Београд је у време преводилачких сусрета заиста био као Фиренца
Аутор: Милош Константиновић 03.11.2019.
Као и у Фиренци средином четрнаестог века, када су се бежећи од куге у осами окупили љубитељи лепе речи, препуни часне љубазности, тако су се и у Београду крајем октобра, бежећи од „Великог брата”, утакмица и турбо-фолка око свог песника и писца окупили његови преводиоци на стране језике, читалачка и преводилачка публика жељна песништва и уметности.
Ове године у средишту преводилачких сусрета био је песник и писац Енес Халиловић из Новог Пазара, добитник књижевних награда „Бранко Миљковић”, „Ђура Јакшић”, „Меша Селимовић”. Присутни су били његови преводиоци, досадашњи и будући, на енглески, француски, руски, албански, грчки, јерменски, шпански, каталонски… па и латински језик.
Београдски преводилачки сусрети које организује Удружење књижевних преводилаца Србије већ пола века окупља преводиоце српске књижевности на стране језике, а уобичајено је да се они окупе око једног нашег знаменитог и превођеног писца. Прошле године био је то Драгослав Михаиловић.
Сусрети преводилаца са својим гостом песником и писцем почели су вађењем стихова из шешира: свако је извукао, као лоз, по једну песму Енеса Халиловића, са задатком да је преведе, наглас прочита, и каже коју реч о проблемима са којима се срео при превођењу. Преводи су пљуштали, звучни као киша одјекивали под сводом сале у Француској 7, на свим језицима Вавилона. Била је то гозба уметности, племенита игра у којој се и преводило да би се потом тај превод натрашке враћао на језик оригинала. Уживало се у речима, звуковима, сликама, парадоксима преводилачких акробација.
Последњег дана преводилачких сусрета, читали смо наглас Халиловићеве песме објављене у Културном додатку „Политике”, свеже одштампане тог јутра
Ако постоји прилика да се продре дубоко у поетику писца, то су дани превођења у време Београдских преводилачких сусрета. Нико тако дубоко не улази у ткиво текста као преводиоци, ни књижевни критичари, нити пажљива публика. Превођење поезије ново је писање дела, јер преводилац не само да доноси свој језик, већ и повест тог језика изражену у песничким правилима. Зато су питања нашем песнику и писцу извирала из истинског, преводилачког сусрета са стиховима и речима. Неки од учесника, као што је то Никола Живановић, поред тога што су преводиоци, и сами су песници, тако да је долазило до живе, сочне, отворене размене ставова о уметности и превођењу, до љубазног рата различитих мишљења и сензибилитета.
Енес Халиловић био је идеални саговорник – отворен, ведар, спреман да се упусти у дубине својих уметничких намера, да покаже шта је иза кулиса, што је реткост међу уметницима. Преводиоци су имали прилике да упознају неке мање познате аспекте његовог дела, сонете и прозу. Било је речи и о његовој делатности сакупљача народних загонетки, где се показао као прави баштиник Васка Попе и Вука Караџића.
У суботу, последњег дана преводилачких сусрета, читали смо наглас Халиловићеве песме објављене у Културном додатку „Политике”, свеже одштампане тог јутра.
Београд је у време преводилачких сусрета заиста био као Фиренца.
Нажалост, Београдски преводилачки сусрети који постоје безмало пола столећа, први пут у својој историји нису добили подршку града, иако имају у називу његово име, и поред тога што окупљају најбоље стране преводиоце захваљујући којима се зна за српску књижевност у свету. Због тога је број гостујућих преводилаца из иностранства морао бити преполовљен. Треба имати у виду да је буџет града за културу готово једнак републичком за исту намену. Срећом, Министарство културе Србије имало је више слуха за културу града и омогућило да се ова гозба књижевности и превођења ипак догоди.
Извор: Политика
