реци?

   – Да ли би хтјела прослијеђивати ми неке вијести које ти добиваш?

   – Како да ти прослиједим? На којем језику?

   – На њемачком.

   – Ерна, ја ћу теби и искрено одговорити: ја немам времена сједити и превађати ти текстове.

   –  А шта радиш кад не пишеш?

   – Радим у једној болници.

   – Шта радиш у болници?

   – Радим послове ноћне сестре.

   – Имаш ли ти диплому медицинске сестре?

   – Имам.

   – Опет ћу нешто да те питам: јеси ли ти она сестра Смиља у оним вашим текстовима?

   – Јесам.

   – Свака вам част! И теби и свим тим људима који су вам дојављивали све те лажи.

   – И теби на брзом закључивању.

    Растале су се уз чврсти загрљај и обећањем да ће опет сједити једна поред друге у сједишту УН-а код наредних преговора о миру у Хрватској и Босни.

    Кату мисли одведоше у њено Топуско, у базу УНПРОФОР-а. До њега би дошла и из Чемернице, попријеко прашњавом цестом. Оном што су је Крајишници изградили још за вријеме владавине царице Марије Терезије.  И није само та цеста, спомен на царевину гдје су имали права на своју вјеру, нацију, на писмо и културу. Имају њени  сјећање на пругу и старог ћиру. И ту локомотиву на угаљ, онај њен писак који зове све да се укрцају у вагоне и крену на посао. Пут Карловца или Петриње и Сиска. Како би сада радо отишла у Топуско, запливала у оној термалној води да је ријеши те боли у раменима. Зна она да није добро што је стално нагнута над текстовима новина. Она их редовито чита и онако револтирана пише писма редакцијама. Уз свако писмо напише обавезно ону латинску изреку: аудиатур ет алтера парс. Да редакције чују и другу страну. За неко вријеме ушуте, па опет исто. Пљују свим средствима  само по Србима. О силовању више ни ријечи. Али, рат је широк појам. Изналазе се нови случајеви: ту су сада актуелни логори, препуни мршавих  логораша којима се ребра виде. А сви се сликају до паса голи. И само су  Срби ти који држе те затворенике без воде и хране.

    Зове Ерна и пропитује се о логорима у Сарајеву. Чула је да је познати кошаркаш Мирза Делибашић командант једног логора у којем су заробљени само Срби. И редакција је не шаље на терен.

   – Извини, али ја нисам на терену у Сарајеву.

   – Дај ми детаље, да то објавимо.

   – Не могу Ерна, схвати ти мене. Што није провјерено, ја то не објављујем  нити кога доводим у заблуду.

   – Шта тражиш од мене, да ми помогнеш у пласирању те вијести? Како се спорташ кошаркаш  умијешао у рат!

   – Не тражим ништа. Иди у СРНУ. Ја непровјерено ништа не објављујем. Не желим гледати и читати демантије.

                                 ГЛАВА XXX

    Птице су одавно зацвркутале и рујна зора се пробила, а Ката сједи са Рифатом и прича и прича детаље које он жели да сазна.

   – Мислим да је за ову ноћ доста, дијете моје драго.

   – Није, знам и ја нешто.

   – Јеси ли за један чај. Ја не могу више, погледај ми очне капке како су натекли. Ноћ ми  промакну, погледај кроз прозор, дан  је, свањива се. Идемо у кревет.  Кад се пробудимо, настављамо. Ти си сада на реду.

   – Добро. Гдје ћу ја лећи?

   – Ево, драго дијете, у кревет до мене.

   – Зар овакав?

   – Какав то? Шта ти фали?

   – Запрљаћу ти постељину.

   – С чиме?

   – Ово што носим на мојој црној кожи.

   – А шта носиш? Љуске као риба?

   – Носим та два велика слова УН.

   – Јесам ли те ичим повриједила?

   – Ти ниси, али су други.

   – Не смијеш се освртати на то! Ајде у кревет.

   – Да ли је израз Црнчуга ружан?

   – Јесте, јако. И увредљив.

   – Како си ти нас звала кад смо се нас двојица родили?

   – Угљеше и црнчићи.

   – Шта значи Угљеша?

   – Угаљ, знаш шта је то? Црн је сваки  па отуда та ријеч. А у Крајини имаш то мушко име.

   – Значи ли то да морам у Америци ићи у руднике да радим?

   – Не, то нема везе са твојим путем у будућност.

   – Заврши ми  само твоју причу, јеси ли остала и даље тамо горе у брдима ноћна сестра?

