детаљ слике: Dani Blue Photography

Обраћање лекторке, просветне раднице и књижевнице Душице Ивановић током Свечане академије, одржане 28. септембра у Цркви Светог Јована у Патерсону, Њу Џерзи, којом је обележено седамдесет година постојања Матице исељеника и Срба у региону и деценија од оснивања Књижевне радионице Кордун.

Чување српског језика и писма у расејању и улога Матице исељеника у томе

Сигурна сам да се сећате популарности коју је почетком овог века доживела књига Завјештања Стефана Немање, посебно Завјештање о језику. Иако се ради о философско-поетском трактату савременог аутора Миле Медића, читаоци су веома брзо поверовали да се ради о изворном казивању Стефана Немање. Завјештање о језику се читало на школским приредбама и свечаностима, и све чешће се објављивало без навођења имена аутора. Тако је рођен савремени мит о томе како нам Немања после многих векова шаље упозоравајуће поруке о томе како треба да чувамо све оно што је свето једном народу: земљу, гробове, језик и писмо, име, веру, цркву...

И у матици и у расејању се о завештањима се говорило и писало, и било је понекад тешко уверити људе да се не ради о изворном рукопису.

Желели су да верују. Срби и у матици и у расејању желе да верују да се српски идентитет може и мора очувати, и да је неговање језика и писма један од поузданих путева да се то и постигне.

Зато се појавио мит о Немањиним порукама. Било да се то десило смишљено, као маркетиншки потез, било да се догодило спонтано – једно је сигурно: значајан број Срба је по први пут почео да активно размишља о личној и заједничкој одговорости коју имамо у односу на културу и посебно на српски језик.

Према томе, има нас који бринемо, а језик и писмо су нам притом и даље у кризи. Ко онда не брине? Институције? Појединци? Одговор на то питање би тражио не само много времена, него и целу једну армију стручњака, који би анализирали, закључивали, препоручивали. Такав приступ би свакако довео до тога да се они који не чине ништа, или не чине довољно, или пак штете очувању језичке баштине прозову и позову да то почну да раде. Искрено се надам да ће до тога доћи.

А у међувремену, зашто не би свако од нас учинио онолико колико може?

Често чујем да смо ми у дијаспори бољи у очувању језика и писма него они у матици. Дијаспора? А зашто не расејање? Да кренемо од туђица, које нису туђе ни онима који су остали, ни нама који смо отишли.

Проблем са туђицама у српском језику и неразумевање разлике између све неопходнијих интернационализама и страних речи које су постале саставни део нашег језика, с једне, и позајмица за које имамо одговарајућу српску реч, с друге стране, једна су од највећих невоља с којом данас имамо посла. Чему служе туђице за које постоје српске речи? Чему користи латиница и, још горе, ћелава или ошишана латиница, она без дијакритичких знакова, кад имамо своје савршено и, не заборавимо, званично писмо? Да нас свет боље разуме? Бесмислица. Ако хоћемо да нас свет разуме, користимо услуге преводилаца, не преводимо само поједине речи. Исто је и са изговорима за коришћење латинице. Свет нас неће више ни волети, ни познавати, ни поштовати ако пишемо њима неразумљивив српски језик латиницом.

Подсетимо се да су Вук Стефановић Караџић и његови следбеници, Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић и Александар Белић, поштовали начело: где је то могуће, користимо речи из народног говора, а позајмице треба свести на најмању меру.

Недавно је на Вуковом сабору у Тршићу Емир Кустурица говорио о томе како је ћирилица од матичног писма Срба и упоришта националног идентитета постала грађанин другог реда. Било је то право место за такав говор, а, богами, и крајње време да се то гласно каже.

Притом не смемо заборавити да смо историјски не тако давно користили два писма. И да смо одрасли и васпитавани у том духу, научени да је предност што можемо да без проблема користимо оба писма и да је то реткост у свету. Истина је да то није реткост, као што је истина да је данас, деценијама после распада бивше СФРЈ, која је неговала братство и јединство два писма, у коме је једно ипак било, како би Орвел рекао, једнакије од другог, ова теза превазиђена и са правне стране проблематична. Такође не смемо заборавити да је национални идентитет српског народа уско повезан са његовим писмом, ћирилицом. И поред тога, нека истраживања показују да ћирилицу у матици користи мањи део српског становништва, само око 20 одсто.

Ако је у Србији друго писмо – какво је стање са ћирилицом у расејању?

Ако су у Србији туђице преплавиле и говор, и гласила, и књиге – шта остаје нама у расејању?

Тешко је рећи, јер статистичке податке немамо. Постоји претпоставка да је, бар код старије емиграције, стање језика боље него у матици, бар тамо где матерњи српски језик није напуштен и замењен језиком нове домовине. Разлог је очигледан: док су се у државама насталим после распада Југославије копља ломила (и још увек се ломе) око наслеђа комунистичког периода, које укључује и писану баштину, Срби у расејању су се суочили са једним сасвим другачијим изазовом: како у свету другачијих вредности и приоритета очувати оно што су понели од куће и што им је драго и свето.

Организовање у оквиру цркве, културно-уметничких друштава и школе српског језика помогло је и помаже да и ван Србије останемо Срби. Али, оно што је још важније од било које организације или заједнице је породица, и то могу да посведочим из прве руке, јер се годинама у Торонту бавим наставом српског језика и књижевности и срела сам се са породицама које су успеле да, и у најтежим економским и личним тренуцима, свом потомству оставе оно што у новој домовини само од родитеља могу да добију, а то је свест о пореклу и припадању у ширем историјском и културолошком смислу.

