О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања











Историја
Наука
Традиција







Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Ризница


АРХЕОЛОШКА ОТКРИЋА ДОКАЗ СРПСКОГ ПОРЕКЛА

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн



АРХЕОЛОШКА ОТКРИЋА ДОКАЗ СРПСКОГ ПОРЕКЛА

СРБИЈА КОЛЕВКА ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ



Др СИМО ЈЕЛАЧА

Званична немачка наука твди да Месопотамија није колевка људске цивилизације, већ да је то Подунавље. У нашем образовном систему дозвољено је западним фалсификаторима германско-нордијске школе да нас лажу и прекрајају нашу историја. А зна се да планским уништавањем историје једнога народа елиминише се тај народ. За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето 40 вагона архивске грађе, а бомбардовањем националне библиотеке у Београду уништено је 350.000 књига. У 19 веку Аустроугарска и Немачка су имале претензије да освајају исток, а на том путу сметала им је Србија, па су приступили уништавању српске историје са циљем уништавања српског народа. Тако су Србији потурили историју по којој су се Срби доселили на Балкан у седмом веку, а пре тога као да нису ни постојали. Најтужније је у томе што Српска академија наука и уметности на то не реагује. А научно је доказано да су Срби од свога постанка живели у Подунављу, и одатле су се чак селили у друге крајеве Европе и света. Доказано је да је Подунавље, а не Месопотамија, центар европске и светске цивилизације. Археолози су нашли табле писаних трагова у Подунављу из времена 5500 година пре н.е. које су старије од Диспило табли из Грчке, старе 5260 година. Према немачком лингвисти Хералду Харману табле из предела Подунавља садрже венчанске симболе као форму језика. А данас је прихваћено да знаци из Винче представљају писмо, а српска азбука има чак 20 истоветних симбола као венчанско писмо. У старогрчкој азбуци има 12 слова преузетих из венчанског писма. У венчанском писму нађено је и оцило (четири ћирилична слова с), што је знак Срба из Дунавске Србије.
Утврђено је такође да је дунавска цивилизација имала развијену технологију топљења метала, уметност и трговину, и то много пре него што су то имале Месопотамија, Грчка, па чак и Рим. Док је Европа била замрзнута у каменом добу, народи око Дунава су топили бакар, дизајнирали грнчарију, правили намештај и куће са два спрата. Они су први измислили точак. Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској рекао је да се колевка металургије појавила пре 7000 година на тлу данашње Србије. Он наводи да је прва појава корошћења метала регистрована на подручју СРбије, на локалитетима Плочник и Белводе. На локалитету Плочник нађен је бакарни прстен с почетка петог миленијума пре н.е. Недавно су немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица код Јагодине најстарије светилиште Европе. Тамо су нађене многобројне човеколике фигурице од камена и глине старе 8000 година. Те фигурице представљају све фазе настајања људског плода, од зачећа до порођаја. Овакви предмети нису још нигде нису забележене у уметничком стваралаштву човечанства. То доказује духовно стваралаштво протостарчеванске заједнице Лепенског вира. Немачки стручњаци су локалитет код Јагодине назвали археолошком сензацијом 21-ог века. Тамошња археолошка открића показала су да је Србија некада била дом древних цивилизација, место рођења 17 римских царева и на кратко се у њој налазила престоница Источног Римског Царства. А данас се у српским школама деци натура неуверљива туђа верзија ''досељавања на Балкан'' (сеоба народа) ниоткуда. Карта Душановог царства, по великом немачком историчару Густаву Дројсену, много је тачнија од оне која се сервира у школама. По тој карти Босна је у саставу Србије, а Бугарска је вазал. Печат српског кнеза Стојимира из деветог века, доказ је постојања српске државе, померене три столећа уназад. Овај печат купило је Министарство културе из приватног власништва у Минхену 11 јула 2014. године за 20.000 евра, за који нико није знао ни да постоји. Стојимирово име на печату исписано је старословенском ћирилицом. У цариградском архиву француски професор Жан Клод Шене пронашао је на оловном печату Константина Бодина из 1081. године, сина првог српског свеца Јована Владимира, краља Дукље. Бодинова титула била је ''протосеваст Дукље и Србије''. А исту титулу носили су касније Стефан Првовенчани, а затим краљеви Владислав, Урош, Драгутин и Милутин. Најстарије српске цркве убрајају Србе у цивилизацијски најтутемељеније нације света. Пет манастира на подучјима Фрушке Горе и Косова верификовани су као светска културна баштина, заштићена од стране UNESCO-а. Манастир Студеница (1190) грађен је три века пре открића Америке. Први сателитски пренос видео сигнала 1962. године између Европе и Северне Америке садржао је слику Белог анђела из Милешеве, као поздрав Европе Америци. А нешто касније исти сигнал послат је у свемир према могућим ванземаљцима. Када је српска рука исписала ''Мирослављево јеванђеље'' сви европски владари потписивали су се у то време палцем десне руке. И премало се зна да је прва улична расвета остварена у Грачаници. Молитвеник ''Наук Картиански'' фра Матија Дивковића из 1698. године писан је ћирилицом, у Венецији, а први српски буквар Инока Саве штампан је у Венецији 1597. Године. Археолошка открића на локалитету Павловац, код Врања, потврдила су налазе Старчевачке културе, према чему је потврђено да се ту живело пре 6 миленијума пре н.е. Пронађене су и кости на којима су налази DNK тих народа истоветни 80% са садашњим Србима и 10% са Грцима. Исто је потврђено и у Лепенском виру из 6,5 миленијума пре н.е. На локалитету Медведњак код Смедеревске Паланке пронађен је календар урезан у кљови вепра стар 8000 година. На том календару урезано је 28 дана и четири месечне мене. Срби из Подунавља селили су се у разне крајеве Европе и света и тамо бивали масовно асимилирани међу тамошњим народима. Полапски Славени некада су настањивали цео простор Источне Немачке, а само су Лужички Срби успели тамо да очувају језик, обичаје, фолклор, књижевност и самобитност, једном речју идентитет поносног словенског народа. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schottgen) и Крајсих (Kreyszig), узимајући у обзир иста имена људи, река, језера, планина и насеља у покрајинама Маколенбургу, Саксонији, Бранденбургу, Померанији и другим деловима Источне Немачке. Тамо су имена насеља: Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново и слично. У Украјини и данас постоје насеља: Нова Сербиа, Славо-Сербиа, Славјаносербск. И Пољаци су у навијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2000 година пре Христа. То су били Протословени (Просрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. А најстарији народ у Пољској, Кашуба, говоре српским језиком. Већина Кашуба живе у Гдањску и одлично разумеју српски. Кашуби на југу Балтика имају село Српско језеро. У време краља Милутина (1282-1321) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.
Оттава, Март 2013



Лепенски Вир




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"