   – Не, била сам само пола године. Намјештај сам ставила у лагер. Она газдарица ми узела једну станарину у Аарау. Тамо сам оставила поштански претинац да ми пошта долази, а ја сам једном седмично ишла тамо не само по пошту него да посјетим све те драге људе који су ми били искрени пријатељи.  Никад се о њима и њиховој улози није сазнало. Ти си први који то сада сазнаде. Двадесет година послије.

   – Претпостављам да си онда дошла у  Зüрицх?

   – Да, запослила сам се на ортопедској интензивној њези циришке Универзитетске клинике.

   – И дошла становати у овај стан гдје сам те јуче тражио?

   – Да, управо тако.

   – Е, сада можемо спавати. Ја ћу још мало размишљати. Ако се преврћем по кревету, не обраћај пажњу на мене.

     Ката је утонула у сан. Ненадано одради још једну ноћну смјену.

     Кад је отворила очи, осјети мирис кафе. Устаде и види двије шалице на њеном столу у примаћој соби.

    – Баш сам те хтио пробудити. Подне је прошло. Хоћеш ли да одемо негдје на ручак? Ја частим.

    – Ма ти частиш! Мој малени кавалир! Слушај ме ти: имам фина пилећа прса, направићу шницле од њих. Да ли волиш у сосу или рађе похане?

    – Шта нудиш као прилог?

    – Рижу и зелену салату.

    – Онда у сосу, молим те.

    – А шта велиш да скувам и парадајз супицу? Мало киселкасто, да се освјежимо након непроспаване ноћи.

    – Ма на све мислиш. Кувај, ја једем све, ако имам.

   Ту се Ката штрецну. Гори од знатижеље како су доспјели чак у Америку, али не жели трчати пред руду. Наслућује да су били више гладни него сити.

   – Смијем ли гледати како спремаш јело? Да покупим рецепте и кад се вратим да ја мојој мајчици исто тако спремим.

   – Зашто си рекао мајчица Рифате?

   – Зато што је она моја звијезда на небу сада када сам чуо цијелу њену причу из  уста некога који ју је волио. Ја теби вјерујем од ријечи до ријечи што си ми испричала. Мајка је у Њемачкој сазнала да си добила и отказ и батине због нас. Мајка је отада још више стрепила за нас обоје. Ђуро и Радојка су били нам као род рођени. Мама прича да нам ништа није мањкало. Кад сам ја проходао, смијем ли ти сада пред ручак то причати, Радојка укључи маму у рад  Методистичке цркве. Ту је радила и учила језик. Мене је остављала у њихово обданиште. Тако смо ту дочекали и Олују. Почеле су пристизати избјеглице из Крајине на путу за Америку. Њихови пастори нам предложе да се и ми прикључимо тој колони несрећника. И једног дана, дођосмо на аеродром. Ја се тога ничега не сјећам. Али памтим мајчине ријечи. Слетјели смо у Неw Yорк и ту нас дочекаше двије жене из Њемачке које су нас хтјеле у сигурно смјестити. Мама се једној отворила и све јој испричала. Отада је мајка била означена као жртва насиља.

 Ја сам им био драг, куповали ми и играчке. Ево види, овај мали Теддy медвједић, је моја најомиљенијија играчка. И он је синоћ са мном спавао у твојем кревету.

    – Знаш шта ми мораш испричати? Ти си писала америчком предсједнику Биллу Цлинтону.

    – Одакле ти то?

    – Нашао Васке у интернету.

   – Ко је то?

   – Јанков отац. Тражио је по интернету  нешто о Николи Тесли и нашао Теслино друштво Америке и тамо нашао то писмо. Видјели смо да је писано у септембру деведесет и треће. Васке је рекао да морам сазнати од тебе шта оно пише: " ваши погледи ће бити свестрано разматрани"?

   –  Не знам ни сама како ми се у глави вртила ова реченица: Стоп тхе Wар ин Цроатиа. Сјела сам и размишљала ко би имао такву снагу да се укину барикаде, меци, логори, ране и крв  и да тако престане рат. Онда сам се у ноћи пробудила. Ухватило ме неко надахнуће. Сједам за машину и пишем писмо, антиратно.Ником другом него најснажнијем човјеку снажних  Америчких држава.

   – И имала си куражи да му пишеш? Како ти њега ословљаваш?

   – Прво господине Предсједниче и како текст одмиче, у једном моменту напишем ја њему драги колега.

   – Па ти ниси предсједник! Какав ти је он колега?

   – Правник он, правник ја.

   – Ау, која идеја! Причај брже даље.

   – Сједим ја и размишљам, шта да напишем а да то буде занимљиво. И објективно. Исписујем ја странице шта је остало од земље Југославије и шта хоће Београд. Па онда шта хоће Загреб и на крају шта хоће Книн.

   – И да ли ти нешто предлажеш?

   – Да, како наслућујеш! Пишем ја драгом колеги да би за Србе у Хрватској најбоље рјешење да имају културну аутономију у границама Хрватске. Да имају право  на нацију, вјеру, језик, писмо и све друге видове културе.

    – Одакле ти то?

   – Из међународног права, то сам студирала како нестају и како настају нове државе.

   – Да ли је и Цлинтон то студирао?

   – Јесте. Он у Америци, ја у Хрватској.

   – Причај брже, радознао сам.

   – Полако, све ћеш сазнати. Пишем ја њему и шта ће бити ако се то не прихвати.

   – А шта си му оно поклонила ?

   – Поклонила сам му књигу о Злочинима НДХ коју сам добила од друштва Св. Саве из Цхицага на енглеском језику. И написала сам му да види и сазна шта се то у његовој земљи штампа и како се истина сазнаје.

   – Значи, ти си њему отворила очи. И шта он онда ради?

   – Он је позвао к себи своју дипломатију.  Тако је настао План З- 4. Мојој срећи није било краја. Унутра сам нашла своје двије реченице. Све што је везано за културну аутономију, од имена, заставе, грба, новца, језика, ћириличног писма и слободног испољавања православне вјере. Тај план је био подлога гдје су Руси и Американац Петер Галбраитх разрадили све остало. И власт крајишку са парламентом, владом и судовима. Дали су потпуну аутономију Крајишницима у подручју привреде, социјалне политике, културе, пореза, туризма и енергетике.

Хрватска би и даље водила спољну политику, одбрану земље, држављанство, међународну трговину и финансије.

Крајишници би имали и право гласа у Хрватској, да бирају предсједника државе и да га гласају за заступнике у Сабору. Тако би им нудили и мјеста министара, судаца и других секретара у државној управи.

Крајишницима није била забрана поједине односе регулисати и са Републиком Српском и Савезном државом Југославијом, као образовање, култура и туризам.

   – И то је Милошевић одбио? Јесам ли у праву?

   – Да, одбио је јер је ту видио највећи степен аутономије што би стране дипломате то пренијели и на земљу чији је он био предсједник.  Међународна заједница с једним Русом, амбасадором на челу, стоји чврсто иза Плана З-4 и сматрају га уводом у сличан план за Косово.

   – И кад је тај план био готов?

   – Био је већ у љети 1994. Означен у Геневи као предметом будућег потписивања.

   – Васке каже да вас је онај зубар Бабић издао. Јеси ли ти пратила те преговоре?

   – Знаш шта, они су од мене тог 3-.ег августа деведесет и пете направили мајмуном. Ја сам дошла и преко ходника срела Ивића Пашалића, хрватског преговарача. Чекала сам да се ти врли политичар појави којег нисам цијенила. Свако је толико пута путовао по мишљење у Београд па шта Слоба и она његова жена вјештица кажу, он то доноси у Крајину. Бабић је био зубар, студирао медицину па зашто није остао у својој струци. Ватио се политике за коју није имао потребно знање. А том истом Милошевићу су одговарали сви послушници. Милошевић је био  исто правник па је знао врдати у сусрету са страним дипломатама. То му се не може оспорити.

     – И угледа ли ти Бабића?

     –  Никога. Нико није изишао ван. Остала је моја Ерна и ја саме. Однекуд се створио један Нијемац и пришао нам.

     – Одбили су Крајишници План. Ми почињемо.

     – Извините, ексцеленцијо, шта почињете?– упитах ја.

     – Криег, Криег!,– одговори и нестаде у оном ходнику.

     – А та ријеч РАТ, поново ми зазвони у ушима. Опет ја провирујем, а те крајишке делегације нигдје на видику. Ни данас не знам које био у тој делегацији, кад су дошли ни кад су отишли. Дођемо нас двије у  Зüрицх и зовем ја свог оца  у Вргинмост. Питам га за вријеме. Вели све је мирно. Мјесец је у уштапу и обасјава цијело двориште. Као да и није ноћ. Ја му говором са кнедлом у грлу да се код нас спрема лоше вријеме, да се Олуја спрема. И да ће  то невријеме стићи до њих за пар сати. Нисам му рекла да ли је Олуја мало или велико слово. А то ми је је Ерна шапнула у возу.