Тако се, по мом дубоком уверењу, чува језички идентитет: полазећи од себе, од појединачног, а не од општег. Положај језика и писма у расејању, онако како га познајем из личних сусрета и рада са нашим људима, не може и не сме да зависи само од званичних институција. Оне су дошле дуго после првог исељеног Србина, нису га чекале у луци, када је силазио са брода и први пут дотакао тле нове земље.

Иако је генерација исељеника којој и ја припадам имала сасвим другачије искуство него први досељеници, јер је у то време већ постојао центар за придошлице и скоро свако је имао некога ко га је тог првог дана сачекао на аеродрому, па је, после дирљивог Њелцоме то Цанада, чуо још дирљивију добродошлицу на свом матерњем језику – исто важи и за нас и за оне који сад долазе, или који ће тек доћи: ако у себи не понесете то семе из кога сте никли, прогутаће вас нови језик и другачија кутура. Трудићете се да се што пре уклопите, што је више него неопходно, али ћете без те клице, живећи у расејању, изгубити део себе.

Често мислим како та лепа српска реч РАСЕЈАЊЕ носи у себи и једну носталгичну ноту коначности. Значење ове именице сугерише да смо расути, разбацани, да смо се расули на све стране, да смо ту и тамо растурени по свету. Да ће нам ново семе нићи управо тамо где смо расути и да ће то бити погубно за српство.

Али, оно што је разбацано и расуто, може се и прикупити, и то не само повратком у матицу, што је све чешћи случај. Можемо се окупити око матице, с њом повезати тако да делујемо као целина, да се не осећамо отуђено и заборављено.

Наши људи у расејању нису тужни случајеви српских душа које лутају и наду налазе само у старом крају. Свакако има и таквих животних прича, али не заборавимо да смо у нову земљу дошли са својим знањем, искуством, моралним вредностима, радним навикама, и да смо постали значајан део заједнице у којој живимо, да смо се овде остварили у личном и професионалном смислу, а да притом многи од нас нису изгубили везу са својим коренима, културом, језиком.

Чињеница да постоји Матица исељеника и Срба у региону и да нас она све чешће и чвршће окупља, већ дуго доноси преко потребне промене у томе како матица гледа на исељенике и како ми у расејању видимо Србију.
Српски књижевници у Онтарију и Торонту, где живим већ преко двадесет година, већином своје књиге објављују код српских издавача. То значи и да се наше књиге у матици промовишу, колико год то прилике дозвољавају.
Сарадња са нашим писцима, критичарима, есејистима и лекторима у матици је јака, али и у расејању имамо стручне људе, који су вољни да помогну у настанку књиге и њеном пласману. Један од примера за то је гопођа Катарина Костић, књижевница која већ годинама као ментор несебично помаже писцима у Канади.

За сваку похвалу је и употреба ћирилице у гласилима, као што су Новине Торонто, часопис Људи говоре, а однедавно и Слово, као и у удружењима, као што је Десанка Максимовић. Али, уз часне изузетке, већина објава наших друштава, организација и појединаца је и даље на латиници.

Ми можемо и морамо да учинимо и боље и више, јер је нова технологија у великој мери одмогла широј употреби ћирилице. Ту је, међутим, дошло до значајног напретка и данас готово да нема технолошких препрека коришћењу српског језика и писма. Ипак, на друштвеним мрежама, као и у електронској преписци и обавештењима, и даље без конкуренције влада ћелава латиница.

Напомињем да наших исељеника има у свим канадским провинцијама и територијама, али о положају српског језика и писма на тим местима не могу да говорим јер с њим нисам довољно упозната.

Појединачно освешћивање је неопходно, то зависи од нас самих. Али, на нивоу заједнице морамо усмеравати једни друге и тако помагати очувању наше културе и писмености. У томе званичне организације, посебно оне из матице Србије, имају велику и значајну улогу.

Наш циљ би требало да буде повезивање удружења и група у расејању са одговарајућим организацијама у Србији.
У томе нам Матица исељеника може много помоћи. Иницијатива још увек често потиче од појединца и заснива се на личним познанствима. Имам утисак да велики број наших земљака у Канади и даље не зна све начине да оствари сарадњу, нити коме да се обрати.

Зато, кад је улога Матице исељника у питању, предлажем да први корак буде исцрпно и тачно обавештавање о свему што нам стоји на располагању, о програмима, плановима и догађањима, укључујући посете, размене и хуманитарне акције.

Није довољно прикупљати финансијска средства од нас који живимо у иностранству, ма колико ми били вољни да помогнемо. Потребно је да радимо заједно и да обе стране осете бољитак као резултат те сарадње.

Живот у две домовине, на два језика, у два савим различита географска и културна поднебља, може да у нама остави осећај да смо расељена бића. Ако се везе са Србијом не негују, то ће се и десити. Ако их будемо одржавали и у сарадњу улагали своје време, знање и таленат, осетићемо богатство које произлази из тог споја.
Једни од других имамо шта да учимо, једни крај других да растемо и постајемо бољи. У 21. веку физичке раздаљине нису препрека, а то показује и ово наше заједничко вече на коме смо окупљени око истог циља.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: