Beograd je u vreme prevodilačkih susreta zaista bio kao Firenca
Autor: Miloš Konstantinović 03.11.2019.
Kao i u Firenci sredinom četrnaestog veka, kada su se bežeći od kuge u osami okupili ljubitelji lepe reči, prepuni časne ljubaznosti, tako su se i u Beogradu krajem oktobra, bežeći od „Velikog brata”, utakmica i turbo-folka oko svog pesnika i pisca okupili njegovi prevodioci na strane jezike, čitalačka i prevodilačka publika željna pesništva i umetnosti.
Ove godine u središtu prevodilačkih susreta bio je pesnik i pisac Enes Halilović iz Novog Pazara, dobitnik književnih nagrada „Branko Miljković”, „Đura Jakšić”, „Meša Selimović”. Prisutni su bili njegovi prevodioci, dosadašnji i budući, na engleski, francuski, ruski, albanski, grčki, jermenski, španski, katalonski… pa i latinski jezik.
Beogradski prevodilački susreti koje organizuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije već pola veka okuplja prevodioce srpske književnosti na strane jezike, a uobičajeno je da se oni okupe oko jednog našeg znamenitog i prevođenog pisca. Prošle godine bio je to Dragoslav Mihailović.
Susreti prevodilaca sa svojim gostom pesnikom i piscem počeli su vađenjem stihova iz šešira: svako je izvukao, kao loz, po jednu pesmu Enesa Halilovića, sa zadatkom da je prevede, naglas pročita, i kaže koju reč o problemima sa kojima se sreo pri prevođenju. Prevodi su pljuštali, zvučni kao kiša odjekivali pod svodom sale u Francuskoj 7, na svim jezicima Vavilona. Bila je to gozba umetnosti, plemenita igra u kojoj se i prevodilo da bi se potom taj prevod natraške vraćao na jezik originala. Uživalo se u rečima, zvukovima, slikama, paradoksima prevodilačkih akrobacija.
Poslednjeg dana prevodilačkih susreta, čitali smo naglas Halilovićeve pesme objavljene u Kulturnom dodatku „Politike”, sveže odštampane tog jutra
Ako postoji prilika da se prodre duboko u poetiku pisca, to su dani prevođenja u vreme Beogradskih prevodilačkih susreta. Niko tako duboko ne ulazi u tkivo teksta kao prevodioci, ni književni kritičari, niti pažljiva publika. Prevođenje poezije novo je pisanje dela, jer prevodilac ne samo da donosi svoj jezik, već i povest tog jezika izraženu u pesničkim pravilima. Zato su pitanja našem pesniku i piscu izvirala iz istinskog, prevodilačkog susreta sa stihovima i rečima. Neki od učesnika, kao što je to Nikola Živanović, pored toga što su prevodioci, i sami su pesnici, tako da je dolazilo do žive, sočne, otvorene razmene stavova o umetnosti i prevođenju, do ljubaznog rata različitih mišljenja i senzibiliteta.
Enes Halilović bio je idealni sagovornik – otvoren, vedar, spreman da se upusti u dubine svojih umetničkih namera, da pokaže šta je iza kulisa, što je retkost među umetnicima. Prevodioci su imali prilike da upoznaju neke manje poznate aspekte njegovog dela, sonete i prozu. Bilo je reči i o njegovoj delatnosti sakupljača narodnih zagonetki, gde se pokazao kao pravi baštinik Vaska Pope i Vuka Karadžića.
U subotu, poslednjeg dana prevodilačkih susreta, čitali smo naglas Halilovićeve pesme objavljene u Kulturnom dodatku „Politike”, sveže odštampane tog jutra.
Beograd je u vreme prevodilačkih susreta zaista bio kao Firenca.
Nažalost, Beogradski prevodilački susreti koji postoje bezmalo pola stoleća, prvi put u svojoj istoriji nisu dobili podršku grada, iako imaju u nazivu njegovo ime, i pored toga što okupljaju najbolje strane prevodioce zahvaljujući kojima se zna za srpsku književnost u svetu. Zbog toga je broj gostujućih prevodilaca iz inostranstva morao biti prepolovljen. Treba imati u vidu da je budžet grada za kulturu gotovo jednak republičkom za istu namenu. Srećom, Ministarstvo kulture Srbije imalo je više sluha za kulturu grada i omogućilo da se ova gozba književnosti i prevođenja ipak dogodi.
Izvor: Politika