   – Значи и Нијемци су знали?

   – Да. И они су послије разрађивали План за примирје које ће општине одмах да уђу под суверинитет Хрватске, а које ће чекати двије године, да уђу мирном интеграцијом  у састав.

   – И кад сазнајеш за Олују?

   – Сутрадан, 4.ог августа. Зовем ја у подне оца, телефон звони и зовни. Мислим отишли до робне куће по намирнице. У четири поподне опет зовем. Опет мук. Навече гледам ЗДФ. Видим Туђмана на книнској тврђави како уздигнутим рукама јавља својем хрватском народу да је Крајина коначно пала. Ерна је успјела послати вијести својим Нијемцима. Ја нисам могла ни упозорити народ шта им Хрватска Олујом спрема.

   – Да си добила оца, шта би он учинио?

   – Дали би се у бијег. У шуму, док хрватска војска прође и како то војнички звучи, кад очисте терен. Овако су ушли у колону несрећника чија патња нема краја.

                              ГЛАВА XXXИ

      Након празника њих двоје кренуше  у Градску кућу, код матичара да изваде родни лист и да Рифат ријеши свој цивилни статус. Ту их дочека велико изненађење. Њега нема  заведеног у  матичним књигама.  Да би информација била тачна, савјетује просиједи чиновник да оду у Аарау, гдје му је и мјесто рођења. У возу њих двоје и даље причају  о њему и одјеку тих написаних страница.

     Има Ката брата у Поречу, ради као конобар у хотелу са пет звјездица. Док је онако у бијелој кути припремао салу за ручавање, дођоше двојица полицијаца и уљудно га замолише да се скине у цивилно одијело и пође са њима.

    – Шта сам учинио?

    – Дошао је инспектор из Пуле из државне безбједности па хоће с тобом да обави инфомативни разговор.

   Чује он шта су ти информативни разговори. Прате они кретања Срба који су још остали у том дијелу Истре. Врло неугодна питања, неки буду и батинати, а да не знају зашто. Да ли само зато што су прешли границу и провирили у земљу Србију да виде и увјере се да најближи живе подношљиво.

    Увели су га у пространу собу у приземљу станице полиције чији је стол био пун аката у зеленим фасциклима.

    – Јеси ли ти Перо Мраовић?

    – Јесам.

    – Познајеш ли Смиљу Мраовић?

    – Никад чуо за то име.

    – Имаш ли ти сестру у Швицарској?

    – Имам.

    – И шта ради она тамо?

   – Медицинска је сестра.

   – Шта је теби у роду Ката Мраовић?

   – Никад чуо нисам за ту личност.

   – Да ли ти име Ката нешто говори? Говори!

   – Моја се баба звала Ката.

   – Је ли она у Швицарској?

   – Није, баба је умрла.

   – Када је умрла?

   – Кад је родила мојег оца, три мјесеца послије порода двадесет и четврте године.

   – Да ли ти је отац то бабино име дао твојој сестри?

   – Није, није хтио да сестра има тешку судбину као баба која је умрла од туберкулозе.

    – Ова Ката што је тражимо је новинар. Шта знаш о њој?

    – Знате, нас Мраовића има и у Госпићу, можда је она отуда.

    – Познајеш ли ти још неког Перу Мраовића?

    – Познајем, мој имењак, ради у хотелу Делфин.

    – Баш сам био мало прије са њим. Он ме послао к теби, вели да он позна цијели Вргинмост и да никад није чуо да постоји нека новинарка именом Ката. Вели, да има једна Анкица, можда смо се забунили. Видим да си искрен, хвала ти и слободан си.

    Она двојица на шалтеру стоје и смију се.

    – Ови још увијек лутају. Траже оца оног црнца што се родило у Швицарској. Па мисле да ће то открити,ако нађу ту Кату.

     Тад Перо схвати зашто га возају. Сачекао је вече и кад је одрадио  смјену, зовну сестру.

     – Да ли се ти бавиш новинарством?

     – Бог с тобом! Нисам ја то студирала,– мирно га слага.

    Рифат се смије док се возе у Аарау.  Инспектор се спетља, није добро поставио питање. Кад су ушли у матични уред, чекало их је ново изненађење.

   – Ево прегледавам тај 1.април деведесет и треће године. Нема ту никаквог писаног трага о твојем породу.

