детаљ слике: из приватне архиве

Стефан Лазаревић је рођен у Свилајнцу 1993. године. Завршио је Факултет педагошких наука у Јагодини. Још од малих ногу интересује се за књижевност читајући Антића, Добрицу Ерића, Бодлера и многе друге. Своју креативнију страну почиње да спознаје на сасвим случајан начин. Кренувши путем уметности, многа врата су му се отворила. Поред писања песама, Стефан се активно бави глумом још од основне школе и она заузима посебно место у његовом срцу. Како каже, свако искуство на сцени га духовно обогаћује. Његове песме међу публиком су поприлично прихваћене, а то доказују и бројна такмичења на којима је Стефан заузимао прво место.

Своје креативно стваралаштво и пут у неки други свет преноси и својим малим ученицима. Своје вештине дарује другима на најбољи могући начин и то обављајући посао васпитача. Да је најбољи начин да дете одмалена спозна праве вредности живота показује и то да у почетку свог одрастања има поред себе особу која би га навела на прави животни пут. По свему судећи, Стефан у томе ужива јер рад са децом је његов лични учитељ у школи живота.

Стефан Лазаревић

 

Тренутак који је био пресудан да кренете путем песничког стваралаштва?

Одговорни кривац било је пролеће, у које сам се заљубио тог јутра док сам чекао да купим хлеб. Има у човеку много путева који крећу из њега самог, а који су оплемењени спољним утицајима. Не могу да кажем пуно на ову тему, јер у тренуцима у којима сам почињао да се бавим писањем био сам у невероватним дилемама и немирима. Нешто као кад се Велики џин услед супернове урушава у себе самог. Под огромним притиском гравитације он има две могућности, да попусти и постане црна рупа која прождире све пред собом или да се бори до изнемоглости и постане Неутронска звезда, најневероватније чудо у свемиру знано човеку. Поезија се јави кад ништа друго не може...

Тог јутра сам кући донео хлеб и прву песму.

Завршили сте Факултет педагошких наука у Јагодини. Како дефинишете рад са децом?

Ослобађајуће радостан начин дисања. Подсећа ме да је могуће не одрасти, а бити мудар, упитан и мусав у исти трен. Говори ми да све креће од игре и они који никада нису заборавили на лепоту играња, разумеју шта значи бити човек у одрастању до тачке светлости. Свакодневно ме мотивише да балансирам на жици између џангризавости и блентавости. Рад са децом је мој лични учитељ у школи живота... Један од разлога крајње захвалности.

Победник сте прошлогодишњег „Мили дуели“ такмичења. Какво сте искуство стекли учешћем на овом пројекту¬?

"Мили дуели" су ми донели познанике са којима практикујем племениту вештину пријатељства. Упознали су ме са стваралаштвом неких невероватних младих песника за које ће се тек чути и захваљујући дуелима, моје измишљенице су се приближиле широј публици. Увидео сам да без обзира на све поделе балканских наорода могуће је изградити мост који ће се заснивати на здраворазумском дијалогу добрих људи.

Једва чекам да упознам миле дуелисте, радујем се сусретима уживо.

Поред писања и стварања песничких стихова, врло сте наклоњени и другим уметничким правцима. Да ли седму уметност поистовећујете са поезијом?

Све(т) је уметност. За мене то препуштање у креативни процес значи непрестано трагати за новом суштином у истим стварима. Човек је стваралац и та његова карактеристика не сме да буде упрегнута у калупе просечности или спутана изговорима како се за стварање нема времена. У темељу свих ствари лежи поезија и најбољи су они песници који живе своје измишљенице снагом пуних плућа. Што се тиче седме уметности, велики сам филмофил и волим да погледам филм са душом.

Која вам је омиљена глумачка улога коју сте имали прилике да играте?

Позориште је моја дечачка љубав. Одавно нисам у улози глумца посећивао свет на даскама, које поприлично значе. Уместо омиљене улоге рећи ћу вам најнеомиљенију у свакодневном животу. Никад нисам волео да се лажно осмејем а признајем отела су ми се пар лажних. Светогрђе је протраћити осмех. Пре пар недеља премијерно је одиграна представа „Чаробњаков осмех“ чији текст потписујем. Ако вас пут нанесе у Свилајнац дођите да видите колико се смисла крије у осмеху од срца.

Какав је ваш став о масовном “бегу” младих у свет?

Баш ових дана на ову тему размишљам пуно, јер сам и сам пред некаквим одласком. Све више схватам да се у свет не бежи, у њега се одлази по нови почетак, по шансу која се овде није десила, а коју тек тамо негде могу створити прсти жељни уважавања, успеха, па и доказивања. Са пуно храбрости, сталожено и са стрепњом у исти мах, закорачити у непознато. Најспокојнији смо у нашим конфорним зонама, својеврсним оазама мира. У њима нема напретка а из њих се не одлази тако лако због страха који обмотава то непознато, које тек треба освојити.

Једно је сигурно. Треба бити храбар и за “бежање“...

Да ли своју професионалну каријеру планирате да наставите у Србији?

Искрен да будем, не знам шта да одговорим на ово питање. Србија је место коме ћу се увек враћати и које ће увек бити саставни део мог дисања. У плану ми је да остварим дечачки сан и доживим нека невероватна места на планети, лицем к лицу. Видећемо куда ће ме ти путеви водити... Што би рекао Толкин, нису сви који лутају изгубљени... А ја планирам да на тренутак изгубим копно на пучини, како би му се радостан вратио.

Како себе видите за 20 година?

Старост која се полако угнездила на мом лицу није прекрила дечачку упитаност. Налазим се на месту где најбоље доприносим идеалу радости и благостања. Имам огромну торбу искуства по коју се враћају збуњени. Не давим причом младе и умем и даље да измами осмех. Дивим се пролећу више него икад пре! Живим оно што пишем...

Који су ваши планови за будућност? 

Да будем у елементу ватре. Довољно храбра скитница, да у сваком месту на свету поседујем кутак, у којем спокојно могу да попијем чај и довољно свестан чињенице, да нигде под сунцем нећу наћи исти мир, као под трешњом у мом селу. Планирам да не планирам. Ако ме видите како сумануто тумарам светом, разумите, пратим незавршене песме до тачке у којој нећу ни морати да их записујем.

Убацио бих поруку за оног мене који ће негде у будућности читати овај интервју. Не брини... Све је добро.

Интервју водила: Сунчица Дугалић,
Књижевна радионица "Кордун"

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: