Поезију није тешко стварати, али је не може свако стварати. Пјесник то пише, он живи с тим, то је његов дах, то је његов живот, рекла је Дара Секулић, која својим импозантним књижевним опусом од 32 објављене књиге сигурно заслужује епитет највеће живуће српске пјесникиње.
"Ја не сједим па пишем, него ја живим своју поезију. Носим оловку у руци, ходам шумама, обалама рјечица и хватам своју мисао да ми не побјегне. Ако случајно немам папир и оловку, ја се већ за десет минута нећу сјетити своје мисли, она је отишла, побјегла", поручује Секулићева.
Позната пјесникиња, која је активна и у 82. години, ангажована је у снимању документарно-играног филма "Кордун, земља без људи", чије су прве сцене снимљене у прошлу суботу. Она је један од саговорника у овом изузетно емотивом филму, кроз чији лик ће бити испричана прича о Кордуну. Јер живот ове пјесникиње је живот Кордуна, који карактеришу патња, страдања, избјеглиштва... Представљање филма у Бањалуци био је повод да књижевница посјети град на Врбасу.
НН: Један сте од главних актера документарно-играног филма "Кордун, земља без људи", чије снимање је почело. С обзиром на то да сте"дијете" са Кордуна, колико Вам је филм близак?
СЕКУЛИЋ: Драго ми је што учествујем у овом пројекту, али са друге стране морам признати да сам потресена оним што сам видјела приликом посјете Кордуну. Данас село Кордунски Љесковац, гдје сам рођена и провела рано дјетињство, више не постоји. Некада је имало више од 300 домаћинстава, сада нема ни три. Све је зарасло у коров, траву, нигдје никога... Из мјеста у мјесто налазила сам сличне туге, једна стравична прошлост и садашњост, једна ужасна трагедија. Потресена сам тим путем, али сам, ето, покушавала да будем у функцији, да помогнем редитељу Јовану Јовановићу. Охрабривао ме је да издржим и издржала сам.
НН: Ипак, смогли сте снаге да о филму причате и пред Бањалучанима. Колико често посјећујете град на Врбасу?
СЕКУЛИЋ: Ја сам читав свој живот пролазила кроз Бањалуку. Пролазила, а не долазила. Јер, ја сам родом Кордунка. Иако сам давно доселила у Сарајево, често сам посјећивала свој родни крај, посјећивала сам Загреб, гдје ми сестра живи, а Бањалука је увијек била успутна станица. Бањалуку памтим по ноћним возовима и по томе како су Бањалучани јако имитирали загребачку моду.
НН: Како данас проводите вријеме, да ли још пишете?
СЕКУЛИЋ: Моје вријеме је трајно испуњено. Посљедњих седам година сам ангажована на Фестивалу поезије за дјецу, гдје имам задатак да оцијеним више од 700 радова пристиглих на конкурс. Некада зна бити и до 1000 радова. Довољно је само да отворим толики број коверата, али ја то све савјесно ишчитам. Покушавам да будем праведна у односу на дјецу, да нико не буде повријеђен, оштећен. Ријеч је о једном великом задатаку, пјесничком, људском, материнском... То је једна од мојих активности, али ја их имам још много. Задњих година написала сам девет књига поезије. Ја имам породицу, имам троје праунучади, двоје мојих праунука је у Сарајеву. Кувам за њих сваког четвртка ручак, када се окупимо код мене. Мој живот је до краја испуњен.
НН: Како настају Ваши стихови? Колико је тешко писати поезију?
СЕКУЛИЋ: Поезију никада није тешко писати, зато што се она не може писати. Поезија дође и прође, као и љубав. И ако ја не ухватим тај долазак, ње нема. Поезија је богом дана и на њој се не ради, на прози се ради. Оно што је битно што ухватим, ја то могу дотјеривати, поправљати, варирати ритам, варирати ријечи, али бог пошаље пјесму пјеснику, а ако ви не знате да је примите, онда нема пјесме.
НН: Да ли друштво има разумијевања за пјесника и његов рад?
СЕКУЛИЋ: Није никада ни имало, то је смијешно. Друштво има разумијевања тек кад пјесник оде из живота и када остави иза себе дјело. Он је непримијећен све док не умре, кад умре и остави дјело, онда друштво има чиме да се хвали. То се догађа не само пјесницима, то се догађа свим посленицима који том друштву много дају, али њихов рад се цијени тек када они оду.
НН: Добитница сте највиших друштвених признања и књижевних награда. Посљедњу, награду "Алекса Шантић", добили сте прошле године. Шта за Вас значе ове награде?
СЕКУЛИЋ: Добила сам нешто парица, то ми све значи. Треба ми парица, лоше живим, пензионер сам. Иначе, награде су такође смијешна ствар. Ја сам захвална на награди "Алекса Шантић". Шантић је велики пјесник, награду су ми додијелили дивни људи који знају шта је поезија, који цијене то што сам направила. Ја сам захвална, али нећу да будем дволична.
Биографија
Дара Секулић је рођена 1931. године у селу Кордунски Љесковац.
До своје десете године живјела је у родној кући, која је спаљена 1942. Након погибије родитеља боравила је по дјечјим домовима и ђачким интернатима. Гимназију је похађала у селу Рујевац на Банији, у Италији, Сплиту, Карловцу, Загребу и Сиску, а Вишу школу за социјалне раднике завршила је у Сарајеву гдје живи од 1953. године.
Заступљена је у бројним антологијама у земљи и свијету. Пјесме су јој превођене на многе језике.
Добитница је највиших друштвених признања и књижевних награда. Лауреат је Шестоаприлске награде града Сарајева, награде ЗАВНОБиХ-а, Змајеве награде, награде Друштва писаца БиХ, награде "Скендер Куленовић" и бројних других признања.
Извор: Независне новине