   – Ко мора породе пријавити?– пита Ката.

   – Болница или бабица ако је пород био код куће.

   Сада је све схватила. Није ни доктор желио да иза њега остану трагови политике.

   – Шта ћемо сада?

   – Идемо назад. Не можемо тражити накнадни упис, ко зна да ли је она бабица још жива. А да идем истраживати и копати по томе опет, вјеруј ми, немам за то ни воље ни храбрости више.

   – Разумијем те. Имам једно питање: да ли си икада од тих силних амбасада добила какву поруку?

   – Нисам лично. Али сам сазнала за Мазоwиецког и његове муке.  Двије године се борио да прогура све извјештаје о људским правима у Босни и наилазио на игноранцију.  Онда је ипак дао оставку разочаран у дипломатију и свијет око себе.

    – Значи, ипак си му налијепила фластер на уста?

    – Нико га послије није уважавао и његови извјештаји су изазивали у тој великој згради УН-а подсмијех.

    – Идемо нас двоје назад и да чекамо сутрашњи дан. Можда смислим неко рјешење.

    – Могу ли ти почети причати о нама? Кратко ћу, нећу те замарати детаљима. На аеродрому у Неw Yорку су нас одвезли у један град, Албанy се зове, око стотину и педесет миља удаљеног. Ту смо добили у  оквиру цркве смјештај. Мајка је осам  мјесеци ишла  у школу и учила енглески језик. Кад је то завршила, нашли су јој посао у фабрици мадраца. Радила је на траци са другим азилантима, углавном су били Африканци, обојени као што сам и сам. У слободно вријеме је помагала у цркви. Онда је мајка упознала једну црнкињу која је имала свој бизнис, пекла је пилиће у киоску. Добро је ишао тај бизнис. Ја сам већ пошао у школу са дјецом из црначке четврти. Једног дана мајка се поклизне и сломи десну ногу. Одвезли су је у болницу и ставили оне шипке на поткољеницу. Након мјесец дана доктор рече да она може ићи на посао. Ја сам је гурао у инвалидским колицима до посла, у један погон гдје се склапају шалтери за струју. И стално сам каснио десет минута у школи. Учитељ ми је прилазио, вукао ме за косу код увета и мени су саме сузе клизиле низ образе.

И сваки дан ми показивао на сат. Нисам је могао раније одвести јер је погон почињао са радом баш у осам сати кад је и школа почињала. И онда се једног дана десило чудо. Послије школе сам трчао по маму и нисам примјетио да ме учитељ прати. Кад смо били на стази, он се изненада појави. Гледа маму, њену ногу и оне металне шипке, гледа мене. Онда чучну и показа ми да ја њега повучем за косу. Тада сам бризнуо у плач, онај јаки, као да се дерем, да сви око мене чују моју муку.

    Био сам најбољи ђак у својој класи. Мама је опет оперисала ногу, извадили јој шипке и рана је зарасла. Вратила се у киоск и  наставила продавати печене пилиће. Сваки долар је трпала у  једну врећицу  и онда се одлучи да пет стотина долара пошаље својима у Босну. Добила је одговор од диде који пише да се радује што се ето и њих сјетила. Пише да су даиџе побјегли у Шведску, да су се снашли и  ево адресе, да се нађу, барем преко писама.

    Сједа моја Ениса и пише  браћи  дирљиво писмо. Ставља моју и њену слику и хвали мене како ће од мене једног дана да буде велики човјек. Кад је стигао одговор, мајка је три дана плакала и уздисала. Пишу јој рођена браћа да ће се ње одрећи преко новина. Нека заборави и њих и њихове адресе. Једног дана јој се као купци појави Васке и његов син јединац Јанко. Ишли смо у исту школу. Распричали се њих двоје и Васке прихвати позив да у недјељу дођу к нама на ручак. Мајка му је прешутјела много тога. Рекла му је да је преко Њемачке стигла у Америку и то преко Методистичке цркве. Није посумљао у њену причу. Онда је Васке испричао како се снашао. Има своју грађевинску фирму и треба му неко ко би му водио канцеларијске послове. Кад је мајка пристала, он исприча своју тужну причу. Био је на на положају, у рову, штитили су повлачење цивила у Олуји, колону која се кретала према Двору на Уни. Његова жена је узела Јанка и пар прња и ставила у ауто. Улетјела је код Двора у кишу метака. Изишла је из оног југића  са двогодишњим Јанком. Онда су долетјеле из зрака гранате. Једна је њу погодила у кукурузима. Јанко је  јако плакао. Његов плач је чула стрина Љубица и крене према њему. Он је сједио поред мртве мајке и вукао је за руку. У Београду су се нашли. Њено тијело су Хрвати негдје закопали. Воде је као несталу. Васке је отишао на америчку амбасаду и већ  је у октобру дошао  у Америку.

    Он је јако бистар, завршио је за шест мјесеци енглески течај и кренуо у бизнис. Јанко и ја се дружимо, он ми је као брат. Питао је Васке маму да ли би хтјела да је ожени. Одбила га. А нас двојица видимо да се онако испод ока гледају.

   Кад сам мајку упитао, зашто се не уда, рече ми да јој није до удаје него да ја завршим неку школу. И тако сам уписао школу за администратора. Кад завршим, могао би радити и код полиције. Сва су мјеста заузета. Тамо раде већ неки црнци и запошљавају своје. Ја сам положио и возачки . Јанко ми је предложио да положим возачки за школски бус. Ако бих добио то мјесто, онда бих имао и пуно слободних дана. Хоћу да упишем неки колеџ. Док чекам дјецу, могу учити.

    – Да ли си ишао радити код Васкета?

    – Не да нам он. Каже да води бригу о нашој кичми. А ја бих волио кад би код њега могао зарадити који долар. Да скупим за возачки за бус.

    – Како  дани лете! Рифате, обишли смо и град и показала сам ти све његове знаменитости. Хоћеш ли да одемо на брод да се провозамо по Циришком језеру.

    – Не бих, хвала ти. Данас је већ сриједа, сутра морам назад. Погледај шта сам ти донио: мама је нашла ову розу боју са натписом Бенеттон и то ти поклања, са овим новцем.

    – Какав новац?

    – Оне двије хиљаде што си платила мој пород.

    – Ох, Боже, па нисам ја то платила да ми она сада враћа.

    – Смијем ли те нешто питати: шта је то сунећење?

    – То ти је мала медицинска интервенција кад се кожица  пише пререже код мушких беба.

    – Да ли то сви Муслимани раде својој дјеци?

    – Они религиозни да.

    – Да ли је истина да величина пише одлучује у сексу?

    – Није важна величина, већ техника и брзина.

    – Хахаха. Како си то лијепо рекла.

    – Имаш ли ти дјевојку?

    – Немам. Али се Јанко и ја припремамо.

    – Да ли си икад пожелио да упознаш својег оца?

    – Не. Не мислиш ваљда да бих ја ишао сада по Кенији тражити који је УНпрофорац оплодио моју мајку. Ја имам Васкета, он је мој прави отац. Имам још једно питање за тебе: да ли је истина да је онај режисер Кустурица, што си га и ти споменула, истраживао своје поријекло и нашао да су му преци били Срби?

   – Да Истина је.

   – Мени Јанко каже да и ја имам српско поријекло.

   – Јеси ли чуо за Мешу Селимовића?

   – Ма јесам, тога писца што је исто моје презиме. То нам је објашњавао Васке како је и он писао о својим српским прецима.

   – И шта ти хоћеш?

   – Хоћу да и ја будем Србин.

   – Па већ јеси! Сви новинари су ти кумови! Хахаха.

   – Онда се нећу обрезивати. Тако ћу и мами рећи.

     Сутрадан, у четвртак, је одлетио јутрањим летом за Франкфурт. Хтио је до вечери обићи Ђуру. Јавио се у петак ујутро.

    – Добро сам допутовао.  Знаш ли шта сам сазнао од Ђуре? Да су Кенијци то испланирали јер су рекли да у рату иду и силовања. Па су направили план за којег је знао само неки историчар Јарчевић. Кад је објављено да се родило црнче, они су се скупили у Книну и почели да плешу њихов домородачки плес јумбо, јумбо. Крајишка дјеца су то одмах прихватила и по цијели дан плешу на улицама.

Шта си оно ставила мами у коверту са бомбоњером?

    – Новац онај, да га вратиш назад и положиш возачки за бус. Да ми будеш срећан у животу.

    – Зашто си оно УПРОФОРац написала са два мала слова? Јесмо то ми, нас двојица?

    – Да, добро си примјетио.

    – Ти си Като исклесана у свјетлости што обасјава твој народ. Хоћу да и ја будем твој.

    – Већ јеси, Рифате, јање моје мило!,– и загрцну се у сузама.

КРАЈ

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: